ŠTENCI 2 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

ŠTENCI 2

Oceni ovaj blog
Ona druga ljubav – ljubav prema Borisu, stremila je svom vrhuncu. Milena mu se sada već dodvoravala na različite načine: promenila je razdeljak, skidala naočari, žmirkajući od kratkovidosti. Ulepšavala je lice, krišom od roditelja, blagim rumenilom i sjajem za usta sa mirisom maline; doterivala je hod i treptala pod Borisovim slučajnim pogledom kao usplahireno lane. Diskretno ga je pratila; skretala njegovu pažnju veselim i bučnim cvrkutanjem sa drugaricom iz klupe. Sa strane ga je krišom posmatrala, i, pri samo jednom osvrtu na njegovo lepo lice, srce bi je istovremeno i bolelo i vedrilo se. Zaljubljenim okom sve je primećivala: poskakivanje Borisove svetle kose, ispranu boju farmerki na njegovim kolenima, senku dugih, tamnih trepavica na preplanulom obrazu, finu liniju usana. Ona nije bila tip devojčice koja bi uspaljenim klincima dozvolila svakakve nedolične radnje; za to su bile zadužene neke druge, na glasu da dopuštaju dečačkim lepljivim prstima tumaranje po tek propupelim grudima ili štipkanje za zadnjice. U njenoj glavi još nije bilo nagoveštaja seksa; bila je beznadežno uljuljkana u romantične snove.

Baš kada je pomislila kako Boris nikada neće primetiti njenu malenkost, desilo se nešto neobično. Jednog dana, kada nije zatekla kerušu na uobičajenom mestu, već samo štence, koji su bespomoćno cvileli, i pošto joj je neka žena ravnodušno rekla kako su kerušu verovatno pokupili šinteri prethodne noći, Milena je sela na stepenište zgrade i zaplakala. Bile su to suze zbog mnogo čega. Izgledalo joj je kao da više u njoj nema ni trunke nade: sva njena upornost, sva žrtva nije dala rezultate. Ona je bila nemoćna pred odlukama i postupcima odraslih. Njen glas se nigde nije čuo. Sunčicu su odveli, i psići će, ako se ona ne vrati na vreme, uginuti od gladi u najgorim mukama. Do iznemoglosti će grebati šapicama po zidu podruma. Ugasiće se poput lampica na novogodišnjoj jelki. Milena je bila previše mlada za metafore o smrti, ali je znala: svet je surov.
Plakala je i zbog Borisa. Sve je učinila kako bi na sebe skrenula pažnju a izgleda da je bila je tek jedna obična, smeđokosa i kratkovida devojčica, smešna u nastojanjima da bude ono što nije. Čemu gluma i pretvaranje? Zašto zbog njega da skida naočari i čkilji u tablu, kada on ionako nikada neće primetiti njene oči? Zar i dalje da trpi sladunjavi ukus sjaja za usne i njegov sintetički miris maline?

Dok je sedela na stepeniku, učinilo joj se da joj neko prilazi iza leđa. Prepoznala je dečački korak – bio je to Boris. Učinilo joj se da sanja: zar on, zar baš tu, sada, kada joj je nos crven, a lice naduveno od plača?
Ništa nije rekao. Samo ju je začuđeno pogledao i spustio se do nje. Milena je zaklonila lice rukama, posmatrajući kroz prste Borisov profil, to drago, glatko lice, i pramen zlataste kose na čelu.
„Zdravo“, rekao je.
Klimnula je glavom umesto pozdrava. Jezik joj se načisto zavezao. Osećala se i budalasto i blaženo.
„Zašto plačeš?“

Šta da mu odgovori: ne, niko me nije tukao; ne, nisam dobila lošu ocenu; niko mi nije umro a, ipak, osećam se kao da sam sama na svetu…

„Onako“, odgovorila je.
Nasmešio se. U tom osmehu bilo je neke starmale mudrosti, kao i u njegovom pogledu.
„Niko ne plače samo onako. Mora da postoji razlog.“
Pomislila je kako je to neobično: Boris sedi pored nje i njih dvoje razgovaraju, a koliko pre par trenutaka mislila je da se to nikada neće dogoditi. Nije izgledalo kao da joj se podsmeva, niti je u njegovim očima uočila prezir prema njenom neuglednom biću. Nije joj prilazio svih prethodnih nedelja, kada se zbog njega doterivala i trudila da u svemu bude najbolja. Palo joj je na pamet da Boris, možda, voli plačljivice koje se prenemažu i izigravaju ranjivu ženstvenost. Milena nije bila takva, i nije želela da bude takva.
Otrla je suze rukom i naglo ustala sa stepenika. „Evo, da vidiš“, kazala je. Uhvativši ga za ruku, odvela ga je do podrumskog prozora.

Provirio je kroz prorez na daskama i uzviknuo: „Jao, male kuce! Što su slatke!“, a zatim, okrenuvši se prema njoj, „Pa, šta tu ima za plakanje?“
Objasnila mu je. Dok je pričala, jedva hvatajući dah od uzbuđenja što stoji ovde, i sa njim deli svoju tajnu, videla je kako mu se oči šire. Pomno je slušao, ozbiljan i još lepši nego što joj je izgledao ranije (ako je to uopšte bilo moguće).„I tako…Ne znam šta da radim…“, završila je priču.

Na trenutak se zamislio, a zatim je zbacio ranac sa leđa, i počeo da svlači duksericu. Milena nije znala šta mu je na umu, ali, kada je ostao samo u potkošulji, nije mogla da skine pogled sa njegovih tek naznačenih, finih, zlatastih malja po rukama. Koža mu se presijavala na suncu, i ta slika je eksplodirala u iluziju: kratko maštanje o njih dvoje, zajedno, na nekom letovanju, gde bi se do sumraka jurili po peščanoj plaži.
Boris je nameravao da se spusti u podrum i izvadi štence, kako bi ih nahranili i stavili na neko pristupačnije mesto. Bilo je to upravo ono što je Milena želela, a što nije mogla učiniti sama. Jer, mada je znala kako je to glupo, ipak se užasavala bubašvaba, stonoga i ostalih gnusoba; iako nije verovala u natprirodna bića iz horor filmova, ipak je strepela od dlakavih stvari i prstiju spodoba iz podrumskog mraka. Boris je bio dečak, ili – koliko god to smešno zvučalo – muškarac, i on nije delio iste strahove. Ako i jeste, ničim to nije pokazivao.

Odvalio je trule daske. Dnevna svetlost obasjala je preplašenu družinu psića. Jedan od njih se osmelio i zakevtao na Borisa. Dečak je proturio noge kroz okno, pridržavajući se rukama za ram prozora. Milena je sada bila dovoljno blizu Borisove glave, da je mogla udahnuti miris njegove kose. „Nije visoko“, rekao je, dotakavši tlo vrhovima patika, i skočio. Čula je kako se od tog udarca kotrljaju komadići uglja.

Štenci su se zgurili u ćošku, ukočeni od straha. Boris im je polako prilazio, mrmljajući nešto, što Milena nije čula sa te udaljenosti, ali je boja njegovog glasa zvučala nežno. Kada je uhvatio prvo i proturio ga kroz prozor, bila je van sebe od sreće: kučence je bilo debeljuškasto i delovalo sasvim zdravo. Njegova toplina u Mileni je pobuđivala potrebu da ga ljuljuška u naručju, mazi… kao što je to činila sa svojim lutkama, nekada, kad je bila mala. Drugo, treće, četvrto, peto…

Napokon, i šesto je bilo u njihovim rukama. Izgledali su potpuno isto, poput zlatno-žutih medvedića koji kmeče, i sa tamnim, sjajnim dugmićima umesto njuškica. O sudbini Sunčice nije smela da razmišlja; možda je sve bila zabluda, pogrešna informacija, i Sunčica upravo sada stiže. Ako se to ne dogodi danas, uvek postoji sutra, prekosutra. Pa, ko bi, makar bio i šinter, nešto loše učinio sitnoj keruši, ko bi je zadržavao, kad bi video njene nabubrele grudi, koje svedoče o tome da je štenci negde željno iščekuju? Kakav bi to čovek bio?
Dok ih je Milena ređala jedno pored drugog, Boris se provukao kroz prozor. Primetila je garež na vrhu njegovog nosa. „Imaš nešto, ovde“, rekla je, upirući prstom. „Nema veze“, odgovorio je nehajno, verovatno i ne sluteći koliko ona želi da skine tu trunčicu prljavštine. Trljao je oči, koje su ga pekle od prašine. Na licu mu je, međutim, bila posekotina. Tanki mlazevi krvi napravili su crvene, vijugave stazice na njegovom glatkom obrazu. Povredio se negde, u mraku, a da nije ni osetio. U Mileninim grudima širila se neka vrelina. Boris, njen heroj! Volela je taj beleg njegove smelosti, i u isto vreme žalila… trpela skoro fizički bol zbog povrede. Zapljusnuo ju je talas nežnosti. Kada se on nagnuo nad štence, kako bi ih bolje osmotrio na svetlu, iskoristila je priliku i na brzinu ga poljubila u posekotinu. Nije osećala nikakav stid. „Hvala ti“, rekla mu je. Boris je uzeo jedno kučence i digao ga visoko, iznad svoje glave. „Zar nije nešto najslađe na svetu?“ uzviknuo je. Milenino srce je poskakivalo od tog prizora; ne bi znala kako da odgovori na pitanje – ona je pred sobom videla dva najlepša bića na celoj kugli zemaljskoj, pa i šire, i ne bi mogla da izmeri i uporedi njihovu lepotu, niti da se opredeli za jedno od njih. Činilo joj se: ako bi je Boris sada uhvatio za ruku – umrla bi od miline i bezmerne sreće, istog trenutka.

Psiće su odneli u uzani prostor između dve zgrade, u koji se nijedan odrastao čovek nije mogao zavući, i zagradili ih kartonom. Milena je otrčala do stana po posudu i mleko, koje su mališani brzo i halapljivo popili.

Posle su Boris i ona dugo sedeli na stepenicama ispred Milenine zgrade, veselo čavrljajući o svemu i svačemu. Odatle ih je, kroz prozor, krišom posmatrala njena majka, pitajući se ko je taj plavokosi dečak, koji je glas njene mezimice učinio toliko razdraganim.

Nešto dalje, u novom utočištu, uopšte ne sluteći važnost svog prisustva u životu jedne devojčice, zagrljeni psići su blaženo spavali. Sanjali su toplo mleko i sve ono, što štenci inače sanjaju.

Pošalji "ŠTENCI 2" na Facebook Pošalji "ŠTENCI 2" na Google Pošalji "ŠTENCI 2" na My Yahoo! Pošalji "ŠTENCI 2" na Live Pošalji "ŠTENCI 2" na MySpace Pošalji "ŠTENCI 2" na Twitter Pošalji "ŠTENCI 2" na Digg Pošalji "ŠTENCI 2" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. bracaco (avatar)
    [B]Divno je[/B] jesi li ti autor? :)
  2. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Jesam.
  3. bracaco (avatar)
    U tom slucaju, ako se vec ne bavis provesionalno pisanjem mislim da bi trebala da pocnes i da bi bio greh prema tebi a i prema buducim citaocima onoga sto ti napises u slucaju da to ne ucunis :)
    Prica koju sam procitao donekle me po stilu podseca na jednog od mojih najdrazih pisaca Balzaka :)
  4. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Hvala.
    Pisanjem se bavim profesionalno.
  5. bracaco (avatar)
    Onda je moj savet suvisan, a ti to dobro radis na nase zadovoljstvo :)
    samo ti je malo ovaj avatar strog za tako toplu dusu :)
  6. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Hvala još jednom.
    Ne daju mi da promenim avatar.