ŠTENCI 1 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

ŠTENCI 1

Oceni ovaj blog
„Ako se smilujete napuštenom psu i nahranite ga, on vas nikada neće ujesti; to je osnovna razlika između psa i čoveka.“
(Mark Tven, američki pisac)

Mileni se mnogo, mnogo dopadao taj dečko, novi đak u njenom odeljenju. Odmah, čim ga je ugledala. Bio je već početak aprila, vreme kada se više nije očekivao dolazak nekog novajlije, i njegovo prisustvo predstavljalo je pravu malu senzaciju. On je, kako je razredna objasnila, dugo živeo u stranoj zemlji.
Seo je na prazno mesto u klupi iza Milenine, i bio miran i ćutljiv. Nije se, kao ostali dečaci, za vreme časa, zabavljao gađajući devojčice papirićima. Na odmoru je stajao tih, po strani, polako žvaćući sendvič. Onako visok i naslonjen na ogradu školskog dvorišta, obučen u široku svetloplavu duksericu i izbledele farmerke, Milenu je podsećao na jednog glumca, čijeg imena nije mogla da se seti. Ako bi htela da ga opiše, rekla bi da ima plavu kosu kao Bred Pit, lice kao Leonardo Di Kaprio, a oči tamne, tamne poput noći…i tajanstvene. Vrlo kul. Baš te i takve oči ona je volela. Iz njih ništa nije mogla pročitati, i u tome je bila draž – otkrivati šta taj dečak misli, dok stoji i gricka svoju užinu.

Zvao se Boris, i nekako mu je odgovaralo to ime.
Čudno ime, koje je, kad je pokušala da ga izgovori, zvučalo kao najfinija muzika. U toku časova ispisala ga je, u različitim varijantama svog kitnjastog rukopisa, na marginama udžbenika iz matematike. Potom ga je brisala, kako je drugarica iz klupe ne bi uhvatila na delu. Devojčice iz njenog razreda bile su brzog i nepromišljenog jezika. Olako su kršile obećanja kako neće odati tajnu, pogotovu onu, koja se ticala zaljubljenosti.

Prvih dana izgledalo je da Boris nju uopšte ne primećuje. A ona se itekako trudila da bude primećena – vrpoljila se na stolici, tobože slučajno oslanjajući lakat na njegovu klupu, zabacivala dugačku kosu unazad, tako da pramenovi dotaknu Borisovo lice. Ništa nije vredelo. On je, ili bio zadubljen u svesku, ili je čeprkao po svojoj pernici, ne obraćajući pažnju ni na koga posebno. Za dečake je još uvek bio nov, i iskušavali su ga raznim trikovima: pravili dosetke na račun njegovog izgleda (po Mileni – besprekornog), gurkali ga u prolazu, lepili mu žvake na naslon stolice, izazivali na obračun. Kočoperni poput petlića, rado bi se potukli kako bi uspostavili novu, ili utvrdili staru hijerarhiju. Ali Boris je ostajao gluv, slep i nem na sve uvrede i provokacije. Konačno, na kraju nedelje, došli su do kolektivnog zaključka kako im je krajnje neinteresantan dečak koji se ne tuče, ne izjašnjava se za koji sportski tim navija, ne cunja ulicama posle školskih časova i, uopšte uzev, ne učestvuje ni u kakvim manguparijama.

Mileni se baš to sviđalo, ta posebnost. Nikada još nije upoznala finog, kulturnog vršnjaka, koji ne pravi budalu od sebe. Primetila je da su mu sveske uredne, a olovke uvek naoštrene. On sam nije, poput drugih, smrdeo na ustajali znoj muške svlačionice u fiskulturnoj sali. Njegovi nokti bili su podrezani, a kosa uvek čista. Osim toga, kada bi ga nastavnici prozvali, davao je tačne odgovore – jasne i precizne – ni više, ni manje, nego što se od njega zahtevalo. Borisov glas bio je prijatan, bez onog smešnog podvriskivanja, tako tipičnog za ostale dečake njegovog uzrasta.

Dok je trepnula, Milena (od milošte zvana Bambi), zaljubila se. Ispunjena novim, mnogo intenzivnijim osećanjem nego što su joj značile njene dotadašnje simpatije, ili ushićenja lepim stvarima i iznenadnim poklonima, prosto je gorela od iščekivanja da joj Boris uputi makar jedan, jedini pogled. A kada se to i dogodilo – pošto ju je ljubazno zamolio da mu pozajmi gumicu – živela je od tog pogleda sve do sledećeg jutra. Znala je da je on sigurno imao sav potreban pribor u svojoj urednoj pernici, i da je to bio samo njegov izgovor.
Naprasno je zavolela odlazak u školu, i sve predmete, koji joj inače nisu išli, učila je kako ne bi ispala glupa u Borisovim očima. Želela je da bude lepša, pametnija, drugačija od ostalih devojčica, jedinstvena, kao što je bio on.

Osim otkrića o sopstvenoj zaljubljenosti, Bambi je, tog ranog proleća, imala još jednu tajnu: vraćajući se iz škole, pronašla je psa lutalicu, kerušu sa štencima. Milena je prvo čula neko skičanje, cviljenje i onda, sledeći svoje uho, ugledala njihovo skrovište. Bilo je u mračnom, memljivom podrumu, u jednom od blokova zgrada koje su se nalazile na pola puta do njene kuće. Prozor podruma bio je razbijen i poduprt trulim daskama, i, kada je čučnula, kroz uzani prorez između dasaka mogla je, u polusvetlu, videti žutu kuju i pet-šest krznenih loptica načičkanih tik uz njeno telo. Milena se plašila mračnih podruma – obitavališta pacova, dlakavih paukova i još ko zna čega; pored toga, uvek je imala u vidu majčina upozorenja da ne gura nos tamo gde ne treba, to jest, da jednoj devojčici ne priliče pustolovine u vidu pentranja na drvo ili, ne daj bože, lutanja po sumnjivim mestima. A podrum je bio baš sumnjivo, opasno i nadasve prljavo mesto, u kome vlada grobna tišina i gde, možda, spava neko drevno zlo koje će je zgrabiti za nogu.

Ali, prizor kuje i njenih mladunaca bio je isuviše privlačan da bi mu Milena mogla odoleti. Osetivši njeno prisustvo, keruša se pažljivo pridigla, otresavši štence sa svojih sisa, i skočila na podrumski prozor. Provukla je glavu kroz otvor i zacvilela. Mileni brzo prođoše kroz glavu svi saveti u vezi napuštenih životinja: ne treba pružati ruku, ne treba pomilovati, ne sme dodirivati… Pa, opet, pas nije izgledao ni opasno, niti bolesno. Dotakla je dlanom pseću njuškicu, vlažnu i toplu. „Jesi li gladna?“ pitala je. Znala je da joj keruša ne može odgovoriti; pitanje je bilo postavljeno kako bi razbila sopstveni strah, i kako bi pas u njenom glasu prepoznao dobru nameru. Bila je sigurna da je majka ovih psića stalno gladna – pa, zaboga, trebalo ih je sve othraniti!

Uzbuđena, otrčala je kući, otvorila frižider i pronašavši ostatke piletine, umotala ih u salvetu i vratila se nazad. Nije razmišljala šta će reći njeni roditelji kada pronađu prazan tanjir; mogla se uvek opravdatii iznenada naraslim apetitom.
Zatekla je psa napolju, ispred podrumskog prozora. Milenu je zaprepastila njegova mršavost. Nije bio dopadljiv kao, na primer, beli psić nalik pudli, koga je, sve do pre nekoliko meseci, svakodnevno viđala. Čupavo kučence bilo je vlasništvo jedne devojke iz susedne zgrade. Zvalo se Muci – kako joj je namćorasto rekla devojka – i bilo je slatko poput igračke, ali tužnog pogleda. Ova keruša – kratkonoga, obična, no zato blistavo žuta poput Sunca, koja se sa lakoćom provukla kroz prorez između dasaka, očigledno je čekala baš nju, Milenu, kao da je znala da će se ona vratiti. „Nije baš neki mastan i obilan zalogaj“, rekla je psu, „ali, pričekaj, sutra će biti više.“ Životinja je uzvratila ljupkim pogledom i za tili čas slistila porciju. Iz podruma se čulo tiho plakanje štenadi. Njihova majka je čuljila uvo, kao da se oko nečeg premišljala; zatim je uskočila u taj tamni vilajet, ostavivši Milenu da kleči ispred okna. Legla je negde u dubinu tog nedokučivog prostora, na gomilu uglja i starih novina, puštajući da mladunci kovitlaju po njenom stomaku.
Milena je bila raznežena: eto, zbilja je lepo davati i pomagati. Možda su ovi mladi životi spašeni baš zahvaljujući njoj? To osećanje bilo je lepo poput onog, što ga je osećala prema Borisu – ljubav drugačija, ali ipak podjednako oplemenjujuća.

„Mogu li da dobijem psa?“ pitala je iste večeri, kod kuće. Roditelji su bili zatečeni. Otac se pravio da ne čuje; majka, nagnuta nad šporetom, bila je tek toliko raspoložena da joj kaže kako „sada nije pravi momenat“. Milena nije imala neki konkretan plan, samo je žudela za kujom boje Sunca, ili, makar, za jednim njenim štenetom. Rado bi ona prigrlila sve njih, ali to nije izgledalo moguće, čak ni u svetu devojčica. Ljutila se na roditelje; bili su tako sebični, naviknuti na svoj ustaljen, dosadan ritam svakodnevnog života, nespremni da bilo šta u njemu promene. Milena je znala da za psa u njihovom stanu nikada neće biti „pravi momenat“, baš kao što nije bio ni za neke od njenih rođendanskih želja u vidu hrčka ili morskog praseta. Izgovarali su se skučenim prostorom ili nestašicom novca, kao da neko od tih malih bića može ugroziti njihov komfor. Ucenjivali su je i postavljali uslove: ako Bambi bude imala sve petice, ako uradi ovo ili ono… sa značajnim naglaskom na „ako“. Ona je bila poslušna i, kako su sami tvrdili, nije im pravila probleme. Nikada nije tražila bog-zna-šta kao nagradu za to što je dobro dete. Već neko vreme oni je nisu razumeli, a ni ona njih. I zbog toga im neće reći ništa više, delić svog života sačuvaće samo za sebe. Neće im spomenuti kucu i njene štence, i pustiće da je vodi srce, a ne razum i poslušnost. Ma koliko mama bude insistirala na onome što ona naziva „ženskim razgovorima“, ćutaće, kao zalivena, o svojoj ljubavi prema Borisu; zaključaće, od sada, pa zauvek, svoje tajne u dobro skriveni dnevnik. Nije je bilo briga ako mama i sazna.

Svakodnevno je, posle škole, odnosila hranu keruši. Ponekad su to bili sočni komadići mesa, a najčešće otpaci u vidu kostiju, kožurica i svega onog, što se Milena inače gadila i pogledati, a kamoli uzimati u ruke. Nije više prezala od toga da miluje kuče i puštala je da joj ono liže prste. Ponekad bi je kuja (nazvana Sunčica), pratila do nekog dela puta, a zatim bi iznenada potrčala natrag, uhvativši svojim načuljenim uhom jecaj, koji je samo ona mogla čuti. Dole, u podrumu, pseća porodica je rasla. Milena je gledala kako se te loptice postepeno pretvaraju u zdepasta tela, a potom u jasno definisane konture pasa, po građi slične majci. Tu i tamo čulo bi se kevtanje i zvuk nalik režanju, onda kada bi se par štenaca uhvatio u klinč. Pseće igre ponekad bi se pretvarale u prave svađe, i tek tada bi se keruša umešala. Uskakala bi u podrum i razdvajala ih gurkanjem njuškom, ili bi se, jednostavno, izvalila na zemlju, kako bi im skrenula pažnju na svoje prisustvo i pozvala na podoj.

Pošalji "ŠTENCI 1" na Facebook Pošalji "ŠTENCI 1" na Google Pošalji "ŠTENCI 1" na My Yahoo! Pošalji "ŠTENCI 1" na Live Pošalji "ŠTENCI 1" na MySpace Pošalji "ŠTENCI 1" na Twitter Pošalji "ŠTENCI 1" na Digg Pošalji "ŠTENCI 1" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari