IZA SEDAM GORA, SEDAM MORA I SEDAM BRAVA 1. deo - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

IZA SEDAM GORA, SEDAM MORA I SEDAM BRAVA 1. deo

Oceni ovaj blog
Negde na periferiji Beograda, uz kolski put – kakvih ima još samo na starim razglednicama, zašuškana u nabujali šimšir, rasprostrla se usamljena, ružna, siva, oniska građevina. Oko nje nema drugih kuća. Tek par stotina metara dalje nalaze se, razbacane poput pečuraka, vikendice veselih boja.
Neko bi pomislio da je ružna zgrada napušteno stovarište; maštovitiji bi, možda, pretpostavili kako je to ukleta kuća. Ali, iz nje vazda dopire pseći lavež pa, prema tome, ova kuća nije napuštena, a da li je ukleta… to znaju samo oni koji su kročili na njen prag. Lavež kao lavež; ljudi, koji tu ponekad prolaze, ne znaju pseći jezik i ne razlikuju očajničko dozivanje u pomoć od veselog kevtanja.
Jer, to je kafilerija, reč koja se rimuje sa, na primer, rečju ’kafeterija’. No, ona nije tako prijatno mesto poput onog, na kome se ljudi opuštaju uz kafu. Kafilerija, nastala od nemačke reči kaffillerei, doslovce znači: ustanova u kojoj se uništavaju leševi ubijenih i uginulih životinja, najčešće domaćih. Dakle: gasna komora za pse i mačke.
Oni ovde dolaze na izvršenje smrtne kazne, a da im niko prethodno nije sudio, niti utvrdio njihovu krivicu. Pomilovanje ne postoji. Nema nade za preinačenje presude u, recimo, doživotnu robiju. Mogućnosti za bekstvo su minimalne. Pravo na žalbu takođe ne postoji. Eventualna žalba ne odlaže izvršenje. Egzekucija je nenajavljena i bolna. Dželat im ne ispunjava poslednju želju. Izgladneli pas ili mačka umiru gladni, žedni ili bolesni – svejedno. Osuđenik na smrt može da čuje i vidi izvršenje kazne svog prethodnika. Svi oni su na istoj pokretnoj traci koja vodi u ništavilo. Nekada davno, od tih Žuća, Šarova i Gara i ostalih, bezimenih pasa, nastajali su sapuni; danas iza njih ostaju prah i pepeo.
Obaveštenje o izvršenoj egzekuciji nikome se ne šalje, jer i nema nikoga, koga bi to zanimalo. Svakoj odbačenoj životinji, psu ili mački lutalici, kafilerija je konačno odredište a nasilna smrt fatum. Osim, naravno, ako nemaju tu sreću da ih pregazi automobil.

Dok stanovnici grada spavaju pod baldahinama noći, ulicama tiho kruži tamno šintersko vozilo - pseća ’marica’ ili mrtvačka kola (kako god da se zovu) - i zaustavlja se podno naših prozora i terasa, u potrazi za psima i mačkama. To se događa najčešće onda, kada se neko ljudsko biće pobuni protiv bučnog psećeg komšiluka i reši da ga prijavi kao uzurpatora svoje teritorije. Životinje već znaju kada počinje policijski čas, i kriju se na raznim tajnim mestima. One sitnije pronalaze skrovište ispod parkiranih automobila, a one veće u haustorima zgrada, parkovima, rupama i jazbinama. Lovci izlaze iz tamnog vozila, opremljeni spravama za hvatanje: omčama, šipkama i drugim alatkama, koje mogu poslužiti, ako se za to ukaže potreba, i kao sredstvo za mučenje ili usmrćivanje na licu mesta. Među životinjama, za tu bežaniju nepripremljenim, starim, bolesnim ili nedovoljno naučenim na oprez, nastaje panika. Majke odnose svoje mladunce na sigurno, a poneki neiskusni pubertetlija, željan druženja sa čovečijim rodom, nasedne na pruženu ruku ili zvižduk, pa zastane, priđe i tako postane lak plen.

Obični ljudi o tome ništa ne znaju i ne čuju tihi rat koji se vodi u njihovoj ulici. U prirodi čoveka je da ono što ne vidi ili ga ne ugrožava, ili ne oseti na sopstvenoj koži, ne može ni da okupira njegovu pažnju.
Kada se vozilo, nakrcano, mahom, psima, uputi preko mosta na jednoj reci (možemo je nazvati i Stiks), misija je već napola obavljena. Ono ide daleko od gradske vreve, u jezivu sivu građevinu na periferiji. Psi se odvoze preko sedam gora i sedam mora, i zaključavaju iza sedam brava, kako se nikada ne bi vratili. U tim mrtvačkim kolima zajedno su i braća, i dojučerašnji neprijatelji iz dva suprotstavljena čopora.

Sada se oni ne svađaju, već su zajedno, šćućureni, sjedinjeni u instinktivnom strahu od nepoznatog. Tu je i krupni Vođa, koji je, već par puta, za dlaku izbegao lovcima. Šinteri ga dobro poznaju i plaše se njegovih oštrih zuba, što je vrlo nepovoljno po Vođinu sudbinu – to jest, sudbina mu je zapečaćena, ali mu, kao buntovniku, sleduje spora agonija. Režanje na šintere i bežanje donose negativne poene i ostaju upamćeni kao glavni kriterijumi za odabiranje metoda ubijanja. Vođa sluti da mu nema spasa. On ne zna šta je to kafilerija; zna samo da ih ovi ljudi ne vode na lepo mesto. Pamti neka bolja vremena, u kojima ga je krasilo ime, ni po čemu posebno – Cuko. Ali ime je ime; ono znači identitet, pripadnost… baš kao i dom, u kome je nekada živeo sa ljudima. Taj dom, izgubljeno lepo mesto, daleko je iza njega, a razdaljina se meri brojem gladnih noći, prepešačenih kilometara i traganjem za jednom ženom koja ga je volela. Ljubavi više nema, samo borba za goli opstanak. U ćoškovima automobila, ovaj pas, kao i drugi, njuši opominjuće tragove mokraće svojih prethodnika; naslućuje njihove duhove i vriske iz pakla.

Pored njega se sklupčao Džeki, stari šareni švaler bez jednog oka. Pričalo se da ga je izgubio u davnašnjoj borbi sa nekim dobermanom. Mada ga nijedan čovek ne bi usvojio zbog njegove ružnoće, on ima reputaciju najvećeg šarmera među lokalnim psima. Pola kerova iz ulice njegovo je potomstvo. Džeki zna sve trikove kako osvojiti mladu kerušu: prvo je zadiviti autoritetom i zrelošću poznih godina, zatim izigravati njenog zaštitnika, potkupiti je nekom koskom, voditi je na usamljena i romantična mesta, i tako redom – sve do trenutka dok ne postane njegova. Džeki, uopšte, mnogo toga zna i o ljudima; oni ga, povremeno hrane, sažaljivi na njegovu praznu očnu duplju, a ima i onih koji ga pomaze, nimalo gadljivi na buve i čvorove od krpelja. On je prevalio dobar deo svog života i iskusio susret sa smrću više puta. Ne plaši se; njemu je zvezda šapnula da mu još nije došlo vreme.

Levo od njega je Sunčica, keruša u čijoj krvi ima i kap rasne, jer likom i stasom podseća na jazavičara. Tiho cvili, zabrinuta za sudbinu svojih šest psića, koje je ostavila u ćošku nekog mračnog podruma. Teši je drugarica – Šećerlema – među psima tako nazvana zbog umiljatog pogleda i kudrave, bele dlake. Ni nju život nije pomazio, ali barem nema štence koji su ostali sami i nezaštićeni. Zato ona ima dom i vlasnicu, devojku, bolesnu od neke čudne bolesti pomračenja svesti i odsutnog pogleda, koja je zove „Muci“ i o njoj ne vodi dovoljno računa. Kada Muci mora da izađe u šetnju, jednostavno joj otvore vrata, i ona istrči u opasni svet.

U uglu, iza njih, sedi Džangrizalo, mladi pas, koji je ime dobio zbog svoje naravi. On je dežurno zakeralo; stalno nešto prigovara, reži i gunđa. Niko ga ne uzima za ozbiljno, jer se zna da je takav karakter posledica izbacivanja na ulicu. Naime, Džangrizalo je, po psećim standardima merenja vremena, nekada davno (a zapravo, pre par meseci), bio ljubimac jednog starijeg gospodina. No, kada je čovek umro, njegovi naslednici nisu želeli da se staraju o psu, pa su ga, jednostavno, napustili. Tačnije, odvezli ga automobilom na drugi kraj grada i izmamili napolje. Bacali su mu lopticu daleko i još dalje, u širokim krugovima, sve dok nisu napravili poveći razmak između njega i njih. Kada se, razigran, vratio, veselo noseći lopticu u ustima, oni su već bili nestali. Od tog dana Džangrizalo je zamrzeo ceo ljudski rod. Kleo se u sopstveni rep da će radije biti mačiji najbolji prijatelj, nego čovekov. Drugi psi su znali da je njegovo ponašanje samo maska, iza koje se krije ranjivo i uvređeno pseto. I sada oko vrata ima pohabanu ogrlicu.

U tim kolima smrti, još je nekoliko pasa – malih i velikih, ovakvih i onakvih.
Našlo se i par rasnih: nemački ovčar, nesrećno zalutao u ovo društvo gubitnika, pošto se, zaljubljeno sledeći mirise neke zavodljive kuje, udaljio od svoje vlasnice; zatim buldog raskrečenih, mišićavih nogu i preteće, snažne čeljusti. Iz gubice mu proviruju oštri zubi, nalik na žute šiljke. Nosi ogrlicu sa bodljama. Potpuno je miran, kao da zna ono, što drugi ne znaju. Ćuti, i tek povremeno progunđa nešto nerazgovetno.

Sasvim u dnu, drhturi jedan pekinezer. On nikada nije bio u ovakvom društvu, niti je bio željan avantura. Njegova namera bila je da – nakon što je jutros uzaludno dozivao svoju staru gospodaricu, čija je neobično hladna ruka visila sa kreveta – pozove u pomoć. No, kako niko nije odgovarao na njegov lavež, i niko nije došao da ga nahrani i pomiluje, ili gospodaricu prodrma iz dubokog sna, psić je postao očajan. Mnogo kasnije, kada se soba ispunila ljudima, koji su ga grubo ćuškali u stranu, pekinezera je uhvatila panika i istrčao je kroz odškrinuta vrata stana. Nije znao kuda ide; bilo mu je samo važno da pobegne od gomile tih dugačkih senki i od teškog, zloslutnog mirisa, koji se širio po prostoriji.

Pošalji "IZA SEDAM GORA, SEDAM MORA I SEDAM BRAVA 1. deo" na Facebook Pošalji "IZA SEDAM GORA, SEDAM MORA I SEDAM BRAVA 1. deo" na Google Pošalji "IZA SEDAM GORA, SEDAM MORA I SEDAM BRAVA 1. deo" na My Yahoo! Pošalji "IZA SEDAM GORA, SEDAM MORA I SEDAM BRAVA 1. deo" na Live Pošalji "IZA SEDAM GORA, SEDAM MORA I SEDAM BRAVA 1. deo" na MySpace Pošalji "IZA SEDAM GORA, SEDAM MORA I SEDAM BRAVA 1. deo" na Twitter Pošalji "IZA SEDAM GORA, SEDAM MORA I SEDAM BRAVA 1. deo" na Digg Pošalji "IZA SEDAM GORA, SEDAM MORA I SEDAM BRAVA 1. deo" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. ljeshko (avatar)
    Sve je to u redu,POSTUJEM,ali ima toliko ljudi koji isto tako umiru...a mi na tu vijest samo slegnemo ramenima i pomislimo ***...jer zaista svijet je otisao u q..c
  2. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Pa ovo nije priča o ljudima, već o psima.
    Ne sležu svi ramenima na vesti o ljudskim stradanjima.