- Jel znate one rakete po parkovima! One što su postavljene u paketu sa klackalicama, ljuljaškama i ostalim rekvizitima da se deca igraju... Jednom društvo i ja sedeli u parku i pijuckali i iz dosade se spakovalo nas sedamnaest u raketu. Samo u onaj gornji deo, preciznije u onu kupu... Sve to u blizini nekog kafića, već pomenutog ranije, pa smo krenuli u akciju nas sedam - osam a kad se čulo šta kreteni rade došli i ostali da se pridruže. Ušli svi koji su se pojavili... Ulazili sat vremena, izlazili dva, sve u cerekanju i zajebanciji. Bilo i devojaka 
. Sve to u sitne sate, drugačije ne bi ni moglo... Šteta što tad nije bilo mobilnih telefona i kamera da se sve lepo snimi za stare dane... Kako bih sad voleo da imam taj snimak ili bar par sličica...
- A jednom drugom prilikom čuli mi da je neka spontana svirka u nekom drugom kafiću. I krenemo da vidimo... Nas dvanaest potrpamo se u reno 4 (pobednik vremena!) i vozi. Ko u onoj pesmi "hej haj baš nas briga". I ok, jurimo mi ko u maratoncima, trideset na sat, laganica... I u nekom trenutku prolazimo kroz raskrsnicu kad stvori se saobraćajac i maše
. I sad, em nas ima za troja kola em svi pijani... I šta da se radi, svi u glas šta ćemo a sve predlozi luđi jedan od drugog. I tako mi prođosmo jedno trideset metara, na malo bezbednju razdaljinu... Saobraćajac gleda, ne veruje da mu pobegosmo... I kad smo malo odmakli, ovaj drugar što je vozio zakoči, izađe iz kola i kaže pajkanu, zamisli šta... Kaže - brate, primili bi i tebe al vidiš bre da nema mesta 
... I mrtav ladan sede u kola i odosmo mi... I ništa, sve ok, i pajkan tamo ostade presamićen, smeje se pa ga i mi čujemo... Drugo vreme bilo...
- A jednom, spavam ja najnormalnije, kad neko me budi. Drmusa, viče - mali, mali... Probudi me nekako, kad ono poštar. Zanimljivo... Pogledam levo desno, kad ja spavam u bašti kafića. Pitam ja - šefe, koliko je sati?, kaže on - pola deset... Au majko moja, šta me snađe. Vidim, šeta narod ulicom odavno... Kaže on - mali, jesi ok, ma reko - jesam valjda... - a gde ti je patika? . Pogled na dole, oprezno... nema je... Ma važi... A patike, sećam se, duboke neke adidaske, Pet Juing model, poskupe bile... Al sad ostade mi jedna... Ne znam što mi ne skidoše obe, šta će nam po jedna, i meni i njemu, kome god... I dugo sam je čuvao za uspomenu, na kraju žena bacila kad je jednom pospremala kuću. Šta ćeš, ne razumeju žene te stvari... I ništa, da se vratim na priču, kaže meni poštar - aj ti mali kući polako... - oću čiko... I krenem ja, ko u onoj priči za decu "bosonogi i nebo". Nije ni daleko, kilometar i po a sve kroz grad... Tu me videle neke potencijalne tašte sve vraćajući se sa pijace, pa se završi sve pre nego je i počelo . I, stižem ja kući, izujem se kod svog prozora pa onu patiku kroz prozor da mi ne štrči i ajd, samo hrabro... Bos totalno, ko hobit. Sa druge strane kuće nam bio ulaz, dalje od ulice. I stižem ja nasmejan a ćale i komšija sede za stolom, piju kafu, rakijicu. Nedeljno jutro, ja se oblesavio u subotu veče... Reko' - dobro jutro a oni . E, tu sam dobio POGLED... Al dobro, prođe i to 
...
- I tako... Ima toga još, i previše, ovo pišem šta mi prvo pada na pamet. ... Lepo beše, kad sad razmišljam... Al ja bi takve stvari i sad radio. Dobro, ne baš ovo sa patikama al kad si u tom štimungu omaknu se i takvi brodolomi. Samo nemam sa kim. Ljudi se unormalili. Odrasli, mo'š misliti... Ljudi mojih godina valjda misle da tako treba, da ideš ozbiljan i ljut... Ja ne mislim al ne mogu da im dokažem. A rado bi... Mislim, problemi wtf! Pa uvek je bilo problema, i onda kao i sad. Pa šta, nasmeješ se i odmah ti lepše, i lakše... Ali ne, vole izgleda ljudi da se namrače pa su onda važni
... I šta ćeš im... Zato su oni kao normalni a ja kao blesav, da ne kažem lud... Ma važi, neka sam, ne bih se menjao...
- Eto, to sam samo ja i moje budalaštine... Aj živeli do sledeće prilike
. Sve to u sitne sate, drugačije ne bi ni moglo... Šteta što tad nije bilo mobilnih telefona i kamera da se sve lepo snimi za stare dane... Kako bih sad voleo da imam taj snimak ili bar par sličica...- A jednom drugom prilikom čuli mi da je neka spontana svirka u nekom drugom kafiću. I krenemo da vidimo... Nas dvanaest potrpamo se u reno 4 (pobednik vremena!) i vozi. Ko u onoj pesmi "hej haj baš nas briga". I ok, jurimo mi ko u maratoncima, trideset na sat, laganica... I u nekom trenutku prolazimo kroz raskrsnicu kad stvori se saobraćajac i maše
. I sad, em nas ima za troja kola em svi pijani... I šta da se radi, svi u glas šta ćemo a sve predlozi luđi jedan od drugog. I tako mi prođosmo jedno trideset metara, na malo bezbednju razdaljinu... Saobraćajac gleda, ne veruje da mu pobegosmo... I kad smo malo odmakli, ovaj drugar što je vozio zakoči, izađe iz kola i kaže pajkanu, zamisli šta... Kaže - brate, primili bi i tebe al vidiš bre da nema mesta ... I mrtav ladan sede u kola i odosmo mi... I ništa, sve ok, i pajkan tamo ostade presamićen, smeje se pa ga i mi čujemo... Drugo vreme bilo...- A jednom, spavam ja najnormalnije, kad neko me budi. Drmusa, viče - mali, mali... Probudi me nekako, kad ono poštar. Zanimljivo... Pogledam levo desno, kad ja spavam u bašti kafića
. Pitam ja - šefe, koliko je sati?, kaže on - pola deset... Au majko moja, šta me snađe. Vidim, šeta narod ulicom odavno... Kaže on - mali, jesi ok, ma reko - jesam valjda... - a gde ti je patika? . Pogled na dole, oprezno... nema je... Ma važi... A patike, sećam se, duboke neke adidaske, Pet Juing model, poskupe bile... Al sad ostade mi jedna... Ne znam što mi ne skidoše obe, šta će nam po jedna, i meni i njemu, kome god... I dugo sam je čuvao za uspomenu, na kraju žena bacila kad je jednom pospremala kuću. Šta ćeš, ne razumeju žene te stvari... I ništa, da se vratim na priču, kaže meni poštar - aj ti mali kući polako... - oću čiko... I krenem ja, ko u onoj priči za decu "bosonogi i nebo". Nije ni daleko, kilometar i po a sve kroz grad... Tu me videle neke potencijalne tašte sve vraćajući se sa pijace, pa se završi sve pre nego je i počelo . I, stižem ja kući, izujem se kod svog prozora pa onu patiku kroz prozor da mi ne štrči i ajd, samo hrabro... Bos totalno, ko hobit. Sa druge strane kuće nam bio ulaz, dalje od ulice. I stižem ja nasmejan a ćale i komšija sede za stolom, piju kafu, rakijicu. Nedeljno jutro, ja se oblesavio u subotu veče... Reko' - dobro jutro a oni . E, tu sam dobio POGLED... Al dobro, prođe i to ...- I tako... Ima toga još, i previše, ovo pišem šta mi prvo pada na pamet. ... Lepo beše, kad sad razmišljam... Al ja bi takve stvari i sad radio. Dobro, ne baš ovo sa patikama al kad si u tom štimungu omaknu se i takvi brodolomi. Samo nemam sa kim. Ljudi se unormalili. Odrasli, mo'š misliti... Ljudi mojih godina valjda misle da tako treba, da ideš ozbiljan i ljut... Ja ne mislim al ne mogu da im dokažem. A rado bi... Mislim, problemi wtf! Pa uvek je bilo problema, i onda kao i sad. Pa šta, nasmeješ se i odmah ti lepše, i lakše... Ali ne, vole izgleda ljudi da se namrače pa su onda važni
... I šta ćeš im... Zato su oni kao normalni a ja kao blesav, da ne kažem lud... Ma važi, neka sam, ne bih se menjao...- Eto, to sam samo ja i moje budalaštine... Aj živeli do sledeće prilike
, zene su (pretezno) jos tezi slucajevi kako godine prolaze...