(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
VREME ZA NEVREME
Ulaz...taman i hladan. Prolazi pored poštanskih sandučića i uzima poštu koja viri iz otvora...ide pešice a ne liftom..lica nekako sve mirnijeg jer sa svakim spuštanjem stopala na stepenik nestaju slike i strah....sve nestaje....kao kad prosipaš tečnosti iz boce....prosto je kameno postalo dok par sekundi stoji pred vratima i osluškuje....ne čuje se ništa...ne valja...Sklapa oči i stavlja ruku na kvaku.... par sekundi pripreme da izbaci sve iz sebe, svaki osećaj, svaku sliku prikazu, svaku sliku nakazu, svaki osmeh i reč, misao ...dubok uzdah i izdah....praznim mirom pritiska kvaku i ulazi....
Sitna prilika hoda izmedju drvoreda ...velike krošnje skrivaju nebo…visoko izmedju stabala traka plavog… smeši se. Ugleda muškarca u belom.Žurnim korakom mu prilazi plašeći se da taj ne ode poslom. Čovek joj pokazuje rukom pravac i objašnjava pogleda uperenog u njeno malo lice…pa vide dve velike kese koje je nosila u rukama.. ali ne govori ništa….samo uzdahnu tužno….jeza…strah…stid…i suza u grlu su pratioci nečujnih detinjih koraka. Guta ih dok hoda sivilom ….ne smeju sad da izadju.
Rešetke na prozorima…okruženje nije lepo…neka užasno nemirna tihoća izbija iz svega. Stiže do ulaznih vrata u zgradu….ruka drhti dok pritiska kvaku….zaključano…zvoni….čeka vekna hleba. Čuje se kako neko stavlja kluč u bravu…škljoc…..otvaraju se vrata…krupan, sredovečni muškarac popuni prostor u njima….
“Dušo, šta treba?”
“Došla sam da ….posetim mamu i doktorka je rekla da joj se javim na razgovor”
“Podji sa mnom i….ne boj” …..osmeh prija….od njega se malo manje drhti
Pratila ga je hodnikom gledajući njegova ledja u beloj bluzi. Dolaze do sledećih vrata….na njima nema kvake…zjapi crna rupa ….on vadi kvaku iz džepa bluze, gura u onu rupu….otvara vrata….prolaze…opet ih zatvara …opet hodnik…opet vrata bez kvake…on vadi kvaku iz džepa…otvara vrata…prolaze…opet ih zatvara…
Kvaka...ulaz u dom…ulaz u raj….ulaz u pakao…ulaz u tugu…ulaz u dušu..Maja prati pogledom kvaku koja nestaje u belini muškarčeve bluze.
Vezani….lelujajuća telesa u hodniku….podbulih obraza i zakrvavljenih očiju gledaju negde….kroz nju…raščupane kose svuda ….cerek….čovek je drži za mišicu, tu je, pored nje…sigurna je….tela leže…..tela sede…jauk….pričaju neki glasovi o nekoj glumici…razaznaje reči o nekom receptu…pa reči o fudbalu…..hodaju….
Raširiše se ruke i Maja ulete u zagrljaj……jako,jako je stegnuše…poljubac u kosu onako….da pukne…..tako prija suzama da izadju napokon i slobodno zašplešu na maminom ramenu…
Mati joj objašnjava po kući šta treba i kako, pričaju sedeći na krevetu….ostali kulturno ćute….ova soba izgleda solidno i ove žene su…u redu…mama pokazuje gde je soba doktorke…”idi sine, jako je fina žena, ne plaši se…reci joj sve što te muči…znam da ima toga iako ćutiš…ona mi pomaže …biće sve dobro…” …zagrljaj i ruka na Majinom obrazu…topla….tiha…bistra…leči..
Sunce miluje maminu kosu provlačeći se kroz rešetke…lokna zaigra …duša se detinja okom nasmeja…
Izlazim iz kuhinje…naslonih se na dovratak da posmatram sliku …
Par minuta do 19 sati….večera se krčka u kuhinji. Meš je u hodniku ….leži ispred kupatila i posmatra nas sve onako kereći….u polusnu. Maza je na svom dvosedu…dala sam joj lekić i sad spava štenećim snom. Šaša-Maša je u fotelji tik pored Macine da bude što bliže ruci koja je mazi. Televizor radi….gledasmo nas dvoje neku seriju uz kafu i princes krofne pa ja odoh u kuhinju poslom a oni odmaraju.
Umor na licu …teška noć…preteški meseci u nizu …mnogo meseci….
Ulazim u sobu….dve pseće glave se podižu i prate me…treća…spava čvrsto. Spuštam dlan na sedu kosu…ruka se u blagom milovanju spušta ka vratu…oko me smedje osmehom pogleda …ruka me privuče u zagrljaj …čujem srce kako mu lupa…osećam njegov obraz na mom potiljku….i poljubac u kosu…mmmmm…minut spokoja i mnogo čega živi savijen nad foteljom….
Na tv-u se oglašava špica za “Slagalicu” ….
”Maco, ja bih se sad povukla…stiže ti devojka hahahah”
“hahaha čekaj da vidim koja je i da li ima minić…i da li će da sedne ili ne ..šta ima za večeru?” šeretski osmeh tako prijatno obavija dušu dok se izvlačim iz ruku koje me tobož sprečavaju da odem
“Nek ti spremi Milka …sa ekipom hahahaah”
za prvi deo
za drugi deo
