Спољашњи свет јесте скуп слика које ствара наш сопствени разум на тај начин објективишући "ствар по себи" која је нешто суштински рaзличито од тих слика.
Сада, док смо у животу, та наша субјективна егзистениција вођена разумом и његовим сликама је континуитет. Нема прекида. Обично се мисли да ми имамо искуство одсуства свести а то је апсурд. Када рецимо неко каже "био сам у дубоком сну без снова" при томе је свестан да свеснији не може бити, и замишља себе како спава. То ето људи зову стање "дубоког сна".
Значи, ми смо тренутно заробљени "велом Маје", сликама које зовемо "спољашњи реалан свет".
Маја креира илузоран појавни свет Самсаре у Хиндуизму
Међутим, интелект није тако моћан, није тако савршен, вео Маје се може овде онде подерати дајући нам бар назнаку шта би ствар по себи изван појаве могла бити.
Такви тренуци нису чести а то су и само назнаке, магловите ресе, слутње.
Такви тренуци су веома значајни за индивидуу. Они подсећају човека на његову праву природу, праву суштину. Они су нешто што је познато као мистично искуство, увид у онострано,тј. у ствар по себи. Тек нам је филозофија довела до знања и до извесности нешто што се наслућивало одвајкада.
Увид у онострано... алхемичарска слика
Али можда је најбољи опис дао Достојевски.
Међутим, ово што је доживео Достојевски је својеврсни "повратак у Еден" док већина људи која дође у додир са истим, сусретне се заправо са пламеним мачем Габријела који чува улазак у Еден након што смо истерани из њега, метафорички речено.
Та језа се осети кад год начела разума престану да важе. Када угледамо последицу без узрока и слично, јавља се одбрамбена реакција свести пред ситуацијом у којој појавни свет губи своју неприкосновеност.
Сада, док смо у животу, та наша субјективна егзистениција вођена разумом и његовим сликама је континуитет. Нема прекида. Обично се мисли да ми имамо искуство одсуства свести а то је апсурд. Када рецимо неко каже "био сам у дубоком сну без снова" при томе је свестан да свеснији не може бити, и замишља себе како спава. То ето људи зову стање "дубоког сна".
Значи, ми смо тренутно заробљени "велом Маје", сликама које зовемо "спољашњи реалан свет".
Маја креира илузоран појавни свет Самсаре у Хиндуизму
Међутим, интелект није тако моћан, није тако савршен, вео Маје се може овде онде подерати дајући нам бар назнаку шта би ствар по себи изван појаве могла бити.
Такви тренуци нису чести а то су и само назнаке, магловите ресе, слутње.
Такви тренуци су веома значајни за индивидуу. Они подсећају човека на његову праву природу, праву суштину. Они су нешто што је познато као мистично искуство, увид у онострано,тј. у ствар по себи. Тек нам је филозофија довела до знања и до извесности нешто што се наслућивало одвајкада.
Увид у онострано... алхемичарска слика
Али можда је најбољи опис дао Достојевски.
I ja osetih kako se nebo spusti na zemlju i proguta me. Boga sam osetio kao jednu uzvišenu duboku istinu i osećao sam kako me on prožima. Da, postoji bog, uzviknuh ja. Šta se posle toga desilo, ja ne znam. Vi i ne slutite kako božansko osećanje milja obuzima epileptičara jednu sekundu pre napada. Ja ne znam da li je ovo milje trajalo sekundama ili satima, ali verujte mi da ne bih želeo sve radosti sveta za ovo... Da, isplati se dati čitav Život za jedan takav trenutak... U ovim minutima bila mi je jasna duboka, čudovišno lepa reč: doći će jednom doba kad vreme neće više postojati.
Ima sekundi kad vi iznenada osetite večnu harmoniju, koja ispunjava čitavo biće: To je kao kad čovek iznenada oseti u sebi celu prirodu i kaže — da, to je istina... to nije samo ljubav, to je više nego ljubav. Užasno je kako su ta osećanja tako jasna, a radost tako ogromna... U ovih 5 sekundi ja preživljujem čitav jedan život, čemu celokupni razvitak, kad je cilj već postignut.
Dostojevski
Међутим, ово што је доживео Достојевски је својеврсни "повратак у Еден" док већина људи која дође у додир са истим, сусретне се заправо са пламеним мачем Габријела који чува улазак у Еден након што смо истерани из њега, метафорички речено.
Та језа се осети кад год начела разума престану да важе. Када угледамо последицу без узрока и слично, јавља се одбрамбена реакција свести пред ситуацијом у којој појавни свет губи своју неприкосновеност.
Iz te slutnje potiče onaj tako neuništiv i svim ljudima (možda čak i razboritijim životinjama) zajednički užas, koji ih iznenada obuzima, kad nekim slučajem pogreše u primeni principiuma individuationis, pošto im se učini da načelo razloga - u bilo kojem od svojih oblika - dopušta izuzetak: na primer, kad se desi da do promene dođe bez uzroka; da neko poveruje kako je video mrtvaca opet među živima; da su prošlost i budućnost prisutne; da je daljina blizu. Ogromni užas zbog tako nečeg temelji se na čiinjenici da ljudi ne znaju šta će s formama saznanja pojava, a jedino ih ove forme odvajaju od ostalog sveta.
Шопенахуер