LJUBAV 2 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

LJUBAV 2

Oceni ovaj blog
Svakoga dana, kad god bi joj školske obaveze to dopuštale, Tamara je odlazila na padinu da se vidi sa mladićem i psom. Zaljubljenost nikako nije prestajala – kao uporna bolest, od koje oči dobiju grozničav sjaj, a ruke drhte i znoje se pri svakom susretu sa tim smeđe-zelenim-plavim pogledom. On ništa nije obećavao, niti je nagoveštavao ljubav kojoj se Tamara nadala; uglavnom bi svu pažnju posvećivao Valdu, izlažući ga raznim fizičkim naporima. Ceo taj pseći trening, u vidu beskonačnog bacanja loptice ili komada drveta, preskakanja klupi po komandi, trčanja uzbrdo i nizbrdo, za Valda je, izgleda, bila igra u kojoj je uživao, nikad umoran. Vežbe su – kako je mladić objasnio – bile čin sticanja dobre pseće kondicije; kondicija je, dalje, bila potrebna zbog onog opštepoznatog načela, koje je važilo i za Valda: „u zdravom telu zdrav duh“. Za nijansu jači motiv ležao je u činjenici da je mladić težio perfekciji psećeg izgleda, i nameravao da svog ljubimca vodi na takmičenja i izložbe. Silno ga je vređalo svako poređenje Valda sa drugim psima i dičio se njegovom mladalačkom snagom.

Jednom prilikom, Valdo se sukobio sa psom-lutalicom, koji se pojavio niotkuda. Tuđinac je podigao nogu i pomokrio se uz Valdovo drvo.
U prvih nekoliko minuta odmeravanja snage, režeći su obigravali jedan oko drugog, ušiju zabačenih unazad. Tamaru su podsetili na učesnike koride: Valdo je bio matador, gracilni plesač Smrti, a njegov suparnik, zdepaste građe, ličio je na bika. Munjevitom brzinom, psi su nasrnuli jedan na drugog; usledio je žestok i bučan kovitlac, u kome su očnjaci udarali u očnjake, a njuške ubrzo postale krvave.
Tamara se uplašila, jer takvom okršaju nikada pre nije prisustvovala. Žalila je Valda, ali, još više, nepoznatog psa, koji nije mogao da se meri sa njegovom veličinom. Želela je da se ta borba što pre završi. Nije mogla da razume zbog čega mladić ćutke stoji po strani, uzbuđen, ali ne čineći ništa kako bi zaustavio pse. Napokon, okršaj se završio tako što se uljez izvrnuo na leđa, nudeći Valdu vrat. Tek onda je mladić prišao svom ljubimcu, čučnuo pored njega, pomilovao ga i dugo, nežnim dodirima, proveravao ima li nekih povreda na njegovom telu. Poraženi pas je, cvileći, odteturao dalje. Tamara je primetila groznu, krvavu rupu na mestu gde mu se nekada nalazilo oko. Bila je užasnuta, i glasno negodovala zbog Valdove surovosti. „Ne razumeš“, rekao joj je mladić, osmehujući se, „to je iskonska potreba, sasvim normalna među psima. Uostalom, voliš li ti uopšte Valda?“

Tamari se učinilo da je osetila cinizam u njegovom glasu. Nije smatrala Valdovo ponašanje ’normalnom’ potrebom, niti je uočila pravdu u tome što je drugi pas verovatno ostao bez oka. Ali, volela je mladića, i praštala mu je. Volela je i Valda.

Pas je razumeo sve što mu mladić govori, i inače, kada se nije radilo o tučama, bio vrlo poslušan. Iako se njihov jezik sporazumevanja sastojao iz mladićevih glasno izgovorenih, oštrih komandi ili pokreta rukom, Tamari se činilo da između njih dvojice postoje neki tajni signali. Valdo je tačno u minut znao kada će se vežba završiti; znao je i vreme povratka kući; poznavao je svaki znak raspoloženja svog vlasnika. Štaviše, izgledalo je da sluti čak i Tamarina osećanja. Ponekad bi seo ispred nje i netremice je posmatrao, tužnog izraza, kao da joj je hteo reći o uzaludnosti njene ljubavi.

Što se mladićevog odnosa prema Tamari tiče, najčešće je iz njegovih očiju virio neki nestašni đavolak, a ponekad – samo ponekad – mogla se naslutiti ona vrsta zaštitničke nežnosti, koju starija braća osećaju prema mlađim sestrama. Nadala se kako će ta njegova blagonaklonost vremenom prerasti u ljubav. Maštala je o trenutku kada će imati makar šesnaest-sedamnaest, i neće biti izlazaka samo do devet sati, niti će taj mladić u njoj videti devojčicu.
Valda se više nije plašila; on ju je pri svakom susretu darivao veselim mahanjem repa i psećim, vlažnim rukoljubom.

Zatim je mladić otišao u vojsku, a Tamara, tada buntovna gimnazijalka, konačno raskrstivši sa ograničenjima koja su joj postavljali roditelji, na sebe je preuzela obavezu da ponekad prošeta Valda. Trčala bi, dok ne izgubi dah, uz vijugave stepenice mladićeve zgrade, sve do petog sprata, gde bi je dočekivao njegov otac – sivi, mršavi čovek zabrinutog izraza lica, nimalo nalik svom sinu. Nikad je nije pozvao da uđe iza tih vrata, iza kojih se, Tamara je znala, krila tajna mladićevog svakodnevnog života. Valdo bi je dočekao radosno, pogleda punog obožavanja, i onda bi zajedno izjurili napolje (ona, ponekad, još uvek detinjasto klizeći niz gelender, koji se uvijao poput ljušture nautilusa). Ljubila ga je u njušku i šaputala mu na uho kako je najslađi pas na svetu, baš kao što je njegov vlasnik najdivniji muškarac koji postoji. Mislila je da će spona između Valda i mladića, onaj poseban jezik sporazumevanja, nepoznat drugima, omogućiti da pas prenese njene poruke. Zarekla se i kako će mladiću priznati svoja osećanja, čim se bude vratio. Pisala mu je dugačka pisma puna zamagljenih, filozofskih misli, a on je odgovarao istim takvim.

Mladić se vratio, ali je ona prećutala sve što je želela da mu kaže. A i kako bi mu rekla? Na tom proplanku nije bilo prilike za romantične trenutke. Tamara je sanjarila o diskretnoj svetlosti sveća, o večerima na obali nekog mora…o svim onim mestima na kojima se (kako je to čitala u romanima) ljubav lakše izgovara. Čekala je da, možda, on prvi nešto kaže, da joj da neki znak – dodirom, pogledom, osmehom. Ali, ništa od toga nije se događalo, ili ona te znake nije primećivala.
Onda se on preselio u drugi kraj grada. Tamara je već imala dovoljno godina i smelosti da ga, ponekad, pozove telefonom. Između njihovih viđenja otkrivala je slične oči i osmehe (ali nikada iste) u raznim mladićima, nikako ne pronašavši trenutak da mu kaže kako je on njena prva, prava i jedina ljubav.

Krajem osamdesetih, kada je svoja milovanja poklonila nekom drugom i kada su se Valdu od starosti oduzele zadnje noge, mladić ju je upoznao sa svojom devojkom, a Tamara njega sa svojim momkom, kolegom sa fakulteta. Prvi put su izašli zajedno, u četvoro, u restoran. Bila je ljubomorna na zgodnu plavušu koja je držala mladićevu ruku i ponašala se kao neko ko polaže sva prava na njega (Tamara je, već dugo, u snovima, sa njim vodila ljubav i znala je da, na ovom svetu, ne postoji nijedna devojka koja bi njegovo telo i dušu poznavala i volela više od nje same.) U tim neobičnim okolnostima, stisnuti za malim kafanskim stolom, njih dvoje, mladić i Tamara, razmenili su nekoliko pogleda koji su – činilo joj se – govorili više od onoga što bi se moglo kazati rečima.

Poslednji put kada su se čuli, saopštio joj je da su Valda uspavali. Znala je šta u psećem svetu znači reč „uspavati“ – bio je to eufemizam za umiranje.
„Imao je već trinaest godina“, tiho je rekao u telefonsku slušalicu, „što je prilična starost za jednog psa.“ Zaplakala je.
„Volela sam ga kao da je bio moj“, šapnula je.
„Na neki način, i jeste bio tvoj“, odgovorio je.
„Naš“, dodala je.
„Da“, kazao je mladić, „i on će me uvek podsećati na to kako smo se ti i ja upoznali…“
„Bio si moja prva ljubav“, rekla mu je. (Mogla mu je kazati i: „Ti si moja prva ljubav“, ili „Uvek ćeš biti moja prva ljubav“ – za Tamaru je smisao ostajao isti, i nije imao mnogo veze za upotrebom glagola u nekom određenom vremenu.)
Iznenadila ju je spoznaja da je tako jednostavno izgovoriti ove reči. Osetila je kako joj se kamen odvaljuje sa srca – breme, staro koliko i čitav život jednog psa.
„Znam“, odgovorio je.
Ćutali su.
„Bila si samo klinka, a ja sam čekao da porasteš“, promrmljao je, polu-šaljivim tonom.
„Nikad nije kasno.“
„Nije.“

Nakon što je, par meseci kasnije, zbog nekih porodičnih prilika, iznenada otputovao u inostranstvo, poslao joj je kratko pismo. „Kada se vratim“, pisalo je sitnim, urednim rukopisom, „reći ću ti nešto što želim već dugo da ti kažem.“

Da li je to bila izjava ljubavi, Tamara nije saznala. Mladić se nije vratio, niti se više javljao. Nije imala nijednu njegovu fotografiju i vremenom je zaboravila kako je izgledalo njegovo lice. Zaboravila je i to kako je imati četrnaest godina, i verovatno bi se gorko nasmejala kada bi je neko podsetio na to koliko je nestrpljivo čekala da iskoči iz kože šilježeta. Zaboravila je skoro sve, osim Valda i osećanja čežnje, koje je tako dugo nosila u srcu.

Kada je nedavno prošla parkom, šetajući svog psa, jedino što ju je podsetilo na sedamdeset i neku, bila je padina – nekada obrasla travom, a sada gola i prazna, poput rupa u njenom sećanju

Pošalji "LJUBAV 2" na Facebook Pošalji "LJUBAV 2" na Google Pošalji "LJUBAV 2" na My Yahoo! Pošalji "LJUBAV 2" na Live Pošalji "LJUBAV 2" na MySpace Pošalji "LJUBAV 2" na Twitter Pošalji "LJUBAV 2" na Digg Pošalji "LJUBAV 2" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. WEISHAUPT (avatar)
    Odlično napisano. Podseća me malo na mog kucka Fritza. A šta reći o ovom drugom? Ne treba biti neodlučan.
  2. gost 133940 (avatar)
    Sedamdeset i neke. Tamnoplave školske uniforme... Idi s milim Bogom :(
  3. WEISHAUPT (avatar)
    Hoće li nam autorka reći ima li u ovoj priči autobiografskih motiva?
  4. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Nema baš. Ako se izuzmu Tašmajdan, mesto na kome sam provela detinjstvo, i ime psa (u čijeg vlasnika nisam bila zaljubljena), sve ostalo je stvar mašte. Doduše, setila sam se kako je bilo imati 14 godina... Valjda se tako osećaju svi devojčurci sa 14.

    Ali, jednom sam bila Neko sa psom, ko je bio predmet nečije čežnje.
  5. jaljisa (avatar)
    Bravo, hvala za lepi trenutek citanja
  6. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Hvala, jaljisa.
    Nadam se da sam dočarala ... ljubav.