LJUBAV 1 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

LJUBAV 1

Oceni ovaj blog
U rano predvečerje sedamdeset i neke, Tamara se vraćala iz škole sa dve drugarice. Kao i uvek, prolazile su kroz tašmajdanski park i sasvim namerno skretale pažnju prolaznika. Bile su razdragane, bučne devojčice. Skinuvši tamnoplave školske uniforme, sinule su svežinom svojih četrnaest godina.

Proleće je tada već uveliko u nju unelo neki nemir. Nije mogla da se smiri između četiri zida, noge su je nosile same od sebe, kao da stalno plešu. Vozila je rolšue po parku, u nadi da će se umoriti, ali to joj nikako nije polazilo za rukom – umor se nije pojavljivao. Činilo joj se kako će pući od energije i od naleta nepoznate žudnje koju je osećala u srcu. Čitala je, a kada bi zaklopila knjigu, nije se sećala šta je pročitala. Želela je da zapisuje svoje misli u dnevnik, ali odjednom više nije umela da pretoči osećanja u reči. Htela je nešto da promeni, ali nije znala tačno šta. Ujutru bi sebe smatrala lepom, a do večeri bi već bila nezadovoljna svojim izgledom. Na licu je pronalazila sitne nesavršenosti: jedno oko bilo joj je – istina, samo malčice – krupnije od drugog, gornja usna bila joj je detinjasto prenapućena, šiške su joj na čelo padale skroz pogrešno, a ne onako kako bi ona to želela, trepavice bi mogle biti za nijansu duže i povijenije. Kada se smešila, na jednom obrazu se pojavljivala jamica, a na drugom – gle užasa! – nije je bilo. Satima bi stajala ispred ogledala, praveći različite grimase i razmišljajući iz kog ugla njen lik najlepše izgleda.

Tog dana, sedamdeset i neke, Tamara je otkrila da je park u proleće čudesan. Opijali su je mirisi i sva živopisnost prirode. Bila je zbunjena saznanjem da uopšte o tome razmišlja i začuđena mogućnošću da je njena duša ipak poetična. Na pamet su joj padali neki stihovi i rime, ali bi odlepršali čim bi pokušala da ih napiše. Sve je bilo isto kao ranije, ali ipak drugačije – i, ma kako da joj je ova misao zvučala glupo, Tamara ju je usvojila kao jedinu definiciju svog iznenada izmenjenog stanja.

Krajičkom oka, kroz trepavice, ugledala je, nedaleko od njih, u tom moru ljudi u parku, jednu priliku koja se odvajala. Bio je to mladić, visok i taman. Njoj je, svakako, zbog te činjenice, bio uočljiv. Osim toga, i lep; ne baš njen tip mladića (jer su joj se, u poslednje vreme, dopadali svetlokosi), ali svakako vrlo markantan. Uočila je njegovo skladno telo – široka ramena i prsa sa lepo izvajanim spletovima mišića, koja su se naslućivala ispod pripijene majice. Podsetio ju je na kip nekog antičkog božanstva, kakve je viđala listajući enciklopedije iz kućne biblioteke.
Šetao je psa, isto tako tamnog i posebnog.

Tamara se plašila pasa, ili, bolje rečeno – nije ih poznavala. Nekada davno, dok je bila još sasvim mala, kad su joj već bile dosadile igre lutkama, poželela je da ima pticu, belog miša – bilo šta. Ali, njena majka oštro se usprotivila, rekavši kako Tamara još nije dorasla toj vrsti obaveza. Osim toga, može se desiti da čisteći, na primer, kavez, dobije neku gadnu zarazu; ubedila ju je kako bi to bio poduhvat rizičan po njeno zdravlje i lepotu. Tamari je još rečeno kako je moguće voleti životinju izdaleka, bez dodirivanja – na primer, otići u zoološki vrt ili cirkus i voleti ih pogledom.
Ovog proleća, Tamara više nije htela da veruje u takvu ljubav.

Istog trenutka kada je ugledala mladića, podelila je utisak sa drugaricama. Povele su je stazom, ćuškajući je, gurkajući, začikujući… Njoj je bilo pomalo neugodno; pomislila je kako, verovatno, izgledaju budalasto i detinjasto.
Stale su tik uz mladića sa psom, praveći se da razgovaraju.

Tamaru je okrznuo njegov letimični pogled. Izbliza je mogla videti da je on mnogo stariji od nje – možda čak i četiri-pet godina – i kako to lice poseduje muževnost kakvu nemaju dečaci iz njene škole ili, čak, oni iz obližnje gimnazije. Kroz telo su joj prošli trnci, kakve nikada ranije nije osetila. U trenutku je pomislila da bi je mama ubila kada bi joj, nekim čudom, sada i ovde, mogla pročitati misli. Kod njene staromodne, stroge mame nije moglo proći ni druženje sa vršnjacima suprotnog pola, a kamoli simpatija prema nekom odraslom. Koliko puta joj je pridikovala zbog desetak minuta kašnjenja iz škole! „Nije kao nekada, u moje vreme… Na beogradskim ulicama vrebaju mnoge opasnosti. Nije dobro da se smucaš, nego: pravo kući!” Sirota mama, pojma nije imala šta se, zapravo, događa svuda oko nje! Nije znala da se, na primer, Tamarina najbolja drugarica, taj majčin uzor dobrog deteta, poljubila još u šestom razredu; ni slutila nije koliko je svim tim grlenim devojčicama bilo važno da što pre, što ranije, odrastu.
Oči mladića bile su sasvim obične boje: smeđikaste, ali su Tamari izgledale plavlje od neba ili zelenije od trave. Oči – bila je sigurna u svoj predosećaj – koje su već rastopile mnoga ženska srca. Mogla ih je uporediti sa jezerima i upotrebiti sve stilske figure o kojima su učili u školi; mogla je, u tom trenutku, i sama napisati stihove, sasvim različite od svih koje je pročitala.

Kada ju je taj pogled okrznuo, ceo svet se zaustavio. Njoj se činilo – zauvek.

On je prošao pored njih, odvodeći psa na travnatu padinu. Njegovo udaljavanje za Tamaru je bilo skoro bolno; uplašila se kako ga, možda, više nikada neće videti. Osvrnula se: mladić je još uvek bio tu, leđima okrenut. Gledala je, iz tog ugla, u njegova široka ramena, utegnuta u crnu majicu, i tamne kovrdže koje su mu se presijavale na vratu.
Bacao je lopticu, a njegov pas, pušten sa povodnika, trčao je za njom i vraćao mu se, iznova ponavljajući igru.
„Idite kući“, rekla je drugaricama, „ja ću još malo prošetati.“ Laž je bila providna i prasnule su u devojački kikot. Kreveljile su se, dobacivale joj glasne i dvosmislene komentare. Nisu je shvatale ozbiljno. Za njih je to bila samo još jedna u nizu pustolovina, nešto o čemu će šaputati narednih par dana; Tamarin hir, zbog koga bi mogla dobiti grdnju ili, u najgorem slučaju, zabranu izlazaka za vikend. Ali su ipak otišle.

Tamara nije znala šta bi sada trebalo da učini. Neko vreme je šetkala tamo-amo, a zatim je, skupivši svu snagu i odlučnost, pošla na travnjak. Nije smela prići previše blizu jer je pas izgledao zastrašujuće veliki. Stajala je sa strane i posmatrala ih. Kada bi imala godinu-dve više; kada bi bila makar malo iskusnija, kada bi znala šta se radi u ovakvim prilikama! O, barem da je znala da će ovog dana sresti svoju prvu ljubav, oprala bi kosu rano jutros – po ceni da se prehladi i dobije meningitis, ne bi sinoć grickala nokte i stavila bi na usne mešavinu lipovog meda i ostataka maminog ružičastog karmina. Ništa nije bilo onako kako je zamišljala.

Veliki pas došao je do nje; u strahu se ukrutila, prepustivši se njegovom njuškanju. Mladić je pozvao: „Valdo!“ i pas je odmah otrčao, ostavivši Tamaru bez daha. „Ne brini, mala, nije opasan“, čula je, „samo je mlad i radoznao.“
To ’mala’ zarilo joj se u srce poput noža. Prokletih četrnaest godina! Nije razumela zašto bi iko, ikada, poželeo da ima četrnaest.
Ipak, kontakt je bio ostvaren.

„Kao da sam te već negde video“, rekao je mladić.
Tamara nije znala da proceni misli li on kako je ona toliko obična i bezlična pa mu se učinilo poznatim njeno lice, ili ju je on zaista i ranije primetio; nije uopšte ništa znala o razgovorima koji se vode sa odraslim momcima – sem onoga što je čula od majke: da takvi razgovori ne priliče jednoj devojčici, te kako ona lako može postati plen pohotnih muškaraca ako poveruje u njihove priče ili ako je zavede njihova slatkorečivost, baš kao u bajci o Crvenkapi i zlom vuku.
No, već je bilo kasno; Tamara je bila začarana pogledom i osmehom. Osim toga, nije bilo ničeg lošeg u zaljubljenosti.

Mladić joj je rekao svoje ime, pitao za njeno (koje mu se veoma dopalo jer je bilo melodično i podsećalo ga, kako reče, na tamaris – neko egzotično drvo), zanimalo ga je koliko ima godina i rekao joj da on svakodnevno šeta Valda po toj padini, i to tri puta na dan. Svašta je od njega saznala: i da je dobio psa, rase ’doberman’, za rođendan, u julu prethodne godine; i kako psi žive kratko, najviše petnaest godina… Hvalio je svog ljubimca, pričao samo o njemu, i ni o čemu drugom.
Sve što je ona htela da izgovori, ostalo je neizgovoreno. Želela mu je reći kako je i ona njega već viđala, ali u svojim snovima; mogla bi mu čak reći i da se u njega zaljubila – tu, na licu mesta – i ne bi je bilo stid. Ali, sve se to dešavalo sedamdeset i neke godine, doba kada nije bilo uobičajeno da četrnaestogodišnje devojčice izjavljuju ljubav osamnaestogodišnjacima.

.

Pošalji "LJUBAV 1" na Facebook Pošalji "LJUBAV 1" na Google Pošalji "LJUBAV 1" na My Yahoo! Pošalji "LJUBAV 1" na Live Pošalji "LJUBAV 1" na MySpace Pošalji "LJUBAV 1" na Twitter Pošalji "LJUBAV 1" na Digg Pošalji "LJUBAV 1" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. WEISHAUPT (avatar)
    Maestralno! Osetio sam kao da se nalazim u sedamdeset i nekoj! Samo, ove današnje Tamare se ne zaljubljuju u osamnaestogodišnjake, već u dva i po puta starije muškarce, i nisu nimalo naivne nego su navalentne do bola.
  2. kojote (avatar)
    Napisao sam komentar na ovu tvoju sliku, u vidu prelepog pisma Tamari, i taman kad sam hteo da ga posaljem - paf! - ode moje nadahnuce u krstarovski klozet! Necu bre ovako da se igram.
  3. Borac za prava zivotinja (avatar)

    Jesi li pročitao nastavak, tj. celu priču?
  4. kojote (avatar)
    Aha. Medeno. Pokušaću sutra da rekonstruišem ruševinu, današnjeg originalnog pisma Tamari. Možda će posle tog pisma njena padina ponovo ozeleneti.