Елан витал је воља. И то метафизичка воља која је наша сопствена основа и основа свега осталог. Ми ту вољу налазимо у самосвести, али не онакву каква је она у својој суштини већ издвојену формама нашег опажања, налазимо је као индивидуалну вољу. У тој области додуше та индивидуација није потпуна да чак и подела на субјекат и објекат губи своје обрисе. Ипак, унутрашње спознање воље је оно најближе што можемо спознати од ствари по себи. Па опет, то није ствар по себи, али спознајући своју вољу можемо је бар наслутити.
Та ствар по себи је елан витал тј. воља. Тој вољи индивидуе нису битне. Могуће је зато поставити питање зашто нису битне? Зашто се еволуција није изводила у једном једином организму или организмима који не умиру? Зашто мора та индивидуа оставити потомство и умрети?
Па зато што циљ те наше унутрашње метафизичке воље јесте победити инертност, победити своју опуштеност или метафорички речено падање у сан. Бог пада у сан а елан витал или животна сила, јесте оно што је остало од његове будности. Сада, то што је остало жели да бога тј. само себе, потпуно пробуди, а то неће учинити тако што ће одржавати неку индивидуу у животу, јер та индивидуа је покушала да се пробуди и није успела. Она је заробљени елан витал, врћење у месту, вир!
Циљ је значи победити нужност, победити заспалост а то се може постићи само укрштањем много индивидуа како би елан витал дошао напокон до неког најпогоднијег облика, до најсвеснијег бића, до слободе, до буђења заспалог бога.
Међутим, тешко да ће у томе успети, јер бог жели да спава. Ово наше рвање са материјом тј. са ентропијом заспалог бога, попут је неког протезања човека који пада у сан и само што није заспао, али ето, има снаге да протегне ногу испод покривача.
Заспали бог пада у сан, два анђела су елан витал који представљају оно што је остало од његове будности.
На то се своди циљ целокупне природе, целокупне животне силе која покреће еволуцију стремећи напред. Зашто се трудити? Зашто будити некога ко жели да спава? Зар није боље пасти у сан, наспавати се и пробудити се као свеже и одморно биће у свету где ентропија не влада. Као бог који не пада у сан него се буди и креће у живот. Ма какав то живот био, ма колико нама данас непојмљив био, и ма шта та метафизичка егзистенција јесте.
Та ствар по себи је елан витал тј. воља. Тој вољи индивидуе нису битне. Могуће је зато поставити питање зашто нису битне? Зашто се еволуција није изводила у једном једином организму или организмима који не умиру? Зашто мора та индивидуа оставити потомство и умрети?
Па зато што циљ те наше унутрашње метафизичке воље јесте победити инертност, победити своју опуштеност или метафорички речено падање у сан. Бог пада у сан а елан витал или животна сила, јесте оно што је остало од његове будности. Сада, то што је остало жели да бога тј. само себе, потпуно пробуди, а то неће учинити тако што ће одржавати неку индивидуу у животу, јер та индивидуа је покушала да се пробуди и није успела. Она је заробљени елан витал, врћење у месту, вир!
Циљ је значи победити нужност, победити заспалост а то се може постићи само укрштањем много индивидуа како би елан витал дошао напокон до неког најпогоднијег облика, до најсвеснијег бића, до слободе, до буђења заспалог бога.
Међутим, тешко да ће у томе успети, јер бог жели да спава. Ово наше рвање са материјом тј. са ентропијом заспалог бога, попут је неког протезања човека који пада у сан и само што није заспао, али ето, има снаге да протегне ногу испод покривача.
Заспали бог пада у сан, два анђела су елан витал који представљају оно што је остало од његове будности.
На то се своди циљ целокупне природе, целокупне животне силе која покреће еволуцију стремећи напред. Зашто се трудити? Зашто будити некога ко жели да спава? Зар није боље пасти у сан, наспавати се и пробудити се као свеже и одморно биће у свету где ентропија не влада. Као бог који не пада у сан него се буди и креће у живот. Ма какав то живот био, ма колико нама данас непојмљив био, и ма шта та метафизичка егзистенција јесте.
Poslednja izmena: