Tajne Hronike 29.
Portal se odjednom pojavio na starom mestu. Amanuet se nakloni i odjednom od silne rečitosti pred drevnim licem Majke nije mogla da izusti ni reč.
- Oprosti nam Majko. – poče Ars.
- Ars, dete moje, mislim da te neko, čeka tu ispred i da je dosta hitno, slobodno me ostavi sa tvojom sestrom. Razgovaraćemo mi još malo kasnije.
- Naravno Majko. – okrenu se. - Žene i njihovi razgovori, kako Gore tako i Dole, pomisli napuštajući portal.
Nije napravio ni dva koraka iz portala, a suoči se za divovskim pojavom, boje hladne zore. U visini svojih očiju ugleda raskošan pojas i dve velike šake sa smeđim papirusom i perom sa kog se cedila tamna gusta tekućina. Bojažljivo, poče da diže pogled i prvo ugleda ogromno ali skladno poprsje i na njemu glavu ibisa, lica nedokučivog, sa diskom boje mesečine pozadi. Naprežući poslednji atom snage, svoje namere, uspeo da zaboravi pogled u oči, tren nakon što ih je ugledao. Na listu papirusa, video se samo jedan hijeroglif. Kao obeznanjen, pitajući se da li je još živ, Ars se polako spusti u naklon. Tišina se zgušnjavala.
- Oprosti mi Majko nisam htela da te povredim.- konačno izusti Amanuet.
- Razmem te dete. Postupila si kako si morala. Promena na tebi se već jasno vidi, a ja niti mogu, niti smem da stanem na put tvojoj nameri. Pođi u miru.
- Hvala Majko. – reče tiho uz duboki naklon. Do malo pre rešena, da se do kraja bori za svoju nameru, sad kad je uvidela da je ništa ne sprečava, namah oseti neku slabost i zverčica dvoumljenja uvuče joj se odmah u srce. Videla je Majka to mnogo puta i oceni da je nastupio trenutak za ohrabrivanje.
- Samo, ako misliš, da će to tako lako obećano, varljivo voće, da ti pruži zadovoljstvo, koje odavno očekuješ, varaš se, dete moje.
- Ne Majko, znam da život ljudi nije lak, ali je život, a to je ono za čim žudim. Dosta mi je ovog kamenja.
- Naravno. Neka onda tako bude. Dobićeš telo zdrave devojčice, koja tek otkriva šta sve treba da nauči.
- Ali Majko, zar ne bi bilo bolje da budem odrasla? Odrasli ljudi imaju mnogo više slobode da izraze svoja osećanja.
- Da, kada imaju šta da izraze i kada znaju kako, a da im se to ne vrati kao bumerang i lupi ih iznenada u potiljak. Danas to tako čini, jedna tragična manjina fizički odraslih i to samo zato jer su svoje vreme odrastanja iskoristili da razviju svoje osećaje, isto kao i načine da sa njima žive u svakodnevnom svetu problema, koji njih sve, celu civilizaciju, jednostavno opsedaju. Sa decom je drugo. Tamo gde ideš, deca su još zaštićena u svom detinjstvu. Veruj mi, tako je bolje. Dobičeš fer šansu da se razviješ i ne podcenjuj je, to je jedino što ti mogu obećati. Sve ostalo je na tvojoj nameri, tvom putu, osećajima i razumu. Nema više samo jednog elementa, dete moje. Od sada te očekuje uravnotežavanje sva četiri na potpunom nepoznavanju bilo čega. To ti je čovek, danas.
- Hvala Majko, neću izneveriti tvoje poverenje.
- To nikad nije važno i ne opterećuj se time. Ne možeš znati šta te čeka i nema potrebe da vezuješ svoju nameru obećanjima za koja ni ne znaš, kako da održiš. Pravo učenje nikad, nikom nije bilo lako. Biće trenutaka kada ćeš poželeti da se vratiš, a nećeš znati ni kako ni kuda, a biće trenutaka, kada ćeš biti uvažavana tako, da češ pomisliti, da si na istom ovom mestu sa koga te ja sad gledam. Ali kako god da ti bude, ako i dalje nameravaš da uspeš, ma kako da te okolina ceni ili odbacuje, ostani uvek verna, samo i jedino onom što jesi. Ja te neću nikada napustiti, mada će ti se ponekad tako činiti, a videćeš i sama, život i nije ništa drugo nego samo ono, što nam se ponekad čini. Tu jednako spadaju i muževi i ljubavnici. Ne ljutim se na tebe zbog teških reči, ali sad bolje pođi mila, ili ću se rasplakati i ponesi taj tvoj visak trebaće ti. A onom tvom bratu ću još posebno da očitam, ako dovoljno poživi.
Stajala je pred licem Majke sa pomešanim osećanjima, i dok joj se svest polako gasila, ostade joj neizrečeno pitanje „Šta li Joj je bumerang?“
Portal se odjednom pojavio na starom mestu. Amanuet se nakloni i odjednom od silne rečitosti pred drevnim licem Majke nije mogla da izusti ni reč.
- Oprosti nam Majko. – poče Ars.
- Ars, dete moje, mislim da te neko, čeka tu ispred i da je dosta hitno, slobodno me ostavi sa tvojom sestrom. Razgovaraćemo mi još malo kasnije.
- Naravno Majko. – okrenu se. - Žene i njihovi razgovori, kako Gore tako i Dole, pomisli napuštajući portal.
Nije napravio ni dva koraka iz portala, a suoči se za divovskim pojavom, boje hladne zore. U visini svojih očiju ugleda raskošan pojas i dve velike šake sa smeđim papirusom i perom sa kog se cedila tamna gusta tekućina. Bojažljivo, poče da diže pogled i prvo ugleda ogromno ali skladno poprsje i na njemu glavu ibisa, lica nedokučivog, sa diskom boje mesečine pozadi. Naprežući poslednji atom snage, svoje namere, uspeo da zaboravi pogled u oči, tren nakon što ih je ugledao. Na listu papirusa, video se samo jedan hijeroglif. Kao obeznanjen, pitajući se da li je još živ, Ars se polako spusti u naklon. Tišina se zgušnjavala.
- Oprosti mi Majko nisam htela da te povredim.- konačno izusti Amanuet.
- Razmem te dete. Postupila si kako si morala. Promena na tebi se već jasno vidi, a ja niti mogu, niti smem da stanem na put tvojoj nameri. Pođi u miru.
- Hvala Majko. – reče tiho uz duboki naklon. Do malo pre rešena, da se do kraja bori za svoju nameru, sad kad je uvidela da je ništa ne sprečava, namah oseti neku slabost i zverčica dvoumljenja uvuče joj se odmah u srce. Videla je Majka to mnogo puta i oceni da je nastupio trenutak za ohrabrivanje.
- Samo, ako misliš, da će to tako lako obećano, varljivo voće, da ti pruži zadovoljstvo, koje odavno očekuješ, varaš se, dete moje.
- Ne Majko, znam da život ljudi nije lak, ali je život, a to je ono za čim žudim. Dosta mi je ovog kamenja.
- Naravno. Neka onda tako bude. Dobićeš telo zdrave devojčice, koja tek otkriva šta sve treba da nauči.
- Ali Majko, zar ne bi bilo bolje da budem odrasla? Odrasli ljudi imaju mnogo više slobode da izraze svoja osećanja.
- Da, kada imaju šta da izraze i kada znaju kako, a da im se to ne vrati kao bumerang i lupi ih iznenada u potiljak. Danas to tako čini, jedna tragična manjina fizički odraslih i to samo zato jer su svoje vreme odrastanja iskoristili da razviju svoje osećaje, isto kao i načine da sa njima žive u svakodnevnom svetu problema, koji njih sve, celu civilizaciju, jednostavno opsedaju. Sa decom je drugo. Tamo gde ideš, deca su još zaštićena u svom detinjstvu. Veruj mi, tako je bolje. Dobičeš fer šansu da se razviješ i ne podcenjuj je, to je jedino što ti mogu obećati. Sve ostalo je na tvojoj nameri, tvom putu, osećajima i razumu. Nema više samo jednog elementa, dete moje. Od sada te očekuje uravnotežavanje sva četiri na potpunom nepoznavanju bilo čega. To ti je čovek, danas.
- Hvala Majko, neću izneveriti tvoje poverenje.
- To nikad nije važno i ne opterećuj se time. Ne možeš znati šta te čeka i nema potrebe da vezuješ svoju nameru obećanjima za koja ni ne znaš, kako da održiš. Pravo učenje nikad, nikom nije bilo lako. Biće trenutaka kada ćeš poželeti da se vratiš, a nećeš znati ni kako ni kuda, a biće trenutaka, kada ćeš biti uvažavana tako, da češ pomisliti, da si na istom ovom mestu sa koga te ja sad gledam. Ali kako god da ti bude, ako i dalje nameravaš da uspeš, ma kako da te okolina ceni ili odbacuje, ostani uvek verna, samo i jedino onom što jesi. Ja te neću nikada napustiti, mada će ti se ponekad tako činiti, a videćeš i sama, život i nije ništa drugo nego samo ono, što nam se ponekad čini. Tu jednako spadaju i muževi i ljubavnici. Ne ljutim se na tebe zbog teških reči, ali sad bolje pođi mila, ili ću se rasplakati i ponesi taj tvoj visak trebaće ti. A onom tvom bratu ću još posebno da očitam, ako dovoljno poživi.
Stajala je pred licem Majke sa pomešanim osećanjima, i dok joj se svest polako gasila, ostade joj neizrečeno pitanje „Šta li Joj je bumerang?“