LEMURIJA - smeštena negde u južnom Pacifiku? - bila je daleko starija od Atlantide; posedovala je
hram zenice sunca.
Odvaljen vrh piramide, ili strela sunčane vizije, sadrzavala je u sebi jedinicu mraka; odnosno, njen
vrhunac se /samozaokretno/ napajao na tom izvoru; ptica kondor /sunčana letilica/ je /tokom selidbe/
udahnula maglinu iz ponora ništavosti, i ova je postala sastavni deo njenog /viševrtložnog/ puta.
Stanovnici Lemurije su toliko bili uronjeni u prikazu zenice sunca, da nisu videli samu okolnost njene
pojave; a to je mulj samorazornih duša – koji, strelu ove prvoizronele sveopšte-svetlosne duše, tezi da
obruši i usisa u dno svih beznađa.
I hram zenice sunca – nasađen na ušće podzemnih sila – i stanovnici okupljeni oko njega, potonuli
su u algama obraslo podokeansko dno. Oni – odveć zaneseni lepotom – nisu vodili racuna o potrebi
rashlađivanja sunčanog diska, na koga su se upisivali sadržaji noćnosvetlosne kugle prorokovanja,
posađene na središnje postolje unutar hrama. Iako je ovaj isti izazivao šumske požare.
Nekolicina preživelih prenela je kristalnu kuglu i njen disk na susedni kontinent, odakle su ovi najzad
stigli do Atlantide. Zato, jer su samo Atlantiđani – iako lišeni predstave o pratvorcu – imali izgrađene
brojne prstenove okolo mesta za sunčev hram. Tako je donesena kugla najzad izrazila sadržaj svoje –
diskom prečitane – unutrasnjosti na okolne prstenove; ispisala konstelaciju sučanih pega, što odgovaraju
kako licu majke stvoriteljke tako tačkama zla u ljudskoj prirodi.
Ostavi dom od kristala, i izrasti,
sa patnjom, niz svod mesečinasti –
usput – kao svici u sicilskoj noći,
i drugim svetovima daj svetlosne moći!
Oglasi sve tajne svojega poslanstva
sazvežđima, sjajnim sred prostranstva,
i budi svakom srcu međa i kob preka,
da zvezde ne klonu pred grehom coveka!"
(Edgar Po: "Al Araf")
Međutim, Atlantiđani nisu umeli da iz tog nepokrenutog mozaika izvuku nit posmrtno-tkajuće svetlosti pramajke, kao sto su to činili Lemuri – uronjavajući u dubinu njene vizije o dalekoj budućnosti; odnosno:
čineći budućnost i delujućom u sadašnjosti i prelomnom spram prošlosti.
"Vekovečni rod, čije je tišteće vreme palo, preterano, u prošlost, i koji pun slučaja nije živeo, u stvari, nego od
svoje budućnosti. – Taj poreknuti slučaj uz pomoć jednog anahronizma, ličnosti, vrhunskog ovaploćenja tog roda,
koji oseća u njemu, zahvaljujuci besmislu, postojanje Apsolutnoga, ..."
(Malarme: "Igitur ili Elbenonova ludost")
Naučno-tehnoloska elita s Atlantide to nije mogla nikako da postigne, vec samo da obezbedi stabilnost
prisutnog (daljnim zvezdama određenog) poretka – koji se nikad nije uzdizao do vizije proistekle od
prvostvoriteljskog bića, niti je bio u ikakvoj sadelatnosti sa njime: hramom je zavladala patvorena slika
pramajke: njena sijamska sestra.
&
(Vremenski Levak)
U srcu Atlantide postojao je nesklad između plana primljenog odozgo i materijala crpenog odozdo.
Ravoj primitivnog uma nije mogao da sustigne viziju koja ga je pokrenula, te se zaustavio na pretposlednjem stepeniku hrama – čiju je skalu sâm izgradio. Tada je došlo do prvog pogleda unazad: na zgažena stvorenja duž pređenog puta, koja ne behu shvatila ritam i redosled povorke što se kretala (kao-u-snu) ka vrhu razjašnjenja zvezdane vizije; ona su dopustila da ih sasvim obuzme pohlepa, te su previdela šestarom nebesa prautvrđen raspored.
Tek se tu – preko prizora nasilja – javila svest o rascepu onog gore i ovog dole; jer ovo dole je praznina samopreispitivanja onog gore, ne i njegov gradivni materijal – koji je (kao fakticitet drevnog vremena) osuđen da se uruši-u-sebe; te i da vaskrsne iz svog ostatka, putem progovora zavišću povređene okrugline onog gore – koje je najzad shvatilo svoju samodovoljnost; autonomnost sopstvenog razvoja, što proističe iz dobro patentiranog vretena, živog kostura slikotvorstva. Ali, na prvom mestu – iz govornog subjekta, koji je čovek samoprevazilaženja svoje prvobitne situiranosti na blaženom ostrvu – kroz dar smeha: sâme Baubo.
Otud sledi oslobođenje daha iz tamnosvetlosne čahure, metamorfoza svilene bube, ili širenje saznajnih horizonata na sve strane.
Novi zakon Atene Palas, koja – Gromom izbačena iz komore Uma – potiskuje zakon evolucije u najdublje podzemlje, – da bi tamo ovaj uveličao svoje dejstvo; te ujedno prerastao u maslinu što grančicom dotiče oblake: platformu Hiperboreje.
&
“Šta”, mislio je on, “zar bi bilo moguće da se pod našim nogama pokreće neki zaseban svet, pun ogromnog života? Da u Zemljinim bezdanima vršljaju nečuveni stvorovi, koje bi unutrašnja vatra mračne utrobe razvijala u džinovske i duhom silne prilike? Da li bi ovi strašni stranci, isterani prodornom hladnoćom, mogli jednom da se pojave među nama, dok bi se možda u isto vreme nebeski gosti, žive jezikom obdarene slike sazvežđa, pojavili nad našim glavama? Da li su ove kosti preostaci njihovog odlaženja ka površini ili znaci bekstva u dubinu?” (Novalis: "Hajnrih iz Ofterdingena")
&
(Vremenski Levak)
Žalopev Mesečeve Boginje, što baca pogled u dubinu Spekuluma, preinačuje čitavu povest Zemlje...
Uzorni astralni svet, opticajni kristalni cvet, ili levak vihorskih elemenata, jeste tavanski izmešten ostatak jednog vremena – koje je iscurelo kroz paučinsku mašnu. Jedino srebrna kopča Knjige čuva sećanje na njega, koje se odigralo na južnoj Zemljinoj polulopti.
Skriven sklad Dubine i Visine, što stoji u Spekulumu (Samostojnom Krilu Noći), omogućio je da se bez bojazni iznova prizove Dubina i time produži Visina (kljun samosvesti, zarobljen u sferi). I to sve do tačke pronalaženja (oprečnim Ogledalom preotetog) Knjiškog jezgra-u-rasemenjavanju.
Međutim, taj vid gornje-osmatračke zaštite prestaje kada se zemni tragalac susretne sa krajnosnim ponorom; suoči sa Licem Svedoka, Gospom Strave; Okićenom Fasadom nečeg što se zbivalo unutar Olujne Sfere, usled čega je ova patvorila Njen udaljen, hladno-zvezdani izraz.
A to je srce-pulsno, imenujuće pogađanje one nepremostivo-odstojne, uvek već kolažno-pomerene, i time falsifikatne tačke – na kojoj stoji Tvorac Knjige; tačnije: onaj koji vrši šestarenje jezerskog kruga na kome neznana stoji i kliza se, bacajući vlastitu senku još u stihijskom pretpočetku; te koji vrši fragmentisanje jezerskog kruga koji je beskonačno deljiv, jer preklapa donju otežalu poluloptu, more prvog postanja. Otud sledi Rasklop ili Listanje Knjige. A potom nastupa povlačenje suznih trepavica osmatračevih iz mora te otežale plaveti, te građenje uvis žalopojne katedrale od inja; ponad svega uzdignuta uska platforma, gde stupa Dodatak Knjige, u vidu divovske moći usaosećavanja s onim ustajalo-bezizraznim dole. Dveri ukrštanja gornjeg /upisivalačkog/ i donjeg /ispisivalačkog/ ambisa, duž paučinastih stepenica Neba.
Iz Fasade uzduž naprsle Sfere najzad izbija Munja, čija bledozelena grančica proniče sive oblake: kamenite obale Hiperboreje. Tek time ona iscrtava put sublimacije gneva Potisnute.
&
(odlomci iz moje knjige, "Put od Lemurije ka Hiperboreji")
heliada (Katarina Ristić Aglaja).
&
La Lémourie
La Lémourie – située quelque part dans le Moyen Pacifique – était de loin plus ancienne que l’Athlantide , elle possédait le temple consacré à la prunelle du Soleil.
Le sommet detaché de la Piramide, ou bien la flèche de la vision solaire renfermait l’unité d’ombre; c’est-à-dire, son point culminant, en faisant spontanément un détour s’abreuvait à cette source; le condor (être volatile sollaire) avait aspiré, au cours d’une migration, une nébulause provenant de l’abîme du néant et celle-ci devint partie intégrante de son cheminement aux plusieurs remous.
Les habitants de la Lémourie étaient tellement plongés dans l’illusion simulacre de la prunelle du Soleil qu’ils ne s’aperçurent pas des circonstances mêmes de son apparition; et c’était la lie des âmes autodéstructives qui tend à précipiter et à faire engloutir par le fond de tous les désespoirs la flèche de cette âme de lumière universelle la première qui ait emergé.
Le temple consacré à la prunelle du Soleil – planté au confluent des puissances souterraines, aussi bien que les habitants ressemblés tout autour, sombrèrent au-dessous du fond océanique recouvert d’algues. Ceux qui étaient trop exltés de la beauté ne rendaint pas compte de la nécessite de faire refroidir le disque solaire où s’inscrirèrent les contenus de prophéties concernant le globe de lumière nocturne, sis sur le socle central à l’intérieur du temple. Bien qu’il fût causer des incendies de forêts.
Un certain nombre de survivants transportèrent le globe de cristal et son disque sur le continuent voisin d’où ceux-ci arrivèrent enfin sur l’Athlantide. C’est que seuls les habitants de l’Athlantide – bien que privés de l’idée sur le premier créateur, avaient construit de nombreux anneaux autour du terrain destiné au temple consacré au Soleil.
Le globe ainsi transférée, émis enfin, par des rayons, son contenu – interprété par le disque – aux anneaux circonvoisins, dessina la constellation des taches solaires, correspondent tant au visage de la mère créatrice qu’aux points du mal dans la nature humaine.
Cependant, les habitants de l’Athlantide n’ont pas su extraire de celte mosaïque inanimée le fil de lumière de la mère ancestrale filant après la mort ce que faisaient les Lemours – en plongeant dans la profondeur de sa vision d’un avenir lointain, c’est-à-dire en rendant l’avenir à la fois agissant dans le présent et en marquant un tournant à l’égard du passé.
&
Catherine Ristitch Aglae