Да ли мисао зависи од мождане активности и каква је та зависност? И шта је уопште мисао?
Мисао се уобичајено третира попут нечега што има брзину и што се може мерити, тј. третира се као електрични импулс у нервним ћелијама мозга. На овом блогу ћу указати на грешку таквог става кроз дијалог:
Постоји, јер мисао није део узрочно последичног ланца да би указујући на узрок објаснио последицу.
Или, у узрочно последичном ланцу имаш као узрок надржај неурона који изазива пренос електичног импулса као последицу, а тај импулс прелази онда у други облик енергије итд. итд.
Међутим, у том ланцу немаш као карику нешто што би звао "мисао". Мисао је изван каузалног ланца.
Разумеш?
Или да појасним.
Узмимо неки други каузални низ. Рецимо, ако доведеш у везу водоник и кисеоник доћи ће до испољавања силе у појави тј. експлозије.
Али та сила није карика тог каузалног ланца. Није сила настала после узрока, већ је сила ту ва вјеки вјеков, она не настаје, нити нестаје. Каузални низ једино доводи до њеног испољења у појави .
Исто тако, мисао нити настаје, нити нестаје, већ само долази до њеног испољења у појави тј. нашој свести.
А шта је мисао по себи, је једна друга тема која увелико залази у метафизику.
Као што већ рекох на каузалном ланцу где имаш драж, нерве, мозак, немаш мисао. Имаш драж, имаш електрични импулс, али не и мисао. Мисао је ткз. интензивна а не екстензивна величина и као таква није дељива. Она је у времену, а не у простору, и као таква нешто својеврсно, доступно само непосредном искуству а не опажању. Можемо знати да за мисао не важе правила која важе за објекте у простору и мисао никако не може бити део каузалног ланца.
Питам се да ли могу рећи некако јасније
Узмимо значи метод вас научника који гледате око себе. И тако у лабораторији имате тело неког човека и гледате у њега. Али ту испред вас нема мисли! Капираш? Мисао је у теби а не негде споља. Тај човек наравно може рећи да он има мисли али ти о томе не можеш знати ништа. Ти томе прилазиш објективно као научник, а објективно мисли нема у твом видном пољу. Има човека, његовог мозга, имаш електричне импулсе у његовом мозгу, али, нема ту нигде мисли.
Сада, тај човек умире. Ти ћеш констатовати да нема више електричних импулса у његовом мозгу, нема више човека, али немаш никаквог основа да из те ситуације сада закључиш да нема мисли. Јер са мислима ниси ни рачунао а у твом непосредном искуству мисли у том тренутку итекако има.
Ништа ту није једноствано а те догматске тврдње сачувај за себе. Ја нисам верник нити у црквене а још мање у научне догме.
Да би изнео такву искључиву тврдњу у којој нешто апсолутно негираш, мораш дати разлог њене истинитости а ти у овој твојој изјави то ниси дао. А зашто?
Зато што немаш никакав разлог истинитости. Можеш само рећи да престанком рада мозга престају електрични импулси између његових неурона. То је оно што можеш рећи. На шта имаш право, и што си научно индуктивним методом приметио и закључио. Међутим, када си у свој суд поред тога увео мисли, осећаје, осећања, изишао си изван оквира научног метода или једноставно тврдиш нешто без основа. А ако једном схватиш да научни метод нема посла са осећајима, осећањима, мислима. Да чак ни психологија нема посла са тиме. Онда ћеш се обратити филозофији и схватити да су ти чионици нешто сасвим другачије од ствари у простору и да самим тим за њих не важи оно што у простору примећујеш.
Електрични импулси у мозгу који се могу регистровати ЕЕГ апаратом нису еквивалентни (истоврсни) са оним што налазимо у самосвести и зовемо "мисао".
То нису идентичне ствари. Нерв је ствар у простору која има своје димензије, положај итд. док је електични импулс струја, да тако јасно кажемо, док мисао као мишљење, нема никакав облик, димензије или место у простору .
Сада, ви следбеници научног метода наравно да ћете се сложити са овим али одједном у целу ту причу уводите појам "узрок" тј. каузалитет и кажете: "Наравно да електрични импулси нису исто што и мисли, али они су узрок тих мисли које налазимо у свести."
Е, ту је грешка! Јер узрочно последични однос важи само за ствари у простору, за објекте који делују један на други, акција и реакција, а не за нешто што нема димензија тј. мисао. Тај електрични импулс у нерву може бити узрок рецимо покретања неке електричне машине; ако би га из нерва спровели у њену батерију при чему ће он бити узрок покрета те машине тј. електична енергија прећи ће у кинетичку. Али, као што, надам се видиш, на том узрочно последичном ланцу нема нечега што зовемо "мисао" а што није ствар која може бити узрокована неком другом ствари. Електична енергија може постати само кинетичка енергија, али не и мисао. Али, узмимо нешто што ће чак и теби мислим разјаснити ово питање.
Узмимо нека хипотетичка ванземаљаска бића без мисли и осећања а која би изводила те твоје научне експерименте. Она би регистровала електичне импулсе у нечијем мозгу изводећи их, али не би добила никакву представу, нити о мислима, нити о осећањима, нити о осећајима.
То ти може показати да је једно појавни објективни свет, а друго унутрашњи свет непосредних чињеница свести.
Самим тим немогуће је видети оно што дефинише мисао. Јер електрична струја не дефинише мисао а једино су њу ти твоји научници "видели".
Акт воље не можеш дефинисати. Желим да покренем руку и и рука се покреће. Али ту нема узрочно последичне везе већ само паралелизма. Или можемо рећи када пожелим да померим руку, рука се помери, а што не значи да је узрок њеног померања та моја жеља или мисао. Јер је узрок померања руке електрична енергија у нерву, која је доведена на ланцу узрока и последице, акције и реакције, а који сеже еонима уназад до кажимо Аристотеловог "првог узрока" или ако ти је разумљивије "Биг Бенга".
Значи, Биг бенг је одредио на почетку времена да ево у овом тренутку материјални предмет звани "рука" буде померен.
А то што се ће се то десити баш тада када ја то пожелим или мислим, није узрочно последична веза, већ синхронистичка и може се објаснити поделом стварности на појаву и ствар по себи, при чему је појава објективација ове друге и као таква делује попут сенке, попут одраза истовремно и парарелно са метафизичким дешавањима који се тако објективишу у појави тј. нашем опажању. Скупу опажаја које зовеш "реалан свет".
Мисао се уобичајено третира попут нечега што има брзину и што се може мерити, тј. третира се као електрични импулс у нервним ћелијама мозга. На овом блогу ћу указати на грешку таквог става кроз дијалог:
Постоји, јер мисао није део узрочно последичног ланца да би указујући на узрок објаснио последицу.
Или, у узрочно последичном ланцу имаш као узрок надржај неурона који изазива пренос електичног импулса као последицу, а тај импулс прелази онда у други облик енергије итд. итд.
Међутим, у том ланцу немаш као карику нешто што би звао "мисао". Мисао је изван каузалног ланца.
Разумеш?
Или да појасним.
Узмимо неки други каузални низ. Рецимо, ако доведеш у везу водоник и кисеоник доћи ће до испољавања силе у појави тј. експлозије.
Али та сила није карика тог каузалног ланца. Није сила настала после узрока, већ је сила ту ва вјеки вјеков, она не настаје, нити нестаје. Каузални низ једино доводи до њеног испољења у појави .
Исто тако, мисао нити настаје, нити нестаје, већ само долази до њеног испољења у појави тј. нашој свести.
А шта је мисао по себи, је једна друга тема која увелико залази у метафизику.
Као што већ рекох на каузалном ланцу где имаш драж, нерве, мозак, немаш мисао. Имаш драж, имаш електрични импулс, али не и мисао. Мисао је ткз. интензивна а не екстензивна величина и као таква није дељива. Она је у времену, а не у простору, и као таква нешто својеврсно, доступно само непосредном искуству а не опажању. Можемо знати да за мисао не важе правила која важе за објекте у простору и мисао никако не може бити део каузалног ланца.
Питам се да ли могу рећи некако јасније
Узмимо значи метод вас научника који гледате око себе. И тако у лабораторији имате тело неког човека и гледате у њега. Али ту испред вас нема мисли! Капираш? Мисао је у теби а не негде споља. Тај човек наравно може рећи да он има мисли али ти о томе не можеш знати ништа. Ти томе прилазиш објективно као научник, а објективно мисли нема у твом видном пољу. Има човека, његовог мозга, имаш електричне импулсе у његовом мозгу, али, нема ту нигде мисли.
Сада, тај човек умире. Ти ћеш констатовати да нема више електричних импулса у његовом мозгу, нема више човека, али немаш никаквог основа да из те ситуације сада закључиш да нема мисли. Јер са мислима ниси ни рачунао а у твом непосредном искуству мисли у том тренутку итекако има.
Ништа ту није једноствано а те догматске тврдње сачувај за себе. Ја нисам верник нити у црквене а још мање у научне догме.
Да би изнео такву искључиву тврдњу у којој нешто апсолутно негираш, мораш дати разлог њене истинитости а ти у овој твојој изјави то ниси дао. А зашто?
Зато што немаш никакав разлог истинитости. Можеш само рећи да престанком рада мозга престају електрични импулси између његових неурона. То је оно што можеш рећи. На шта имаш право, и што си научно индуктивним методом приметио и закључио. Међутим, када си у свој суд поред тога увео мисли, осећаје, осећања, изишао си изван оквира научног метода или једноставно тврдиш нешто без основа. А ако једном схватиш да научни метод нема посла са осећајима, осећањима, мислима. Да чак ни психологија нема посла са тиме. Онда ћеш се обратити филозофији и схватити да су ти чионици нешто сасвим другачије од ствари у простору и да самим тим за њих не важи оно што у простору примећујеш.
Електрични импулси у мозгу који се могу регистровати ЕЕГ апаратом нису еквивалентни (истоврсни) са оним што налазимо у самосвести и зовемо "мисао".
То нису идентичне ствари. Нерв је ствар у простору која има своје димензије, положај итд. док је електични импулс струја, да тако јасно кажемо, док мисао као мишљење, нема никакав облик, димензије или место у простору .
Сада, ви следбеници научног метода наравно да ћете се сложити са овим али одједном у целу ту причу уводите појам "узрок" тј. каузалитет и кажете: "Наравно да електрични импулси нису исто што и мисли, али они су узрок тих мисли које налазимо у свести."
Е, ту је грешка! Јер узрочно последични однос важи само за ствари у простору, за објекте који делују један на други, акција и реакција, а не за нешто што нема димензија тј. мисао. Тај електрични импулс у нерву може бити узрок рецимо покретања неке електричне машине; ако би га из нерва спровели у њену батерију при чему ће он бити узрок покрета те машине тј. електична енергија прећи ће у кинетичку. Али, као што, надам се видиш, на том узрочно последичном ланцу нема нечега што зовемо "мисао" а што није ствар која може бити узрокована неком другом ствари. Електична енергија може постати само кинетичка енергија, али не и мисао. Али, узмимо нешто што ће чак и теби мислим разјаснити ово питање.
Узмимо нека хипотетичка ванземаљаска бића без мисли и осећања а која би изводила те твоје научне експерименте. Она би регистровала електичне импулсе у нечијем мозгу изводећи их, али не би добила никакву представу, нити о мислима, нити о осећањима, нити о осећајима.
То ти може показати да је једно појавни објективни свет, а друго унутрашњи свет непосредних чињеница свести.
Самим тим немогуће је видети оно што дефинише мисао. Јер електрична струја не дефинише мисао а једино су њу ти твоји научници "видели".
Акт воље не можеш дефинисати. Желим да покренем руку и и рука се покреће. Али ту нема узрочно последичне везе већ само паралелизма. Или можемо рећи када пожелим да померим руку, рука се помери, а што не значи да је узрок њеног померања та моја жеља или мисао. Јер је узрок померања руке електрична енергија у нерву, која је доведена на ланцу узрока и последице, акције и реакције, а који сеже еонима уназад до кажимо Аристотеловог "првог узрока" или ако ти је разумљивије "Биг Бенга".
Значи, Биг бенг је одредио на почетку времена да ево у овом тренутку материјални предмет звани "рука" буде померен.
А то што се ће се то десити баш тада када ја то пожелим или мислим, није узрочно последична веза, већ синхронистичка и може се објаснити поделом стварности на појаву и ствар по себи, при чему је појава објективација ове друге и као таква делује попут сенке, попут одраза истовремно и парарелно са метафизичким дешавањима који се тако објективишу у појави тј. нашем опажању. Скупу опажаја које зовеш "реалан свет".
Poslednja izmena:
