Postoji u Dalmaciji jedna reč za koju znam i koja mi se nikako ne dopada, i koju nikad nisam volela da izgovorim.
Ne, nije magarac.
Muški primerak magarca nije jednostavno magarac, kao što je slučaj sa većinom naziva drugih životinja. Ne, on ima poseban naziv, a to je, kao što većina nas zna - tovar. Sama reč tovar nekako jako ozbiljno zvuči kad se izgovori. On, tovar, kako sama reč kaže, nosi neki teret, samim tim je jako potreban domaćinstvu, i ta reč uvek skupo zvuči, bez obzira da l je izgovarao gazda ili gazdin sin.
Medjutim, ženka magarca ne naziva se magaricom, kako bi po meni trebalo, nego, kratko i jasno kelja.
A, što baš kelja, veze nemam.
E, sad, koliko god onaj što nosi neki teret zvučao ozbiljno, vredno, skupoceno, trt...trt....i tako muški, toliko ova izgovorena reč upućuje na nekog šuntavog, sludjenog, munjenog u mozak, glupog, i tako bezvrednog. Kelja !
Svakog ranog jutra, pre nego što zvezda upeče, gazda bi, pre nego što podje u vinograd, izvodio svog tovara ili kelju iz kuće,u zavisnosti šta ima, vezivao njega ili nju za neko drvo, i odlazio na rad. Životinja bi tako vezana ubijala vreme pasući ono malo trave što žega još nije ubila, bez kapi vode, trpeći žedj kako samo ona zna i ume. Dok vrelina one zvezde peče u mozak sve jače i jače, ona ili on, vrteli bi se u krug oko drveta, tražeći pogodniju granu ispod koje bi sakrili barem glavu.
Gazda bi u podne dolazio kući na ručak, jer, kopati se tad od vrućine ne može, i opet odlazio u vinograd, sve dok zvezda negde ne ode, a, to mu dodje negde do pred veče. Vraćajući se iz vinograda, ako ga put nanese pored drveta, odvezivao bi svoju životinju i vodio je kući, ili bi se tek posle večere setio onog drveta.
Često sam bila u prilici gledati kako te životinje, natovarene burićima, idu u koloni jedna za drugom. Uskim, kozjim stazama,zaraslim u bodljikave divlje kupine, posrćući uz put o neravno kamenje. Isti tovar nosile su i muške i ženske životinje, i to bez zastajanja, bez odmora. Nekad je tišinu presecalo samo frktanje, na koje niko ne obraća pažnju. Na izvoru bi se odmorile tek toliko koliko da se napiju vode i sačekaju da se burići napune. Sad, sa još većim tovarima, istim strmoglavim putem vraćale bi se kući. Sa, ili bez povremenog frktanja, isto im dodje.
E, da, zaboravih najvažnije, ono drvo.
Dogadjalo se da od silne vreline i žedji, možda i gladi, životinja pregrize zubima konopac kojim je bila vezana i protrči pustim podnevnim ulicama. Neko bi dojavio gazdi u vinogradu, i on bi, ako je tovar u pitanju, ostavljao sve, odlazeći da ga potraži, ponovo priveže za drvo, ili odvuče kući, u hlad.
Ako bi to bila odbegla kelja, kojim slučajem, gazda bi samo odmahnuo rukom, što bi predstavljao zahvalnost za informaciju, i nastavljao da kopa.
Gledala sam je s prozora. Tužna i bolna je ta slika.
Projurivši koji krug po ulicama, tek toliko da izbaci bes, nemoć iz sebe, šta li, vraćala bi se blizu onog drveta. Stajala je tako na sred ulice pod zvezdom, povremeno frkteći, bolno pokazujući danu zube. Zamasima repa i jakim udarima kopita o zemlju, terala bi one muve koje su je, onako vezanu, bolno ujedale, a krv curila po tananim nogama. Kod slučajnog prolaznika tada bi izazivala strah. Za pažljivog posmatrača, izgledala je sludjeno, udareno u glavu, bez mozga.. Kao neko ko ne zna ni gde bi,ni šta bi.. Kao neko ko je povredjen, ranjen, uvredjen od strane svojih najbližih...Kao neko ko ne može ni sa njima, ali ni bez njih. K'o ne zna ni gde bi od njih..
I sve tako dok se ne pojavi gazda, koji je blago povede svom domu. Bez frktanja..
Ko je razumeo, shvatiće, iako verujem da ovu pričicu može razumeti samo kelja.
