Leteli smo dugo sirokim svodom
Leteli smo lako, nad sumom i nad vodom
Ispod nas su sanjala mora i doline
Dok smo ti i ja krotili bozanske visine
Bilo je onih dana kada nisi mogao rasiriti krila
Onda bih te ja stavila na svoja i preleteli bi tako jos stotine milja
Bilo je onih dana kada si se hteo prepustiti volji vetrova
A ja bih te terala da nastavis biti feniks ptica
Mnoge smo noci proveli pribijeni jedno uz drugo
Pobedjivali smo hladnocu, oluje i svako zlo
Oni oko nas su nam se krisom rugali
Iz prikrajka govorili kako to zivot nije, i kako stvarnost nismo poznali
Mi ih nismo slusali, samo smo bili srecni...
Onda , jednog jutra, na poznatom nebeskom svodu
Probudi se sunce, drugacije od onog koje znam
Nekako zubato, bez topline i i zlatnog sjaja
I rece mi ono da smo na korak od kraja
Ne bih mu ni verovala, da nisi mi rekao da ne zelis da letis
Da na tvojim krilima vise nema carobnog praha
Ja bih ti dala moja, pa toliko sam puta to ucinila
Ali, shvatih nisu tu bila potrebna...
...Ponekad jos jezdim boznaskim visinama...
...Ponekad jos sanjam da samnom se kreces sa nepreglednim daljinama...
...Dok ja sama, sa vecnoscu bitke bijem...
...Ti, pod svodom hodas , postao si covek, do ptica ti stalo nije...
I mnogi su sada se zadovoljno osmehnuli
Kazu, spoznali smo stvarnost, ne moze se zauvek visoko leteti
I jesmo, reci cu ja, da me cuju svi, postali smo stvarni i nesrecni
Leteli smo lako, nad sumom i nad vodom
Ispod nas su sanjala mora i doline
Dok smo ti i ja krotili bozanske visine
Bilo je onih dana kada nisi mogao rasiriti krila
Onda bih te ja stavila na svoja i preleteli bi tako jos stotine milja
Bilo je onih dana kada si se hteo prepustiti volji vetrova
A ja bih te terala da nastavis biti feniks ptica
Mnoge smo noci proveli pribijeni jedno uz drugo
Pobedjivali smo hladnocu, oluje i svako zlo
Oni oko nas su nam se krisom rugali
Iz prikrajka govorili kako to zivot nije, i kako stvarnost nismo poznali
Mi ih nismo slusali, samo smo bili srecni...
Onda , jednog jutra, na poznatom nebeskom svodu
Probudi se sunce, drugacije od onog koje znam
Nekako zubato, bez topline i i zlatnog sjaja
I rece mi ono da smo na korak od kraja
Ne bih mu ni verovala, da nisi mi rekao da ne zelis da letis
Da na tvojim krilima vise nema carobnog praha
Ja bih ti dala moja, pa toliko sam puta to ucinila
Ali, shvatih nisu tu bila potrebna...
...Ponekad jos jezdim boznaskim visinama...
...Ponekad jos sanjam da samnom se kreces sa nepreglednim daljinama...
...Dok ja sama, sa vecnoscu bitke bijem...
...Ti, pod svodom hodas , postao si covek, do ptica ti stalo nije...
I mnogi su sada se zadovoljno osmehnuli
Kazu, spoznali smo stvarnost, ne moze se zauvek visoko leteti
I jesmo, reci cu ja, da me cuju svi, postali smo stvarni i nesrecni
