covek koji je voleo lutku - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Insolitus

covek koji je voleo lutku

Oceni ovaj blog
Čika Bata jorgandžija sto puta je javno pretio da će da se odrekne svog jedinca Pece. Prvi put, pričao nam je, još kada je Peca sa hoklice na koju se jedva popeo, dok je njegova mama, prozračna i vesela domaćica teta Mila bila zauzeta kuhinjskim kafenisanjem sa komšinicama, dohvatio i srušio sve knjige sa police u dnevnoj sobi i tako otkrio tatin štek za prekobračne aktivnosti. [/FONT]
[FONT=&quot]Koje su, u slučaju čika Bate, svodile na tombolu subotom uveče i, povremeno, zaglavljivanje u bifeu FK Sloga, uglavnom posle retkih ali samim tim i velikih pobeda lokalnog večitog autsajdera Druge srpske Zapad. Desetog puta se već i ja sećam. One noći kad su nas, potpuno zablentavljene igrom na gradilištu novog naselja, koje je selo brendiralo u predgrađe, pronašli čika milicajci za koje sam tada prvi put pomislio da su kerovi, samo sam bio mnogo mali pa nisam umeo da to i verbalizujem. Čak i moja baka, predobra Senjanka Anka koja je na blagosti odgajila šestoro dece i jedno unuče više, prvi put u karijeri omiljene ličnosti mog detinjstva, nije htela da presvisne od brige, nego me izbubecala tako da sam godinama pamtio. I to mačem koji sam baš tog dana napravio od plastičnih vodovodnih cevi sa gradilišta. Ali u odnosu na Pecu prošao sam k'o bos po trnju, pa ono suprotno od toga. A znam da se ne kaže k'o u patikama po tepihu... Čika Bata je do tada već odavno odustao od batina kao vaspitne mere. Koliko god je tada surovo izgledalo slanje sina na mesec dana kod rodbine u Surdulicu usred letnjeg raspusta, toliko je iz ove perspektive još tragičnije.
Nismo se kasnije nešto mnogo družili. Mene su zanimali "Dorsi" i "Cepelini", Zvezda i titula heroja s gitarom iz lokalnog parka, a njega budženje karburatora na ćaletovom "kecu" da troši 6,9 umesto 7,3 i pevaljke sa Ibarske. Koje su, ruku na srce, i mene zanimale povremeno. Već posle srednje odselio se i osamostalio u jednoj od ćelija bivšeg zatvora na Starom Sajmištu, prčkajući na obližnjem parkingu po nekim krševima i nazivajući to "konačno sloboda". Nije mi se svraćalo tamo čak ni kad sam bio u tolikoj buli da sam razvodnu kapu svoje "127-ice" lepio izolir trakom sve se dok jedne noći na "obrenovačkom" nije doslovno pretvorila u prah, uz Bouvijev posmrtni marš sa kasetofona - "Ashes to ashes, dust to dust...".
Tu i tamo samarićanski sam obilazio čika Batu i tetka Milu (uzgred, jedan od ozbiljnih sebičnih razloga je bila njena fe-no-me-nal-na i jedinstvena pita od višanja) i uglavnom tako saznavao plejadu Pecinih bisera. Od napuštanja Mašinskog fakulteta zbog super kombinacije branja jabuka u Grčkoj, preko prekinute veridbe sa pristojnom miradžikom iz Dobanovaca zbog toga što njen ćale navija za Partizan, do aktivnog učešća u Maksimirskom razbijanju jajca sa velikim J, i slomljene ključne kosti u suludom srpskom ruletu na zagrebačkom autoputu, koja je imala i pozitivnu stranu jer ga je sprečila da se priključi nekakvoj paravojnoj formaciji koju je vodio naš školski drug Fića, poznat po tome što je palio mačkama repove i ostao bez dva prsta u osmom, kad mu je petarda eksplodirala u ruci.
Zbog svega toga prilično me šokirala pozivnica za performans "Venčanje iz snova" koja mi je stigla na adresu redakcije, potpisana sa "konceptualni umetnik P.D.Peca". Ni tada ne bih povezao takvu pozivnicu sa mojim školskim drugom, da ispod odštampanog potpisa, rukom nije bilo dopisano: "specijalitet za posebne goste - pita od višanja a la Mila". Do misterioznog performansa ostalo je još nekoliko dana, a moja radoznalost nikad se nije ponosila pretanim strpljenjem. Već iste večeri našli smo se na "ničijoj zemlji", ušuškanoj birtijici na Zelenjaku i otkravili se čim mi je iskrenio priznao da je bio sasvim siguran da ću se, od svih ljudi kojima je poslao pozivnicu, baš ja prvi javiti i pojaviti sa ogromnim, šatro nevidljivim upitnikom iznad glave kao modnim detaljem koji ti, kad se rodiš, prikači tetka sudbina.
Bez dosadnog uvoda, tipa kako si šta radiš, kako žena, kako deca, kako pas, kako šuljevi... Peca je započeo monolog. Uostalom, kurtoazija nam nikad nije bila jača strana i reč za tu nepotrebnu osobinu uvek nas je suviše podsećala na "kurvoazije". Elem, kršeći prste prepune tragova bliskih susreta sa vrelim auspusima i slomljenim cilindrima u ulju (bez peršuna i limuna), moj drugar iz detinjstva otkrio mi je svoju najsvetiju tajnu koju je uskoro nameravao da obznani vascelom svetu, pa makar ga se čika Bata ovog puta stvarno odrekao. Onako sudski. I preko novina. Čovek se, elem, zaljubio u - lutku. I to ne bilo koju. U onu iz izloga "Centrotekstila" na početku Kolarčeve. Onu, kako ne znaš, sa kratkom crnom kosom, telom boginje i pogledom anđela... I sada je odlučio da njih dvoje treba da se venčaju. A ja da im budem kum. Čekaj malo... Teško zanemim, ponekad samo kad me đavo tera da pred ženom koja mi je draga brbljam ono što stvarno mislim, a toliko mi je lepo da mi se ne laže. I još kad mi klinac zapuši usta nekom bolno naivnom opaskom, tipa "ti sve možeš zato što si veliki, a ja ništa zato što sam mali". Inače ne. S druge strane, šta je trebalo da kažem? A da ne otrčim do wc-a da se ne bih upišao od smeha. Ili tu, iza ćoška, do Brankovog mosta, i prekratim muke. Ustvari, samo sam zevao kao riba na suvom, što je Peci, očigledno, bio znak da može da nastavi svoju "love story".
Dugo je, prolazeći često pored "njenog" izloga, nije primećivao. Do jedne noći posle svađe sa nekom nevažnom čijeg se imena više nije ni sećao. Tada je, sasvim slučajno, kaže, sreo njen pogled. I sve mu je postalo jasno. Šta sve? Sve... Život bez straha, misli bez briga, ljubav bez razočaranja... Slušaj... Stalno je nasmejana, uvek skockana po najnovijoj modi, strpljiva, ne prekida me kad pričam, ne drami kad popijem koju više, ne smeta joj što povremeno pogledam drugu, sve što joj kažem ostaje između nas, ne zapitkuje me svaki čas da li je volim, skromna je, ne treba joj puno, ne zanima je da li vozim besna kola, ne gunđa što mi gajba u haosu, ne viri mi u novčanik... Mogao je do sutra. Slušao sam... Znaš, matori, taj kao performans... To je jedini način da ostvarim svoj san. Da oženim ženu koju volim. A da ne misle svi da sam lud.
Bio je ozbiljan, i to je ono što je bilo najgore od svega. Prvo sam, iskreno, pomislio da bi bilo najpametnije da iz taka pozovem čike u belom i prijatelju iz dečačkih dana obezbedim dugo letovanje na Guberevcu. Ali... ******, na kraju krajeva, zašto ne... I sam imam suviše snova za koje nikad nisam imao hrabrosti da ih ostvarim. Isto tako ludih. I luđih. Mogao sam, ustvari, samo da mu zavidim. Sipaj, kume, još jednu. Pravimo performans.
Nismo se videli od tada. Čak ni slučajno sreli. Čika Bata je umro nedugo potom, nikad se stvarno ne odrekavši sina, a teta Mila se vratila kod svojih u Surdulicu. Peci se trag izgubio negde, kako sam čuo, na plantažama banana u Tanzaniji. "Centrotekstil" je davno zatvoren. Iz izloga se smeše neke druge lutke. Ona Pecina je ko zna gde. U nekom memljivom podrumu, ili u prašnjavom izlogu neke državne svaštarnice u predgrađu.
Siguran sam samo da je i dalje lepa i nasmejana, gotovo savršena kada joj se pažljivo obriše prašina. Skoro večna.[/FONT]

Pošalji "covek koji je voleo lutku" na Facebook Pošalji "covek koji je voleo lutku" na Google Pošalji "covek koji je voleo lutku" na My Yahoo! Pošalji "covek koji je voleo lutku" na Live Pošalji "covek koji je voleo lutku" na MySpace Pošalji "covek koji je voleo lutku" na Twitter Pošalji "covek koji je voleo lutku" na Digg Pošalji "covek koji je voleo lutku" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. Glupachica (avatar)
    Ovo je odlicna prica,toliko je toga rekla onome ko ume da procita izmedju redova i shvati njen parvi smisao,odusevljena sam!
  2. Insolitus (avatar)
    drago mi je...