Ognjen
Predhodni deo: http://forum.krstarica.com/entry.php/25781-TAJNE-HRONIKE-20-ti-deo
Iznad sela iluzara, kružila je velika sokolica, nošena vihorom koji joj je mrsio perje. Okom sokolovim je procenjivala mesto i planirala. Zatom je sletela nadomak sela, i preobrazila se u ženu gorućih očiju, a vihor se materijalizovao u prelepog muškarca duge bele kose.
"Čudno je gledati selo u kome smo krenuli s našim iluzarskim eksperimentom.. i koji je doživeo onakav neuspeh", prošaputala je Morgana.
"Seko, ako misliš da gradiš nešto novo, prvo moraš spaliti ostatke svoje prošlosti", čvrsto je rekao Adeptus, "To je jedini način, nema drugog. Nema kompromisa".
"Nema kompromisa", promrmljala je Morgana, i polako krenula ka selu.
Ušavši u selo, dobro je posmatala svaku kućicu, svaku skoro već propalu ogradu. Zub vremena je nagzirao selo, ali i dalje se videlo da je to ono isto mesto gde su ona i Am pokušavale da žive kao iluzarke, i da pokažu ljudima da nije ništa strašno baviti se magijom, i sanjati širom otvorenih očiju. Sada su tu živeli neki drugi ljudi, ali i dalje su imali onaj isti tup, podozriv izraz lica.
Morgana je bila zbunjena, nije navikla da je emocije ometaju u onome što radi. Međutim, uspela je da se koncentriše, zatvorila je oči i prizvala:
"Salamanderi crveni, snažni,
Vrli pratioci moji...
Priđite gospodarici svojoj,
Neka ceo svet vas se boji!"
Oko nje uskoro počeše da kruže crveni zmajići, u plamenu. Znala je da ih iluzari ne vide. Njihove materijalne oči su navikle tek ponešto - skoro ništa - da opaze.
Koncentracijom je usmerila salamandere na krovove kuća, i posmatrala je kako ih pale.
NIje prošlo puno, a već su skoro svi krovovi počeli da gore.
"Čudiš me, Morgana", čula je Adeptusov šapat pored uha, "Obično svojeručno voliš da uništavaš stvari i iluzare... i da im sa užitkom nanižeš srca o vrpcu".
"Imam neki čudan osećaj", odmahnula je rukom Morgana.
"Kako god," sumnjičavo je odmahnuo rukom Adeptus, "Kad završiš, vrati se u Začaranu Šumu. Čekaću te".
Istog trenutka se pretvorio u vihor i munjevito jurnuo ka Šumi. Ostala je Morgana sa svojim mislima. NIkako nije mogla da se smiri.
Morala je ponovo da ode do kuće u kojoj su ona i Am živele. Pokretom ruke je ugasila vatru koja je tinjala na krovu, i ušla unutra.
"vidim, i dalje gajiš stare navike", čula je poznati glas sa dozom cinizma.
Sa strepnom se okrenula i ugledala zelene oči i svileno plavu kosu...
"Ognjen! Nemoguće", prošištala je, usmerila kažiprst na njega i ispalila vreli plamen, "Ti si neka prokleta iluzija".
Međutim, plamenovi su se odbijali od njega.. iz srca mu se izlio slap vode i plamenovi mu nisu mogli ništa. Bio je usred vodenog štita.
Morganu obuze crna slutnja... prišla je bliže Ognjenu i oslušnula... ovaj put i svojim skoro pa kamenim srcem.
Osetila je u Ognjenu titraj nečeg drugog.. i tako poznatog.
"U tebi je srce Ars Vicistija", sa užasom je shvatila, "O Amaunet... šta si to uradila?!"
"Draga moja Morgana", kontrolisano reče Ognjen, "ili ćete vas dvoje prestati da uništavate... ili ću ja da vas sprečim".
Morgana ga je ćutke gledala i razmišljala kako da se bori protiv bića koje je spoj osobe koju je volela najviše u čitavom kosmosu, i privrženog brata.
U glavi su joj se premotavale slike... Ona i Ognjen u šetnji..drže se za ruke... izgaraju od strasti i pomeraju kosmos... mešaju se senke... prve svađe...razočarenja... i na kraju ružan kraj, gde ona odbacuje svoj ljudski deo i odlazi, noseći u sećanju cinične opaske nekad tako voljenog bića.... Zatim se prisetila svog brata Ars Vicisitja.. njegovih poduka... usmeravanja....
"Kako, kako sad da se borim?" pomislila je...
A onda ju je obuzeo nesavladiv bes, i plamenovima poče da šiba Ognjena, koji je netaknut stajao, obliven moćnom Vodom ....
NASTAVLJA SE ...
http://forum.krstarica.com/entry.php/26131-TAJNE-HRONIKE-22.-deo
Predhodni deo: http://forum.krstarica.com/entry.php/25781-TAJNE-HRONIKE-20-ti-deo
Iznad sela iluzara, kružila je velika sokolica, nošena vihorom koji joj je mrsio perje. Okom sokolovim je procenjivala mesto i planirala. Zatom je sletela nadomak sela, i preobrazila se u ženu gorućih očiju, a vihor se materijalizovao u prelepog muškarca duge bele kose.
"Čudno je gledati selo u kome smo krenuli s našim iluzarskim eksperimentom.. i koji je doživeo onakav neuspeh", prošaputala je Morgana.
"Seko, ako misliš da gradiš nešto novo, prvo moraš spaliti ostatke svoje prošlosti", čvrsto je rekao Adeptus, "To je jedini način, nema drugog. Nema kompromisa".
"Nema kompromisa", promrmljala je Morgana, i polako krenula ka selu.
Ušavši u selo, dobro je posmatala svaku kućicu, svaku skoro već propalu ogradu. Zub vremena je nagzirao selo, ali i dalje se videlo da je to ono isto mesto gde su ona i Am pokušavale da žive kao iluzarke, i da pokažu ljudima da nije ništa strašno baviti se magijom, i sanjati širom otvorenih očiju. Sada su tu živeli neki drugi ljudi, ali i dalje su imali onaj isti tup, podozriv izraz lica.
Morgana je bila zbunjena, nije navikla da je emocije ometaju u onome što radi. Međutim, uspela je da se koncentriše, zatvorila je oči i prizvala:
"Salamanderi crveni, snažni,
Vrli pratioci moji...
Priđite gospodarici svojoj,
Neka ceo svet vas se boji!"
Oko nje uskoro počeše da kruže crveni zmajići, u plamenu. Znala je da ih iluzari ne vide. Njihove materijalne oči su navikle tek ponešto - skoro ništa - da opaze.
Koncentracijom je usmerila salamandere na krovove kuća, i posmatrala je kako ih pale.
NIje prošlo puno, a već su skoro svi krovovi počeli da gore.
"Čudiš me, Morgana", čula je Adeptusov šapat pored uha, "Obično svojeručno voliš da uništavaš stvari i iluzare... i da im sa užitkom nanižeš srca o vrpcu".
"Imam neki čudan osećaj", odmahnula je rukom Morgana.
"Kako god," sumnjičavo je odmahnuo rukom Adeptus, "Kad završiš, vrati se u Začaranu Šumu. Čekaću te".
Istog trenutka se pretvorio u vihor i munjevito jurnuo ka Šumi. Ostala je Morgana sa svojim mislima. NIkako nije mogla da se smiri.
Morala je ponovo da ode do kuće u kojoj su ona i Am živele. Pokretom ruke je ugasila vatru koja je tinjala na krovu, i ušla unutra.
"vidim, i dalje gajiš stare navike", čula je poznati glas sa dozom cinizma.
Sa strepnom se okrenula i ugledala zelene oči i svileno plavu kosu...
"Ognjen! Nemoguće", prošištala je, usmerila kažiprst na njega i ispalila vreli plamen, "Ti si neka prokleta iluzija".
Međutim, plamenovi su se odbijali od njega.. iz srca mu se izlio slap vode i plamenovi mu nisu mogli ništa. Bio je usred vodenog štita.
Morganu obuze crna slutnja... prišla je bliže Ognjenu i oslušnula... ovaj put i svojim skoro pa kamenim srcem.
Osetila je u Ognjenu titraj nečeg drugog.. i tako poznatog.
"U tebi je srce Ars Vicistija", sa užasom je shvatila, "O Amaunet... šta si to uradila?!"
"Draga moja Morgana", kontrolisano reče Ognjen, "ili ćete vas dvoje prestati da uništavate... ili ću ja da vas sprečim".
Morgana ga je ćutke gledala i razmišljala kako da se bori protiv bića koje je spoj osobe koju je volela najviše u čitavom kosmosu, i privrženog brata.
U glavi su joj se premotavale slike... Ona i Ognjen u šetnji..drže se za ruke... izgaraju od strasti i pomeraju kosmos... mešaju se senke... prve svađe...razočarenja... i na kraju ružan kraj, gde ona odbacuje svoj ljudski deo i odlazi, noseći u sećanju cinične opaske nekad tako voljenog bića.... Zatim se prisetila svog brata Ars Vicisitja.. njegovih poduka... usmeravanja....
"Kako, kako sad da se borim?" pomislila je...
A onda ju je obuzeo nesavladiv bes, i plamenovima poče da šiba Ognjena, koji je netaknut stajao, obliven moćnom Vodom ....
NASTAVLJA SE ...
http://forum.krstarica.com/entry.php/26131-TAJNE-HRONIKE-22.-deo
