Sad samo da se uredi još jedna sitnica.
Piazza di San Marco u sezoni nikada nije pusto mesto, čak ni u gluvo doba noći. Ipak, ako se zavije iza duždeve palate pa rivom na istok iza gondolijerskih priveza, dođe se na jedno mirno mesto na obali. Pogled puca na jug a mesečina se presijavala u vodi kanala. Tramontana je skoro sasvim prestala. Pirkao je blagi jugozapadnjak.
- Da vidimo, to kanda znači da se on sada odaziva na .... Ramirez. Koja nauka, al’ ajd’.
Stao je na obalu okrenuo se jugozapadu duboko udahnuo i povikao koliko ga grlo nosi
- RAMIREEEEEZ!
Tišina je bila kompletna.
Čekao je bilo kakav odgovor. Ništa.
Ma ko zna gde je, pomisli, bolje da sam otvorio flašu viskija i prosuo na obalu.
U to sevnu munja preko neba i razleže se grmljavina.
Nestade struje i po rivi se razlije mesečina.
- Izgleda da radi.
- Znači odlučio si da ideš? - začu iza sebe poznat bariton.
- Kanda jesam - okrenu se.
Pred njim je stajao visok skladno građen mišičavi muškarac, izbrijane glave. Zagrliše se kao stari znanci.
- Odveć stari. - izgovoriše obojica u glas.
- Šta ti treba? – upita ga mladić.
- Hoću da mi sačuvaš ovaj grad.
- Kako bih ja to mogao?
- Kada odem pokušaće da digne najveću moguću plimu.
- U to sam siguran, ali šta mu ja tu mogu?
- Tramontana, bato. Jaka kao tri bure zajedno, sve vreme plime i ono što ostavljam ovde, nema šanse ni do duždeve palate da stigne, kad se vratim poslaćemo mu račun, a i pre slutim.
Skladno lice maldića razvije se u lucidan osmeh.
- Hehehe, imaš je bato.
- Moj si čovek.
- Čuj čovek. Stvarno si dozvolio da te ovo novo društvo iskvari.
- Da, u pravu si, promena će mi prijati.
- Bolje bi ti bilo da poneseš i to što misliš ovde da ostaviš, tu zaštitu.
- Ne mogu da ga ostavim zaštićenog samo...
- Samo vetrom si hteo da kažeš?
- Pa..
- To si hteo da kažeš?
- Da. Izvini, teško mi je da napustim sve ovo, suviše volim ovaj svet.
- Normalno je da uz to ide i strahovanje. Omatorio si Ars. Omekšao si. Ne valja ti to. Seti se leda kako si mi pokazivao, kako se zabada u živi kamen. Ponesi, brate svu svoju snagu i ne brini za ove gondolijere ovde. Tebi bar ne moram da objašnjavam, šta nas čeka. Da, i pre polaska poradi obavezno na svojoj figuri. Vidi mene. Znaš li šta bi bilo, da se ja sutra malo promuvam po trgu Svetog Marka.
- Derane, mnogo si mi nešto pametan u poslednje vreme. Bolje mi reci šta da im kažem?
- Pozdravi ih, ne bolje reci da me nisi video, ili bolje nemoj ništa da kažeš ako ne pitaju.
- Ajd’. - Vetropir Promajski, pomisli al’ ne reče ništa. - Njih dve me možda i neće ništa upitati, ali mislim da znam ko sigurno hoće.
- E, moram sad da žurim, čeka me važan posao. Ti idi slobodno i ne brini za tramontanu.
- Da, naravno.
Rivu ponovo obli električna svetlost javne rasvete, zatičući usamljenog šetača na vetrovitoj rivi.
- Naturalmente signore Adeptus. Samo još sebi da oprostim.
Stajao je na opustelom kamenom mostu, zagledan u mirnu vodu kanala. Venecijanska letnja noć na nekim mestima zna da bude veličanstveno tiha.
Rio de la Madonnetta azzurra, bilo je pravo ime kanala. On, Ars A. Vicisti, ga je tako nazvao. Sad je gledao u mesto na zidu gde je dao da se iskleše njeno ime.
Plava Madonica. Posle je ostalo samo Madonnetta. I neka je, pomisli.
U davno vreme, kad su teškim blokovima krečnjaka sa Cresa oziđivali tada još bezimeni kanal, tu niže istog ovog mosta, na kom je sada stajao, kućio se švercer i prevarant Lusiano od milošte prozvan Negromare, crnomorac. Zaborav, je redak i veoma vredan poklon, govorili su mudri, a on se po ko zna koji put uverio da ga je nedostojan.
Tada, kad je nadzirao podziđivanje baš tog kanala, odlučio je da ga premosti pokraj Negromareovog „poseda“, komada zemlje sa nakrivljenom brvnarom. Crnomorac je bio pokvaren i pogan, kako to samo skorojevič zna da ispadne. Tukao je svoju ženu svaki dan, bar jednom, a ona je od života imala prelepu devojčicu velikih, kao radost, plavih očiju. Kanalski klesari su je nazvali Madonneta Azzurra. Dok mu je njen otac zagorčavao svaki dan preteći, jer mu podziđivanje kanala umanjuje posed za ceo jedan lakat u dužini od dvanaest koraka i protestvovao kod polaganja svakog kamena, Madonnetta onako mala i krhka svakoga dana, neumorno im je donosila vodu sa bunara udaljenog skoro pola kilometra. Dok su se svi oni mučili teškim radom, po ceo dan u vodi i blatu, ona je ih je vešto preskačući kanal sa malom kožnom testijom o ramenu uveseljavala svojim cvrkutom i svežila bistom hladnom vodom. Njen otac je kleo i nebo i zemlju nazivajući je malom vešticom. Bilo mu je strašno gledati tog jadnika, kada mu je saopštio da će njegova zemlja sa severne strane, umesto komšije dobiti ulicu, koja će preko mosta voditi dalje na istok prema Rialtu. U nastupu besa čovek je ubio svoju ženu.
pred najlepšim dečijim očima.
zato što je veštica, glasila je zvanična verzija, i oslobađala kazne za ubistvo žene i majke. O kćeri nije bilo ni pomena.
Još jedna suza našla je svoje more, tu pod Ponte de la Maddonetta.
- Madonnetta Azzurra – reče poluglasno – Došlo je vreme da idem. Oprosti mi.
- E, luda glavo. Da je bilo išta za praštanje? – začu se glasić odnekud iz Vode- Ipak, hvala ti što si bio sve ovo vreme kraj mene. Neka te prati dobra sreća, trebaće ti.
Kada bih još ja sebi praštao, tako kako si ti meni Azurretta mia?
- Nikad te neću zaboraviti.
Kameni most, danas znan kao Ponte de la Madonnetta, potpuno pust kupao se u mesečini.
Ista mesečina padala je na crnog mačka koji je par minuta potom obazrivo pio, negde daleko, na obali jednog još uvek bistrog potoka, duboko u Šumi.
- Mac, mac. - začu se tihi ženski glas. - Grancle sa cimetom samo što nisu.
- I čaj od nane. – zvučalo je više kao maukanje.
Mreža je zazviždala, vraćajuči ga u stvarnost. Malo je falilo da padne sa grane.
Tri čoveka, seljak i još dvojica šunjali su se prema kući. U tom trenutku jedna sova bešumno sleti na granu.
- Showtime! – mauknu tiho.
- Uozbilji se! – huknu.
Piazza di San Marco u sezoni nikada nije pusto mesto, čak ni u gluvo doba noći. Ipak, ako se zavije iza duždeve palate pa rivom na istok iza gondolijerskih priveza, dođe se na jedno mirno mesto na obali. Pogled puca na jug a mesečina se presijavala u vodi kanala. Tramontana je skoro sasvim prestala. Pirkao je blagi jugozapadnjak.
- Da vidimo, to kanda znači da se on sada odaziva na .... Ramirez. Koja nauka, al’ ajd’.
Stao je na obalu okrenuo se jugozapadu duboko udahnuo i povikao koliko ga grlo nosi
- RAMIREEEEEZ!
Tišina je bila kompletna.
Čekao je bilo kakav odgovor. Ništa.
Ma ko zna gde je, pomisli, bolje da sam otvorio flašu viskija i prosuo na obalu.
U to sevnu munja preko neba i razleže se grmljavina.
Nestade struje i po rivi se razlije mesečina.
- Izgleda da radi.
- Znači odlučio si da ideš? - začu iza sebe poznat bariton.
- Kanda jesam - okrenu se.
Pred njim je stajao visok skladno građen mišičavi muškarac, izbrijane glave. Zagrliše se kao stari znanci.
- Odveć stari. - izgovoriše obojica u glas.
- Šta ti treba? – upita ga mladić.
- Hoću da mi sačuvaš ovaj grad.
- Kako bih ja to mogao?
- Kada odem pokušaće da digne najveću moguću plimu.
- U to sam siguran, ali šta mu ja tu mogu?
- Tramontana, bato. Jaka kao tri bure zajedno, sve vreme plime i ono što ostavljam ovde, nema šanse ni do duždeve palate da stigne, kad se vratim poslaćemo mu račun, a i pre slutim.
Skladno lice maldića razvije se u lucidan osmeh.
- Hehehe, imaš je bato.
- Moj si čovek.
- Čuj čovek. Stvarno si dozvolio da te ovo novo društvo iskvari.
- Da, u pravu si, promena će mi prijati.
- Bolje bi ti bilo da poneseš i to što misliš ovde da ostaviš, tu zaštitu.
- Ne mogu da ga ostavim zaštićenog samo...
- Samo vetrom si hteo da kažeš?
- Pa..
- To si hteo da kažeš?
- Da. Izvini, teško mi je da napustim sve ovo, suviše volim ovaj svet.
- Normalno je da uz to ide i strahovanje. Omatorio si Ars. Omekšao si. Ne valja ti to. Seti se leda kako si mi pokazivao, kako se zabada u živi kamen. Ponesi, brate svu svoju snagu i ne brini za ove gondolijere ovde. Tebi bar ne moram da objašnjavam, šta nas čeka. Da, i pre polaska poradi obavezno na svojoj figuri. Vidi mene. Znaš li šta bi bilo, da se ja sutra malo promuvam po trgu Svetog Marka.
- Derane, mnogo si mi nešto pametan u poslednje vreme. Bolje mi reci šta da im kažem?
- Pozdravi ih, ne bolje reci da me nisi video, ili bolje nemoj ništa da kažeš ako ne pitaju.
- Ajd’. - Vetropir Promajski, pomisli al’ ne reče ništa. - Njih dve me možda i neće ništa upitati, ali mislim da znam ko sigurno hoće.
- E, moram sad da žurim, čeka me važan posao. Ti idi slobodno i ne brini za tramontanu.
- Da, naravno.
Rivu ponovo obli električna svetlost javne rasvete, zatičući usamljenog šetača na vetrovitoj rivi.
- Naturalmente signore Adeptus. Samo još sebi da oprostim.
Stajao je na opustelom kamenom mostu, zagledan u mirnu vodu kanala. Venecijanska letnja noć na nekim mestima zna da bude veličanstveno tiha.
Rio de la Madonnetta azzurra, bilo je pravo ime kanala. On, Ars A. Vicisti, ga je tako nazvao. Sad je gledao u mesto na zidu gde je dao da se iskleše njeno ime.
Plava Madonica. Posle je ostalo samo Madonnetta. I neka je, pomisli.
U davno vreme, kad su teškim blokovima krečnjaka sa Cresa oziđivali tada još bezimeni kanal, tu niže istog ovog mosta, na kom je sada stajao, kućio se švercer i prevarant Lusiano od milošte prozvan Negromare, crnomorac. Zaborav, je redak i veoma vredan poklon, govorili su mudri, a on se po ko zna koji put uverio da ga je nedostojan.
Tada, kad je nadzirao podziđivanje baš tog kanala, odlučio je da ga premosti pokraj Negromareovog „poseda“, komada zemlje sa nakrivljenom brvnarom. Crnomorac je bio pokvaren i pogan, kako to samo skorojevič zna da ispadne. Tukao je svoju ženu svaki dan, bar jednom, a ona je od života imala prelepu devojčicu velikih, kao radost, plavih očiju. Kanalski klesari su je nazvali Madonneta Azzurra. Dok mu je njen otac zagorčavao svaki dan preteći, jer mu podziđivanje kanala umanjuje posed za ceo jedan lakat u dužini od dvanaest koraka i protestvovao kod polaganja svakog kamena, Madonnetta onako mala i krhka svakoga dana, neumorno im je donosila vodu sa bunara udaljenog skoro pola kilometra. Dok su se svi oni mučili teškim radom, po ceo dan u vodi i blatu, ona je ih je vešto preskačući kanal sa malom kožnom testijom o ramenu uveseljavala svojim cvrkutom i svežila bistom hladnom vodom. Njen otac je kleo i nebo i zemlju nazivajući je malom vešticom. Bilo mu je strašno gledati tog jadnika, kada mu je saopštio da će njegova zemlja sa severne strane, umesto komšije dobiti ulicu, koja će preko mosta voditi dalje na istok prema Rialtu. U nastupu besa čovek je ubio svoju ženu.
pred najlepšim dečijim očima.
zato što je veštica, glasila je zvanična verzija, i oslobađala kazne za ubistvo žene i majke. O kćeri nije bilo ni pomena.
Još jedna suza našla je svoje more, tu pod Ponte de la Maddonetta.
- Madonnetta Azzurra – reče poluglasno – Došlo je vreme da idem. Oprosti mi.
- E, luda glavo. Da je bilo išta za praštanje? – začu se glasić odnekud iz Vode- Ipak, hvala ti što si bio sve ovo vreme kraj mene. Neka te prati dobra sreća, trebaće ti.
Kada bih još ja sebi praštao, tako kako si ti meni Azurretta mia?
- Nikad te neću zaboraviti.
Kameni most, danas znan kao Ponte de la Madonnetta, potpuno pust kupao se u mesečini.
Ista mesečina padala je na crnog mačka koji je par minuta potom obazrivo pio, negde daleko, na obali jednog još uvek bistrog potoka, duboko u Šumi.
- Mac, mac. - začu se tihi ženski glas. - Grancle sa cimetom samo što nisu.
- I čaj od nane. – zvučalo je više kao maukanje.
Mreža je zazviždala, vraćajuči ga u stvarnost. Malo je falilo da padne sa grane.
Tri čoveka, seljak i još dvojica šunjali su se prema kući. U tom trenutku jedna sova bešumno sleti na granu.
- Showtime! – mauknu tiho.
- Uozbilji se! – huknu.
