„Cura biće žena,
a pupoljak ruža..“
Bio je to sto, koji je poslednji od svih padao u večernju senku, malo udaljen od ostalih, čak ušuškan između, sa jedne strane malog doka na kanalu, nad kojim je skoro visio i drevne bronzane česme, sa druge strane. Sedeo je se strane gde je takoreči visio nad kanalom i zadovoljno upijao zrake prelepog zalaska.
Bio je to njegov sto iz više razloga. U stvari, taj sto ne bi ni smeo tu da stoji, jer je za njega prostor, po gradskom normativu bio premali i to je povlačilo skupu kaznu, tako da za vlasnika kafića beše čudo, kako ga sve ove godine komunalna karabinijerija ne primećuje, a spotiče se o masu sitnijih detalja. Bio je njegov, jer je jednom, kad nije bilo slobodnih stolova, sam predložio gazdi, da na to lepon mesto proba da uglavi neki manji sto ako ga ima. Gazda je imao jedan mali sto za dvoje, unutra u kafeu, o njega su se i gosti i konobari samo spoticali. Govorio je da mu taj sto donosi više štete nego pazara, ali unutra se sa njim nije moglo nigde drugde. Stoga, merkajući čudnovatog gosta ali i zazirući od karabinjera, ipak se na kraju odlučio, da ga odnese iza česme, u more, kako je govorio. Bar će manje smetati mislio je. Otada beše to njegov sto, ali samo kad je za njim sedeo, poput svih drugih. U drugim prilikama pokazalo se, sto je stalno privlačio razne turiste, koji su svi, uvek i bez ikakvog povoda, gazdi ostavljali nerealno visoke bakšiše. Zato je gazda, Serđo Bonastella, lovac na snove u penziji, uvek lično služio za tim malim stolom, a sve ostale prepuštao svojim konobarima. Svog sad već starog gosta je malo ili skoro ništa pitao. Kao stari veneto znao je jako dobro da je ćutanje bolje od skoro svakog pitanja.
Sto je bio njegov, jer je ubrzo po postavljanju, naučio da se, na radost gazdinu, pravovremeno otarasi berićetnih gostiju, oslobađajući mu tako mesto, što bi ustvari i jedina njegova namera.
Za venecijanske prilike, pa čak i u ovo naše bezmagijsko vreme, bila je to sasvim bezazlena, tako reći, naivna upotreba magije.
Venecija, sa tim uskim ulicama, ima tako malo sunca, mislio je dok mu je pogled lutao kanalom. Sve je u nekim senkama, dok mesecu nije nikakav problem da zaviri i u najsenovitije budžake.
- Sinjore .... čuo je odjednom gazdu kako ga tiho budi, pokušavajući da mu se seti imena.
- Sinjore .... – , potom tiše - Dio mio, nikad neću upamtiti kako se zove.
- Sinj
- Ne spavam Serđo, samo sam se nešto zamislio.
- Pašćete u kanal sinjore, doneo sam vam kafu.
- Hvala ti Serđo. Je li me neko tražio?
- Ne, koliko znam.
- Hm, a kako je ti je sinjora mamma?
- Leti je uvek dobro hvala, a da, rekla je juče da bi rado da vas vidi.
- Hvala ti, navratiću do nje u radnju sutra, trebaće mi par detalja, slutim.
- Biće joj drago, ali otidite negde naveče, pred zatvaranje. U toku dana ne može od turista oko da otvori.
- Ne brini.
Poslednji zraci sunca presijavali su se na čaši.
- Sinjore?
- Si sinjore.
- Čujete li vi ovu galamu? Izgleda da dolazi tamo od onog bolesnog crnog galeba. Vidite, tamo gore na terasi? – pokazuje prstom gore preko kanala. - Nikad nisam video takvu pticu, kao da gleda ovamo prema nama.
Taj zvuk bi negde bio uobičajena stvar, ali u Veneciji je doslovno parao uši. Kada ga je Serđo opazio, odjednom kao da su ga svi ljudi primetili i svi su pogledali u pravcu nesnosne dreke.
Osetio se odjednom u centru pažnje i prestravljeno zanemeo.
- Nije to crni galeb Serđo, to je gavran i to nevaspitan. Zove se Gavrilo. Nego, je l’ možeš da mi doneseš malo sira.
- Prego sinjore. Imam svežu mocarelu. Jako lepo ide uz vaš rosso. Odmah se vraćam.
- Nemoj mocarelu, treba mi nešto tvđe, gauda ili još bolje parmiđano, ali suv u sitnim komadima.
- Ali, polomićete zube.
- Nije za mene, donesi, par parčića, biće dosta. Meni natoči još jedan rosso, molim te.
Kad se Serđo vratio sa malom olbom crnog vina i malim tanjirom punim kockica suvog sira, na snežno belom stolnjaku malog stola, ugledao je velikog, kreštavog, pomalo očerupanog i kao bartolomejska noć crnog gavrana.
Dugim crnim kljunom fiksira tanjir. Sir u tanjiru, ustvari.
Slutio je od početka gazda, da ta ptičurina ima neke veze sa njegovim gostom, ali kao i u sličnim prilikama pre, setio se masnih napojica, koje je poslednjih godina ubirao sa tog stola i namah odlučio da pokaže malo predusretljivosti za ugrožene životinjske vrste.
Malo, ipak ne peviše.
Ostalim gostima nije smetalo, ustvari, kao da nisu ništa primetili, pa što bi se on onda uzbuđivao. Ponekad je nešto zaboraviti neverovatno jednostavno.
Već je nabadao posledne komadiće ukusnog sira i relativno tiho kreštao preko poslednjih zalogaja.
- Ja se ne zovem Gavrilo i nisam nevaspitan i rekla mi je da te nađem i da ...
- Dobro, pojedi sad na miru i ne moraš tako da tučeš tim kljunom po tanjiru, razbićeš ga, to se ovde plaća.
Kad je i poslednja mrvica sira nestala sa tanjira, gavran se upiljio u olbu.
- Je l’ mogu...
- Ne možeš. Ne mislim da te večeras pecam iz kanala. Bolje mi reci koliko je strašno.
- Ti znaš?
- Ne znam, ali sigurno te nije poslala da mi čestitaš srebrnu svadbu.
- Pa strašno je i jeste i nije.
- Kako je na tvrđavi?
- Pa nije još dotle došlo, ali kažu da se čuje ponekad.
- Jesi li ti čuo šta?
- Zvao te je.
- Mislio sam. Kako je mali narod?
- Uplašeni su, kažu da si nas ostavio. Povukli su se iza Tekija skroz prema Stražilovu.
- Tiho, i ne pominji više ljudska imena.
- Val je poslala po Ad.
- Koga je poslala?
- Fee.
- He, još uvek neguje poseban ukus, znači dobro je.
- Nije baš.
- Šta?
- Ma ništa.
- Govori.
- Pa, sa njom je onako sve kao i uvek znaš, samo mi nekako...
- Je li joj neko pretio?
- Ne, Velika Majko, ni slučajno.
- Nego?
- Svuda po šumi ima tog nečeg crnog i svi su slabi, to traje, evo, skoro dve godine i ona je isto i to ide sve na gore.
- I ona je isto šta?
- Grim joj je pobegao.
- Kako?
- Lepo. Isplazio joj jezik, okrenuo i otišao. Posle je preplivao u rit i sad tamo krade jaja čapljama. Video sam svojim očima, posle je cela šuma samo o tome pričala.
- Pitam se ko je rastrubio?
- Nisam ja, tetke mi.
- A, ne ja sam, al’ nema veze sad. Šta još ima?
- Am je kod nje.
- Otkad?
- Stigla je na dan kad sam krenuo.
- Hm. Šta rade?
- Kuvaju nešto zeleno.
- Šta ti je rekla da mi poručiš?
- Nemam pojma šta to znači, ali znam naizust.
- Bolje za tebe da nemaš pojma. Slušam.
Gavran polako spusti kljun, umiri glavo i jedva čujno izusti:
- Mitis depone Colla sicamber
Adora quod incendisti
Incendi quod adorasti.
- Hm, lepo si to izrekao.
- A je l’ mogu sad...
- Slušaj.
- Ali, je l’..
- Slušaj!
- Dobro, slušam.
- Viora la Madre
dwuel de la Ninja
Gil atl.
- Je si li zapamtio?
- Da.
- Za tri dana Gavrilo, i nemoj da te sanjam, jer ti ni tetka neće pomoći.
- Da, naravno.
- Nisam zaboravio šta sam ti obećao, budi siguran.
- Hvala.
- Hajde sad peglaj i ako se drugi put budeš dernjao k’o nesvet, drugačije ćemo razgovarati.
- A, je l’ to znači da ću još jednom morati..?
- To znači da nemamo još mnogo vremena, pameti ptičija. Sevaj da te ne vidim.
Mukli lepet crnih krila u sutonu. Nije mu bilo više do zanovetanja.
Nad kanalom hvatala se prva izmaglica.
Što bi daleko, došlo je blizu, pomisli ne bez sete.
- Ova noć nije za spavanje, još jutros se videlo.- prošapta.
- Serđo?
a pupoljak ruža..“
Bio je to sto, koji je poslednji od svih padao u večernju senku, malo udaljen od ostalih, čak ušuškan između, sa jedne strane malog doka na kanalu, nad kojim je skoro visio i drevne bronzane česme, sa druge strane. Sedeo je se strane gde je takoreči visio nad kanalom i zadovoljno upijao zrake prelepog zalaska.
Bio je to njegov sto iz više razloga. U stvari, taj sto ne bi ni smeo tu da stoji, jer je za njega prostor, po gradskom normativu bio premali i to je povlačilo skupu kaznu, tako da za vlasnika kafića beše čudo, kako ga sve ove godine komunalna karabinijerija ne primećuje, a spotiče se o masu sitnijih detalja. Bio je njegov, jer je jednom, kad nije bilo slobodnih stolova, sam predložio gazdi, da na to lepon mesto proba da uglavi neki manji sto ako ga ima. Gazda je imao jedan mali sto za dvoje, unutra u kafeu, o njega su se i gosti i konobari samo spoticali. Govorio je da mu taj sto donosi više štete nego pazara, ali unutra se sa njim nije moglo nigde drugde. Stoga, merkajući čudnovatog gosta ali i zazirući od karabinjera, ipak se na kraju odlučio, da ga odnese iza česme, u more, kako je govorio. Bar će manje smetati mislio je. Otada beše to njegov sto, ali samo kad je za njim sedeo, poput svih drugih. U drugim prilikama pokazalo se, sto je stalno privlačio razne turiste, koji su svi, uvek i bez ikakvog povoda, gazdi ostavljali nerealno visoke bakšiše. Zato je gazda, Serđo Bonastella, lovac na snove u penziji, uvek lično služio za tim malim stolom, a sve ostale prepuštao svojim konobarima. Svog sad već starog gosta je malo ili skoro ništa pitao. Kao stari veneto znao je jako dobro da je ćutanje bolje od skoro svakog pitanja.
Sto je bio njegov, jer je ubrzo po postavljanju, naučio da se, na radost gazdinu, pravovremeno otarasi berićetnih gostiju, oslobađajući mu tako mesto, što bi ustvari i jedina njegova namera.
Za venecijanske prilike, pa čak i u ovo naše bezmagijsko vreme, bila je to sasvim bezazlena, tako reći, naivna upotreba magije.
Venecija, sa tim uskim ulicama, ima tako malo sunca, mislio je dok mu je pogled lutao kanalom. Sve je u nekim senkama, dok mesecu nije nikakav problem da zaviri i u najsenovitije budžake.
- Sinjore .... čuo je odjednom gazdu kako ga tiho budi, pokušavajući da mu se seti imena.
- Sinjore .... – , potom tiše - Dio mio, nikad neću upamtiti kako se zove.
- Sinj
- Ne spavam Serđo, samo sam se nešto zamislio.
- Pašćete u kanal sinjore, doneo sam vam kafu.
- Hvala ti Serđo. Je li me neko tražio?
- Ne, koliko znam.
- Hm, a kako je ti je sinjora mamma?
- Leti je uvek dobro hvala, a da, rekla je juče da bi rado da vas vidi.
- Hvala ti, navratiću do nje u radnju sutra, trebaće mi par detalja, slutim.
- Biće joj drago, ali otidite negde naveče, pred zatvaranje. U toku dana ne može od turista oko da otvori.
- Ne brini.
Poslednji zraci sunca presijavali su se na čaši.
- Sinjore?
- Si sinjore.
- Čujete li vi ovu galamu? Izgleda da dolazi tamo od onog bolesnog crnog galeba. Vidite, tamo gore na terasi? – pokazuje prstom gore preko kanala. - Nikad nisam video takvu pticu, kao da gleda ovamo prema nama.
Taj zvuk bi negde bio uobičajena stvar, ali u Veneciji je doslovno parao uši. Kada ga je Serđo opazio, odjednom kao da su ga svi ljudi primetili i svi su pogledali u pravcu nesnosne dreke.
Osetio se odjednom u centru pažnje i prestravljeno zanemeo.
- Nije to crni galeb Serđo, to je gavran i to nevaspitan. Zove se Gavrilo. Nego, je l’ možeš da mi doneseš malo sira.
- Prego sinjore. Imam svežu mocarelu. Jako lepo ide uz vaš rosso. Odmah se vraćam.
- Nemoj mocarelu, treba mi nešto tvđe, gauda ili još bolje parmiđano, ali suv u sitnim komadima.
- Ali, polomićete zube.
- Nije za mene, donesi, par parčića, biće dosta. Meni natoči još jedan rosso, molim te.
Kad se Serđo vratio sa malom olbom crnog vina i malim tanjirom punim kockica suvog sira, na snežno belom stolnjaku malog stola, ugledao je velikog, kreštavog, pomalo očerupanog i kao bartolomejska noć crnog gavrana.
Dugim crnim kljunom fiksira tanjir. Sir u tanjiru, ustvari.
Slutio je od početka gazda, da ta ptičurina ima neke veze sa njegovim gostom, ali kao i u sličnim prilikama pre, setio se masnih napojica, koje je poslednjih godina ubirao sa tog stola i namah odlučio da pokaže malo predusretljivosti za ugrožene životinjske vrste.
Malo, ipak ne peviše.
Ostalim gostima nije smetalo, ustvari, kao da nisu ništa primetili, pa što bi se on onda uzbuđivao. Ponekad je nešto zaboraviti neverovatno jednostavno.
Već je nabadao posledne komadiće ukusnog sira i relativno tiho kreštao preko poslednjih zalogaja.
- Ja se ne zovem Gavrilo i nisam nevaspitan i rekla mi je da te nađem i da ...
- Dobro, pojedi sad na miru i ne moraš tako da tučeš tim kljunom po tanjiru, razbićeš ga, to se ovde plaća.
Kad je i poslednja mrvica sira nestala sa tanjira, gavran se upiljio u olbu.
- Je l’ mogu...
- Ne možeš. Ne mislim da te večeras pecam iz kanala. Bolje mi reci koliko je strašno.
- Ti znaš?
- Ne znam, ali sigurno te nije poslala da mi čestitaš srebrnu svadbu.
- Pa strašno je i jeste i nije.
- Kako je na tvrđavi?
- Pa nije još dotle došlo, ali kažu da se čuje ponekad.
- Jesi li ti čuo šta?
- Zvao te je.
- Mislio sam. Kako je mali narod?
- Uplašeni su, kažu da si nas ostavio. Povukli su se iza Tekija skroz prema Stražilovu.
- Tiho, i ne pominji više ljudska imena.
- Val je poslala po Ad.
- Koga je poslala?
- Fee.
- He, još uvek neguje poseban ukus, znači dobro je.
- Nije baš.
- Šta?
- Ma ništa.
- Govori.
- Pa, sa njom je onako sve kao i uvek znaš, samo mi nekako...
- Je li joj neko pretio?
- Ne, Velika Majko, ni slučajno.
- Nego?
- Svuda po šumi ima tog nečeg crnog i svi su slabi, to traje, evo, skoro dve godine i ona je isto i to ide sve na gore.
- I ona je isto šta?
- Grim joj je pobegao.
- Kako?
- Lepo. Isplazio joj jezik, okrenuo i otišao. Posle je preplivao u rit i sad tamo krade jaja čapljama. Video sam svojim očima, posle je cela šuma samo o tome pričala.
- Pitam se ko je rastrubio?
- Nisam ja, tetke mi.
- A, ne ja sam, al’ nema veze sad. Šta još ima?
- Am je kod nje.
- Otkad?
- Stigla je na dan kad sam krenuo.
- Hm. Šta rade?
- Kuvaju nešto zeleno.
- Šta ti je rekla da mi poručiš?
- Nemam pojma šta to znači, ali znam naizust.
- Bolje za tebe da nemaš pojma. Slušam.
Gavran polako spusti kljun, umiri glavo i jedva čujno izusti:
- Mitis depone Colla sicamber
Adora quod incendisti
Incendi quod adorasti.
- Hm, lepo si to izrekao.
- A je l’ mogu sad...
- Slušaj.
- Ali, je l’..
- Slušaj!
- Dobro, slušam.
- Viora la Madre
dwuel de la Ninja
Gil atl.
- Je si li zapamtio?
- Da.
- Za tri dana Gavrilo, i nemoj da te sanjam, jer ti ni tetka neće pomoći.
- Da, naravno.
- Nisam zaboravio šta sam ti obećao, budi siguran.
- Hvala.
- Hajde sad peglaj i ako se drugi put budeš dernjao k’o nesvet, drugačije ćemo razgovarati.
- A, je l’ to znači da ću još jednom morati..?
- To znači da nemamo još mnogo vremena, pameti ptičija. Sevaj da te ne vidim.
Mukli lepet crnih krila u sutonu. Nije mu bilo više do zanovetanja.
Nad kanalom hvatala se prva izmaglica.
Što bi daleko, došlo je blizu, pomisli ne bez sete.
- Ova noć nije za spavanje, još jutros se videlo.- prošapta.
- Serđo?
