Jos nije ni pocelo,a oteze mi se taj miris patnje.
U autobusu je smrdelo na starost.
Baba preko puta mene je imala pegavu,naboranu kozu,bila je prosarana bledilom, svaki dah joj je bio tezak,imala je neku kratku frizuru, sagorenu crvenu kosu ,a pri samom korenu,bio je beli odsjaj. Oci su joj bile umorne,a lice,nekako nagomilano, svaki urez,svaka jebena bora od smejanja me je istraumirala, a njoj,nije ni bilo stalo,ona se samo smejala.
Deda pored nje joj je najverovatnije bio muz, i on je bio jednako pegav,bled i star kao ona. Drzao je ruke na stapu i tako je zamisjleno gledao negde u neku tacku u busu. Nosio je svetlo sive pantalone,nogavice su mu bile savrseno ispeglane i samo malo nabrane kod kolena. Cipele su mu bile neke crvene braon boje. Imao je i zelen sako,iako je bilo pakleno zagusljivo i toplo. Babine oci su odavale setu, a njegove ponos. I autobus se truckao,i zastajao, a oni,oni su se drzali zajedno.
Kao da nije bitno sto su nekad bili mladi, i da je uredu sto je to prirodno, kao da niko drugi sem njih ni nije tu.
Ostavili su me razmisljajuci dok su polako,ali dostojno, izlazili,
I valjda tako to ide, u starosti, tuga i ponos zajedno,ruku pod ruku, odlaze.
Na hemiji je smrdelo na dosadu.
Drugarica je *****la o weltschmerz-u.
a ja...
Nekad se osecam kao drvo.
Ili zelim da sam drvo.
Ili biljka.
Ali drvo bi bilo lepse.
Mislim da bih bila tanko drvo,tamne,sasusene kore,neko drvo koje se celo propinje u jednu granu i daje nezni bogati cvet na kraju.Cvet ne bi mirisao, ne bi govorio, ne bi pevao, ne bi imao bilo kakvu magicnu moc, ne bi privlacio jednoroge. Cvet bi ziveo u leto i jesen. Bio bi srecan u leto i jesen. A druzio bi se samo sa leptirima i vetrom.
Ja, kao drvo, bih bila na nekoj poljani punoj trave i cveca, koje stvara haos na neki cudni harmonicni nacin, i to svece bi stvaralo muziku.
Jer bi oni u leto i jesen bili podredjeni drvetu i cvetu.
Nekako je nevino biti biljka. Ni ne osecas, ne vidis ,ne cujes, ni ne znas da postojis. Bilo bi okrutno da ni ne cujes ono sto je stvoreno za tebe, i poklonjeno tebi zbog necega sto ti ni ne shvatas da posedujes.
Pa zasto onda ljudi ne cene zivot vise???
Kod kuce je jedino mirisalo.
Na voce.
I slobodu i sigurnost.
Dom je azil.
U autobusu je smrdelo na starost.
Baba preko puta mene je imala pegavu,naboranu kozu,bila je prosarana bledilom, svaki dah joj je bio tezak,imala je neku kratku frizuru, sagorenu crvenu kosu ,a pri samom korenu,bio je beli odsjaj. Oci su joj bile umorne,a lice,nekako nagomilano, svaki urez,svaka jebena bora od smejanja me je istraumirala, a njoj,nije ni bilo stalo,ona se samo smejala.
Deda pored nje joj je najverovatnije bio muz, i on je bio jednako pegav,bled i star kao ona. Drzao je ruke na stapu i tako je zamisjleno gledao negde u neku tacku u busu. Nosio je svetlo sive pantalone,nogavice su mu bile savrseno ispeglane i samo malo nabrane kod kolena. Cipele su mu bile neke crvene braon boje. Imao je i zelen sako,iako je bilo pakleno zagusljivo i toplo. Babine oci su odavale setu, a njegove ponos. I autobus se truckao,i zastajao, a oni,oni su se drzali zajedno.
Kao da nije bitno sto su nekad bili mladi, i da je uredu sto je to prirodno, kao da niko drugi sem njih ni nije tu.
Ostavili su me razmisljajuci dok su polako,ali dostojno, izlazili,
I valjda tako to ide, u starosti, tuga i ponos zajedno,ruku pod ruku, odlaze.
Na hemiji je smrdelo na dosadu.
Drugarica je *****la o weltschmerz-u.
a ja...
Nekad se osecam kao drvo.
Ili zelim da sam drvo.
Ili biljka.
Ali drvo bi bilo lepse.
Mislim da bih bila tanko drvo,tamne,sasusene kore,neko drvo koje se celo propinje u jednu granu i daje nezni bogati cvet na kraju.Cvet ne bi mirisao, ne bi govorio, ne bi pevao, ne bi imao bilo kakvu magicnu moc, ne bi privlacio jednoroge. Cvet bi ziveo u leto i jesen. Bio bi srecan u leto i jesen. A druzio bi se samo sa leptirima i vetrom.
Ja, kao drvo, bih bila na nekoj poljani punoj trave i cveca, koje stvara haos na neki cudni harmonicni nacin, i to svece bi stvaralo muziku.
Jer bi oni u leto i jesen bili podredjeni drvetu i cvetu.
Nekako je nevino biti biljka. Ni ne osecas, ne vidis ,ne cujes, ni ne znas da postojis. Bilo bi okrutno da ni ne cujes ono sto je stvoreno za tebe, i poklonjeno tebi zbog necega sto ti ni ne shvatas da posedujes.
Pa zasto onda ljudi ne cene zivot vise???
Kod kuce je jedino mirisalo.
Na voce.
I slobodu i sigurnost.
Dom je azil.
