Ko je pristao na život opitnog kunića po merilima melanholičnih mizantropa u belim mantilima, i na njihovu terapiju koja spušta pevca i suši jadu zna kako je, ko nije neka zamisli.
Psihijatrijska ustanova, sa rešetkama na prozorima, i dvoje koji su se odrekli ovog sveta, kao u jednoj pesmi Sime Pandurovića.
Mešovito muško-žensko odeljenje, odvojene sobe, zajednički dnevni boravak, zajedničko kupatilo i zajednički WC. Ko prvi uđe u kupatilo on se zaključa i tušira. Ko prvi uđe u neku od dve WC kabine on se prvi olakšava. U sobama uvek ima nekoga, tako da je tamo nemoguće izvesti vlažno-piččkovsko-tvrdo-qrrčevsku gimnastiku. U kupatilu se niko ne može zadržati duže nego što traje tuširanje. U dnevnom boravku, gde se gleda televizija i sluša muzika, uvek ima pacijenata, koji bi se rugali i kreveljili svakome ko bi pokušao da se potucca - tako da ni to nije moguće.
Preostaje WC. Prvo uleti ona u WC, pa onda on, s tim da se pre toga dobro osvrne oko sebe i zaključi da niko ne vidi da je dvoje ljudi u jednoj kabini. E, sad, tu postoji jedan problem. Psihodisleptici i ostali lekovi za lečenje psihoze izrađeni su na bazi litijuma i/ili broma, tako da negativno utiču na potenciju: muškarcima se teže diže pevac, a ženama se teže vlaži jada. No uz par minuta blagog petinga i taj se problem može rešiti, naravno ako su pacijenti mladi i željni parenja.
I onda počinje sex, ali u jako lošem položaju, uglavnom tako što ona stoji jednom nogom na pločicama, a drugom se oslanja na poklopljenu WC šolju, dok je on ubada otpozadi. I moraju biti tihi, da ih niko ne bi čuo.
Morali su nekako da tempiraju orgazam tačno na vreme kad dežurna medicinska sestra vikne. „Terapija-a-a-a-a!“ E onda je ona slobodno mogla da zavrišti. A on nije mogao da svrši, jer su mu lekovi umanjili broj spermatozoida.
Je6eš ovakav život i ovakav sex. I terapiju. Zaključak: popišajte se na svaku terapiju. Svaka terapija i svi lekovi služe samo zato da biste trošili novac.
Psihijatrijska ustanova, sa rešetkama na prozorima, i dvoje koji su se odrekli ovog sveta, kao u jednoj pesmi Sime Pandurovića.
Mešovito muško-žensko odeljenje, odvojene sobe, zajednički dnevni boravak, zajedničko kupatilo i zajednički WC. Ko prvi uđe u kupatilo on se zaključa i tušira. Ko prvi uđe u neku od dve WC kabine on se prvi olakšava. U sobama uvek ima nekoga, tako da je tamo nemoguće izvesti vlažno-piččkovsko-tvrdo-qrrčevsku gimnastiku. U kupatilu se niko ne može zadržati duže nego što traje tuširanje. U dnevnom boravku, gde se gleda televizija i sluša muzika, uvek ima pacijenata, koji bi se rugali i kreveljili svakome ko bi pokušao da se potucca - tako da ni to nije moguće.
Preostaje WC. Prvo uleti ona u WC, pa onda on, s tim da se pre toga dobro osvrne oko sebe i zaključi da niko ne vidi da je dvoje ljudi u jednoj kabini. E, sad, tu postoji jedan problem. Psihodisleptici i ostali lekovi za lečenje psihoze izrađeni su na bazi litijuma i/ili broma, tako da negativno utiču na potenciju: muškarcima se teže diže pevac, a ženama se teže vlaži jada. No uz par minuta blagog petinga i taj se problem može rešiti, naravno ako su pacijenti mladi i željni parenja.
I onda počinje sex, ali u jako lošem položaju, uglavnom tako što ona stoji jednom nogom na pločicama, a drugom se oslanja na poklopljenu WC šolju, dok je on ubada otpozadi. I moraju biti tihi, da ih niko ne bi čuo.
Morali su nekako da tempiraju orgazam tačno na vreme kad dežurna medicinska sestra vikne. „Terapija-a-a-a-a!“ E onda je ona slobodno mogla da zavrišti. A on nije mogao da svrši, jer su mu lekovi umanjili broj spermatozoida.
Je6eš ovakav život i ovakav sex. I terapiju. Zaključak: popišajte se na svaku terapiju. Svaka terapija i svi lekovi služe samo zato da biste trošili novac.
)