Dobar dan svima; i muškima, i ženskima. Šta ima?
Moji preci su slavili svetog Stefana. Tako je bilo sve do 1945. godine. Tradiciju je prekinula Titova vladavina, a kasnije i moje koketiranje sa filozofijom i svim religijama podjednako. Brat je mio koje vere bio.
To naravno nema nikakve veze sa Mekom turizma na crnogorskoj obali. Ali ima veze sa Crnom Gorom.
Upravo pomislih na svog čukundedu, zastavnika u Crnogorskoj Vojsci, koji je 1904. godine, sa nekoliko desetina Crnogoraca, kao dobrovoljac otišao u Rusko-Japanski rat 1904-1905. I vratio se živ da pradedi ispriča svoje doživljaje.
Mojim junačkim precima je bilo malo to što su dobili bitke protiv svih onih koji su napadali naša brda, uključujući tu i Napoleonovog maršala Marmonta, nego su se početkom dvadesetog veka zakačili čak i sa japanskim samurajima. Mašala.
Putovali su brodom iz Bara kroz Jonsko i Egejsko more, pa kroz Dardanele i Bosfor (uz grčku i tursku dozvolu) i preko Crnog mora do Sevastopolja, a odatle železnicom do Vladivostoka, odakle su upućeni na bojište u Mandžuriju. Čukunded je još kao dete slušao priče o mongolskoj najezdi na Rusiju u trinaestom veku, o tome kako su niski i fizički slabi Mongoli postajali nepobedivi kad bi seli na konje, i da su na konjima jeli, spavali, čak i vodili ljubav sa ženama. I kao inkarnacija tih ratnika kojima se divio još od malih nogu, pred njegovim očima pojavili su se Japanci, niski, ali veoma hrabri i borbeni ljudi, vojnici koje bi poželela bilo koja vojska na svetu. Na konju ili na sopstvenim nogama, bez obzira, bili su veličanstveni. Bespogovorno su se žrtvovali za svoju vojsku i domovinu.
Vatreno krštenje za crnogorskog zastavnika dogodilo se u prvoj bici u kojoj je učestvovao. Letele su glave, ruke i noge na sve strane, a mrtve trupine padale na krvlju natopljenu obema vojskama stranu mandžursku zemlju. Oko njega su sevali samurajski mačevi i ruske sablje, i leteli kuršumi sa svih strana. Crnogorski dobrovoljci borili su se požrtvovano i srčano, podjednako kao i Rusi i Japanci. Kao jahači apokalipse kojima ga je baba nekada plašila čitajući mu bajke iz Biblije, naoružani pripadnici ako ne najstarijeg onda svakako jednog od najstarijih naroda na svetu probijali su se kroz brojniju rusku vojsku koseći vojnike kao travu. Svojim očima je video kako japanski vojnik uzima pušku od palog ruskog vojnika i u stavu mirno odaje počast ubijenom neprijatelju.
Bilo kako bilo, dogodilo se da je čukundedov kolega i drug, kapetan Lekso Saičić, pristao na dvoboj sa samurajem i ubio ga u tom dvoboju. O tome je po povratku u Crnu Goru ispevana pesma:
„...ej pade glava silnog samuraja.“ Gud, gud, gud... Svir, svir, svir... Ojha!
Čestitke na dobijenom dvoboju Lekso je dobio od admirala ruske flote Roženstvenka i admirala japanske flote Togoa.
Od tada se u Crnoj Gori poštuju samuraji. I ja sam, iako rođen u Srbiji, od malih nogu poštovao samuraje. I trudio se da budem kao oni, da se hranim i ponašam kao oni, da radim zgibove na jednoj ruci i sklekove na dva prsta kao oni... i svršim više od sedam puta, kao oni... Ali ja nisam Japanac i ne mogu biti samuraj. E, sad, pošto sam im dosta sličan, a nisam Japanac, mogu biti jedino samurajc. Bravo i za tolicko.
A svi vi koji ne verujete ili vam je sve ovo u „smara“ fazonu zapitajte se zašto ste čitali sve dovde. He he he. Vi ne možete biti ni samuraj ni samurajc, ali možete biti samudajc ili samujajc, po vašem izboru. I, naravno, bez upotrebe photoshopa.
Samurajc i samudajc, bez upotrebe photoshopa, izgledaju ovako nekako:
http://img3.imageshack.us/img3/3552/samudajc.gif
O kako je lep, je6o majku u prdaljku.
Nema više junaka, ali mi koji bismo mogli biti junaci kao naši preci (ako ustreba), koji poznaju princip čojstva i junaštva, ne možemo doći u situaciju da se stidimo svojih predaka.
Epilog ove priče je filozofsko pitanje: istina ili tradicija - šta? Moj odgovor je istina. No većina vas teško da će da skonta bilo šta od ovoga. „Šatro, gistro, extra, kul... smaraš... smaraš... smaraš...“ Ojha! ojha! Ojha ha!...
Moji preci su slavili svetog Stefana. Tako je bilo sve do 1945. godine. Tradiciju je prekinula Titova vladavina, a kasnije i moje koketiranje sa filozofijom i svim religijama podjednako. Brat je mio koje vere bio.
To naravno nema nikakve veze sa Mekom turizma na crnogorskoj obali. Ali ima veze sa Crnom Gorom.
Upravo pomislih na svog čukundedu, zastavnika u Crnogorskoj Vojsci, koji je 1904. godine, sa nekoliko desetina Crnogoraca, kao dobrovoljac otišao u Rusko-Japanski rat 1904-1905. I vratio se živ da pradedi ispriča svoje doživljaje.
Mojim junačkim precima je bilo malo to što su dobili bitke protiv svih onih koji su napadali naša brda, uključujući tu i Napoleonovog maršala Marmonta, nego su se početkom dvadesetog veka zakačili čak i sa japanskim samurajima. Mašala.
Putovali su brodom iz Bara kroz Jonsko i Egejsko more, pa kroz Dardanele i Bosfor (uz grčku i tursku dozvolu) i preko Crnog mora do Sevastopolja, a odatle železnicom do Vladivostoka, odakle su upućeni na bojište u Mandžuriju. Čukunded je još kao dete slušao priče o mongolskoj najezdi na Rusiju u trinaestom veku, o tome kako su niski i fizički slabi Mongoli postajali nepobedivi kad bi seli na konje, i da su na konjima jeli, spavali, čak i vodili ljubav sa ženama. I kao inkarnacija tih ratnika kojima se divio još od malih nogu, pred njegovim očima pojavili su se Japanci, niski, ali veoma hrabri i borbeni ljudi, vojnici koje bi poželela bilo koja vojska na svetu. Na konju ili na sopstvenim nogama, bez obzira, bili su veličanstveni. Bespogovorno su se žrtvovali za svoju vojsku i domovinu.
Vatreno krštenje za crnogorskog zastavnika dogodilo se u prvoj bici u kojoj je učestvovao. Letele su glave, ruke i noge na sve strane, a mrtve trupine padale na krvlju natopljenu obema vojskama stranu mandžursku zemlju. Oko njega su sevali samurajski mačevi i ruske sablje, i leteli kuršumi sa svih strana. Crnogorski dobrovoljci borili su se požrtvovano i srčano, podjednako kao i Rusi i Japanci. Kao jahači apokalipse kojima ga je baba nekada plašila čitajući mu bajke iz Biblije, naoružani pripadnici ako ne najstarijeg onda svakako jednog od najstarijih naroda na svetu probijali su se kroz brojniju rusku vojsku koseći vojnike kao travu. Svojim očima je video kako japanski vojnik uzima pušku od palog ruskog vojnika i u stavu mirno odaje počast ubijenom neprijatelju.
Bilo kako bilo, dogodilo se da je čukundedov kolega i drug, kapetan Lekso Saičić, pristao na dvoboj sa samurajem i ubio ga u tom dvoboju. O tome je po povratku u Crnu Goru ispevana pesma:
„...ej pade glava silnog samuraja.“ Gud, gud, gud... Svir, svir, svir... Ojha!
Čestitke na dobijenom dvoboju Lekso je dobio od admirala ruske flote Roženstvenka i admirala japanske flote Togoa.
Od tada se u Crnoj Gori poštuju samuraji. I ja sam, iako rođen u Srbiji, od malih nogu poštovao samuraje. I trudio se da budem kao oni, da se hranim i ponašam kao oni, da radim zgibove na jednoj ruci i sklekove na dva prsta kao oni... i svršim više od sedam puta, kao oni... Ali ja nisam Japanac i ne mogu biti samuraj. E, sad, pošto sam im dosta sličan, a nisam Japanac, mogu biti jedino samurajc. Bravo i za tolicko.
A svi vi koji ne verujete ili vam je sve ovo u „smara“ fazonu zapitajte se zašto ste čitali sve dovde. He he he. Vi ne možete biti ni samuraj ni samurajc, ali možete biti samudajc ili samujajc, po vašem izboru. I, naravno, bez upotrebe photoshopa.
Samurajc i samudajc, bez upotrebe photoshopa, izgledaju ovako nekako:
http://img3.imageshack.us/img3/3552/samudajc.gif
O kako je lep, je6o majku u prdaljku.
Nema više junaka, ali mi koji bismo mogli biti junaci kao naši preci (ako ustreba), koji poznaju princip čojstva i junaštva, ne možemo doći u situaciju da se stidimo svojih predaka.
Epilog ove priče je filozofsko pitanje: istina ili tradicija - šta? Moj odgovor je istina. No većina vas teško da će da skonta bilo šta od ovoga. „Šatro, gistro, extra, kul... smaraš... smaraš... smaraš...“ Ojha! ojha! Ojha ha!...
i da nije teško shvatiti ono što ti pišeš ( samo treba imati jak želudac )
Onda gubiš ogromnu energiju na ništa...
