«Dobar dan», kažem, «ja sam ta i ta, i došla sam na zakazani razgovor povodom rukopisa.»
«Izvolite, sedite. Želite li nešto da popijete? Sok, kafu?» Nakašljava se: «Da odmah pređem na stvar. Što se tiče Vašeg rukopisa....» Vadi fasciklu iz fioke i prelistava papire. «Vidi se da posedujete iskustvo. Ali, nadam se da se nećete ljutiti .. jer, imao bih jednu malu zamerku.»
«Da? Koju?»
«Ime romana.» Nastavlja, tobože zamišljeno grickajući vrh olovke: « Naslov mora biti privlačan... Kratak, ili neobičan.... Na primer, nešto kao «Šlagvort za šalabajzne», ili – «Prepelica, gaće, Alhambra»... Razmislite o mojim predlozima. Najbolji je brain storming: sednete s prijateljima i porodicom i zapisujete šta vam padne na pamet.»
«Pa prijatelji nisu čitali rukopis, kako će znati koji naslov odgovara?»
«Ma nebitno je da li odgovara tematici. Naslov je kao i korice: mora da zove, vabi čitaoca, da mu skrene pažnju ... Što me, kad smo već kod korica, podseti: korice moraju biti intrigantne. Recimo – plaža, školjke, svetloplavo nebo, ženski slamnati šešir na pesku ....»
«Ali radnja mog romana nema nikakve veze sa morem i plažom ....»
«Ubacite nešto u roman što bi se moglo povezati s koricama. Recimo, glavna junakinja se priseća letnje avanture ... i ne bi bilo loše da je u tu avanturu upetljana neka javna ličnost ... Biznismen ili političar bi bili najbolji izbor. Eto, rešili smo problem: napišite nekoliko rečenica o tome kako je junakinja jednom davno na moru imala burnu avanturu sa nekim političarem.»
«S kojim?»
«Ne znam, s nekim koji Vam se čini dovoljno atraktivnim. Ako ne nađete adekvatnog među našima, onda uzmite nekog stranog ... što i nije tako loša ideja, jer onda imate na raspolaganju mnoštvo destinacija: Azurnu obalu, Rim, London, Pariz – sve ono što glavna junakinja ne bi mogla videti bez poznanstva sa stranim političarem ili bogatim biznismenom....»
«Ali glavna junakinja nije sponzoruša!»
«Naravno da nije! Ona ne sme imati više od 35 gpodina ... Lepa, obrazovana i pametna, iz stare i nekada bogate beogradske porodice. Da, da, molio bih Vas da joj promenite ime; bilo bi poželjno da zvuči onako – starinski, ili univerzalno. Na primer, Simonida, pa je skraćeno zovu Simona, ili Moni. To je zbog eventualnih stranih čitalaca, da mogu da se identifikuju sa njom. Naša Simonida je taze razvedena, međutim – bez dece. Deca bi zakomplikovala situaciju. Slučajno sreće svoju nekadašnju morsku ljubav .... koji je tada bio student, a sada je pošteni biznismen ili političar.»
«Juuu, gde ste videli poštenog biznismena ili političara?»
«Molim Vas, što da ne ... Još uvek ima takvih. Ako hoćete da ga strpate u roman, onda znajte da pošteni biznismen uvek ima posao vezan za poljoprivrednu proizvodnju, živi na velikom seoskom imanju, povremeno i sam zasuče rukave da pomuze kravu ili zasadi mladicu .. Prikaz seoske pastorale je prilika da se u romanu razvije romantična ljubav.»
«Uopšte nisam tako zamišljala svoj roman ....»
«Neka Vas to ne sekira; i veliki Tolstoj je drugačije zamišljao svoju «Anu Karenjinu». Zato smo mi, izdavači, tu – da usmerimo, pomognemo po kojim savetom.» Zamišljeno nastavlja: «Ja bih, da sam na Vašem mestu, svakako u radnju ubacio i neku misteriju vezanu za mesto događanja; to je sad vrlo moderno.»
«A šta ćemo sa ubistvom?»
«Kakvim ubistvom?»
«Pa onim u prologu, od kojeg sve počinje.»
«Hmm ... Izbacite ga.»
«Ne mogu da ga izbacim, ono je vrlo važno za razvoj priče, motive ... i povezuje likove.»
«Ajte molim vas, pa ko još razmišlja o motivima? Šta će Vam leš u knjizi? To odbija ljude. Niko, u ovim vremenima, ne voli da čita o ubistvu. Roman, podrazumeva se, mora imati srećan kraj...Nema smisla da ljudi kupe roman od čak 300 strana da bi se na kraju rastužili. »
«Ah, pa srećan kraj bi u potpuno srušio koncepciju mog romana! Naime, poruka .....»
«Kakva koncepcija, kakva poruka? Svi tumače poruke kako hoće. Ni dan danas se ne zna šta je Kafka hteo da kaže, to jest da poruči. Pardon, ali zašto biste VI bili bolji od Kafke? Uostalom, nikakav problem: reći ćemo da je reč o postmodernističkom romanu, i niko dalje neće zapitkivati o sitnim nelogičnostima i poruci ....»
«Ipak, strepim od književne kritike ....»
«Čega?»
«Ah, da ... recenziju će napisati moja supruga. To će Vas koštati između 30 i 50 evra, zavisno od broja slovnih znakova.»
«Vaša supruga je pisac?»
«Ne, završila je pravno-birotehničku i trenutno je domaćica, ali ima iskustva u pisanju recenzija.»
Ustajem sa stolice da krenem.
«Čekajte ... moramo još nešto da se dogovorimo. Dakle, apsolutno je neophodno da uzmete pseudonim. Ne bih hteo da Vas uvredim, ali Vaše ime je nekako previše ... jednostavno, da ne kažem prosto ... domaće, i fali mu književnički šmek. Zamislite kako bi Milica Jakovljević prodavala svoje romane da nije pisala pod pseudonimom Mir-Jam, zar ne? Mogli biste uzeti pseudonim Millie ili Vanilla Lady .....Pseudonim otvara još jednu mogućnost: odmah ćemo Vas proglasiti hit piscem, piscem bestselera koji se prvi put objavljuje kod nas.» (Zadovoljno trlja ruke.) «Ako se knjiga ne bude prodavala, izbacićemo ubistvo i misterije, dodati još par biznismena i promeniti naslov u «Sto i jedan način kako osvojiti muškarca», i tako pokriti troškove, pa i extra zaraditi.»
Već sam uhvatila kvaku, kada me opet zaustavi njegov glas:
«Pošto smo se lepo dogovorili, red je da potpišemo ugovor.»
Zabezeknuto gledam u parče papira u svojim rukama: «Ne razumem .... Zašto da vam platim 1200 evra?! Valjda JA treba da dobijem honorar?»
«A ne, ne, ne ide to više tako ... Vama treba da bude čast što ću Vam publikovati knjigu. Uostalom, već čitav sat radim na tome da Vam sugestijama pomognem da roman bude bolji .... Moj profesionalni trud, prelom, štampa, logo moje izdavaćke kuće na koricama Vašeg romana, i renome koji uživam među ostalim izdavačima ..... sve to košta daleko više, ali ste mi simpatični pa Vam, pored popusta od 5%, nudim i posebnu pogodnost: deset primeraka Vaše knjige, kada bude odštampana.»
«Zbogom!» kažem.
«Do viđenja. Sledeći!»
«Izvolite, sedite. Želite li nešto da popijete? Sok, kafu?» Nakašljava se: «Da odmah pređem na stvar. Što se tiče Vašeg rukopisa....» Vadi fasciklu iz fioke i prelistava papire. «Vidi se da posedujete iskustvo. Ali, nadam se da se nećete ljutiti .. jer, imao bih jednu malu zamerku.»
«Da? Koju?»
«Ime romana.» Nastavlja, tobože zamišljeno grickajući vrh olovke: « Naslov mora biti privlačan... Kratak, ili neobičan.... Na primer, nešto kao «Šlagvort za šalabajzne», ili – «Prepelica, gaće, Alhambra»... Razmislite o mojim predlozima. Najbolji je brain storming: sednete s prijateljima i porodicom i zapisujete šta vam padne na pamet.»
«Pa prijatelji nisu čitali rukopis, kako će znati koji naslov odgovara?»
«Ma nebitno je da li odgovara tematici. Naslov je kao i korice: mora da zove, vabi čitaoca, da mu skrene pažnju ... Što me, kad smo već kod korica, podseti: korice moraju biti intrigantne. Recimo – plaža, školjke, svetloplavo nebo, ženski slamnati šešir na pesku ....»
«Ali radnja mog romana nema nikakve veze sa morem i plažom ....»
«Ubacite nešto u roman što bi se moglo povezati s koricama. Recimo, glavna junakinja se priseća letnje avanture ... i ne bi bilo loše da je u tu avanturu upetljana neka javna ličnost ... Biznismen ili političar bi bili najbolji izbor. Eto, rešili smo problem: napišite nekoliko rečenica o tome kako je junakinja jednom davno na moru imala burnu avanturu sa nekim političarem.»
«S kojim?»
«Ne znam, s nekim koji Vam se čini dovoljno atraktivnim. Ako ne nađete adekvatnog među našima, onda uzmite nekog stranog ... što i nije tako loša ideja, jer onda imate na raspolaganju mnoštvo destinacija: Azurnu obalu, Rim, London, Pariz – sve ono što glavna junakinja ne bi mogla videti bez poznanstva sa stranim političarem ili bogatim biznismenom....»
«Ali glavna junakinja nije sponzoruša!»
«Naravno da nije! Ona ne sme imati više od 35 gpodina ... Lepa, obrazovana i pametna, iz stare i nekada bogate beogradske porodice. Da, da, molio bih Vas da joj promenite ime; bilo bi poželjno da zvuči onako – starinski, ili univerzalno. Na primer, Simonida, pa je skraćeno zovu Simona, ili Moni. To je zbog eventualnih stranih čitalaca, da mogu da se identifikuju sa njom. Naša Simonida je taze razvedena, međutim – bez dece. Deca bi zakomplikovala situaciju. Slučajno sreće svoju nekadašnju morsku ljubav .... koji je tada bio student, a sada je pošteni biznismen ili političar.»
«Juuu, gde ste videli poštenog biznismena ili političara?»
«Molim Vas, što da ne ... Još uvek ima takvih. Ako hoćete da ga strpate u roman, onda znajte da pošteni biznismen uvek ima posao vezan za poljoprivrednu proizvodnju, živi na velikom seoskom imanju, povremeno i sam zasuče rukave da pomuze kravu ili zasadi mladicu .. Prikaz seoske pastorale je prilika da se u romanu razvije romantična ljubav.»
«Uopšte nisam tako zamišljala svoj roman ....»
«Neka Vas to ne sekira; i veliki Tolstoj je drugačije zamišljao svoju «Anu Karenjinu». Zato smo mi, izdavači, tu – da usmerimo, pomognemo po kojim savetom.» Zamišljeno nastavlja: «Ja bih, da sam na Vašem mestu, svakako u radnju ubacio i neku misteriju vezanu za mesto događanja; to je sad vrlo moderno.»
«A šta ćemo sa ubistvom?»
«Kakvim ubistvom?»
«Pa onim u prologu, od kojeg sve počinje.»
«Hmm ... Izbacite ga.»
«Ne mogu da ga izbacim, ono je vrlo važno za razvoj priče, motive ... i povezuje likove.»
«Ajte molim vas, pa ko još razmišlja o motivima? Šta će Vam leš u knjizi? To odbija ljude. Niko, u ovim vremenima, ne voli da čita o ubistvu. Roman, podrazumeva se, mora imati srećan kraj...Nema smisla da ljudi kupe roman od čak 300 strana da bi se na kraju rastužili. »
«Ah, pa srećan kraj bi u potpuno srušio koncepciju mog romana! Naime, poruka .....»
«Kakva koncepcija, kakva poruka? Svi tumače poruke kako hoće. Ni dan danas se ne zna šta je Kafka hteo da kaže, to jest da poruči. Pardon, ali zašto biste VI bili bolji od Kafke? Uostalom, nikakav problem: reći ćemo da je reč o postmodernističkom romanu, i niko dalje neće zapitkivati o sitnim nelogičnostima i poruci ....»
«Ipak, strepim od književne kritike ....»
«Čega?»
«Ah, da ... recenziju će napisati moja supruga. To će Vas koštati između 30 i 50 evra, zavisno od broja slovnih znakova.»
«Vaša supruga je pisac?»
«Ne, završila je pravno-birotehničku i trenutno je domaćica, ali ima iskustva u pisanju recenzija.»
Ustajem sa stolice da krenem.
«Čekajte ... moramo još nešto da se dogovorimo. Dakle, apsolutno je neophodno da uzmete pseudonim. Ne bih hteo da Vas uvredim, ali Vaše ime je nekako previše ... jednostavno, da ne kažem prosto ... domaće, i fali mu književnički šmek. Zamislite kako bi Milica Jakovljević prodavala svoje romane da nije pisala pod pseudonimom Mir-Jam, zar ne? Mogli biste uzeti pseudonim Millie ili Vanilla Lady .....Pseudonim otvara još jednu mogućnost: odmah ćemo Vas proglasiti hit piscem, piscem bestselera koji se prvi put objavljuje kod nas.» (Zadovoljno trlja ruke.) «Ako se knjiga ne bude prodavala, izbacićemo ubistvo i misterije, dodati još par biznismena i promeniti naslov u «Sto i jedan način kako osvojiti muškarca», i tako pokriti troškove, pa i extra zaraditi.»
Već sam uhvatila kvaku, kada me opet zaustavi njegov glas:
«Pošto smo se lepo dogovorili, red je da potpišemo ugovor.»
Zabezeknuto gledam u parče papira u svojim rukama: «Ne razumem .... Zašto da vam platim 1200 evra?! Valjda JA treba da dobijem honorar?»
«A ne, ne, ne ide to više tako ... Vama treba da bude čast što ću Vam publikovati knjigu. Uostalom, već čitav sat radim na tome da Vam sugestijama pomognem da roman bude bolji .... Moj profesionalni trud, prelom, štampa, logo moje izdavaćke kuće na koricama Vašeg romana, i renome koji uživam među ostalim izdavačima ..... sve to košta daleko više, ali ste mi simpatični pa Vam, pored popusta od 5%, nudim i posebnu pogodnost: deset primeraka Vaše knjige, kada bude odštampana.»
«Zbogom!» kažem.
«Do viđenja. Sledeći!»
uostalom ko ih sisa blog ih je vec do pola pregazio 
