Za muzičku godišnjicu: Simfoničar Rihard Štraus u visinama pozne romatike - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Loengrin

Za muzičku godišnjicu: Simfoničar Rihard Štraus u visinama pozne romatike

Oceni ovaj blog
Druge dve najveće simfonijske poeme Riharda Štrausa, predstavljaju najveće dostignuće nemačke romantike na ovom području.

IV. TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA, poema za veliki orkestar, opus 30.

Ova kolosalna poema za veliki orkestar, ujedno je prvi vrhunac u Štrausovom simfonijskom stvaralaštvu. U podnaslovu je istaknuto ’’slobodno po Ničeu’’. Znači, najslavnije filozofsko delo Fridriha Ničea, sada se pojavljuje kao simfonijska muzika, što mu daje posebnu neobičnost. Orkestarski aparat veoma je raskošan, muzika oblijue bogatstvom zvučnih boja. Nekoliko muzičkih epizoda se, bez pauza prilikom izvođenja, sjednijuje u veličanstvenu tonsku poemu (koja je zatim postala i predmet oprečnih diskusija među kritičarima, estetičarima i istoričarima muzike), trajanja 34 minuta. Povremeno se ističe prva violina iz orkestra, kao solistički instrument. Poema je nastala 1896. godine i 27. novembra iste premijerno izvedena u Frankfurtu na Majni, u organizaciji društva ’’Museumskonzert’’. Dirigovao je lično kompozitor.

Poema počinje mističnim uvodom, alikvotima u trubama i kolebanjem između dura i mola, koji nam dočaravaju večnu misteriju i snagu prirode; udari timapana koji na to nastupaju, dočaravaju nam prizor izlaska jutarnjeg sunca. Sledi ’’Von den Hintenweltern (O Svetovima)’’, deo koji govori o davnašnjoj čovekovoj veri o postojanju lepšeg i boljeg sveta od ovog našeg materijalnog. To je prikazano čežnjivim motivom u violončelima, na koji se nadovezuje jedan religiozni ’’Credo’’ u hornama, što predstavlja drugi deo, ’’Von der grossen Sehnsucht (O velikoj čežnji)’’. Muzička figura u basovima koja se na to nadovezuje, govori o tome da rečeni ’’Credo’’ ne donosi željeni mir. Treći deo je ’’Von der Freuden und und Leidenshaften (O Radostima i Strastima)’’. Hromatski motiv u trubama, govori nam o čovekovoj zasićenosti izazvanoj težnjom za zadovoljavanjem čulnih potreba, na šta se u orkestru čuje Zaratustrina ’’Posmrtna pesma (’’Das Grablied’’)’’, gde on peva o svojim doživljajima i likovima iz mladosti koji su sad kao iščezli. Sledi peti deo, ’’Von der Wissenschaft (O nauci)’’, u kome jedna moćna orkestarska fuga vešto simbolizuje nauku, a sastoji se iz uvodnog motiva prirode i melodije čežnje iz prvog dela. Šesti deo je ’’Der Genesende (Rekonvalescent)’’. Iz fugalnog podsećanja na motiv čežnje sada izrasta jedan motiv koji dočarava sreću čoveka koji se izlečio svoje strasti za saznavanjem teško dokučivih tajni sveta. U orkestru, predvođenim solom prve violine, sa temom koja podseća na zov ptice rugalice, dočaravaju se Zaratustrine reči da se ubija ’’ne besom, nego smehom’’ i da zato treba ’’ubiti duh koji nas pritiska’’. Sledi sedmi deo, ’’Das Tanzlied (Pesma Igre)’’, gde se prepliću uvodni motiv prirode, ’’Credo’’, motivi radosti, strasti i nauke i pretvaraju u igrački motiv karakterističnog ritma, koji nam govori da u igri čovek savladava duh koji ga pogužuje i kroz nju čovek veliča ’’duha oslobodioca’’, koji ga pretvara u ’’natčoveka’’. Osmi i finalni deo je ’’Das Nachtwandlerlied (Noćna pesma – Nokturno), potcrtan tajanstvenim udarima zvona (koji se često zamenjuju harfom). Ove udare prate reminscencije na motive prirode i čežnje, predvođene prvom violinom u orkestru, koje u dahu muzičkog ’’prazvuka’’ dovode poemu do uzvišenog, smirenog kraja, simbolizujući tajanstvenost koja se skriva u beskraju kosmosa. To nam zapravo, simbolizuje Ničeov ’’Nokturno’’, u kom se, poput zvezde lutalice, ’’natčovek’’ odvaja od ovog sveta, dok zagonetka tog sveta, uprkos nastojanjima nauke i čovekovih istraživanja, ostaje celovita, netaknuta.

V. DON KIHOT, fantastične varijacije na jednu temu viteškog karaktera, za veliki orkestar, opus 35.

Ovo je drugo i najveće Štrausovo remek-delo sa ovog područja. Sam naziv, ''fantastične varijacije na jednu temu viteškog karaktera za veliki orkestar'', ukazuje na osobenu tehniku rada: kombinovanje Listovog dostignuća sa jednostavačnom simfonijskom poemom i Betovenove tehnike variranja osnovne muzičke ideje, te njihovog proširivanja do monumentalnih dimenzija. Delo je nastalo tokom 1897. i početkom 1898. godine i 8. marta ove potonje, premijerno izvedeno u Kelnu. Orkestrom ’’Gircenih’’, dirigovao je Franc Vilner. Ova kolosalna tonska poema se sastoji od uvodne teme, deset varijacija i finala koji se bez pauza u izvođenju nadovezuju jedni na druge, upravo kao i u klasičnoj jednostavačnoj simfonijskoj poemi. Trajanja je 44 minuta. Ali, orkestarski aparat ovde nije posebno ''napregnut'', ispunjen raskošnim tonskim bojama poput ostalih poema. Stil izvedbe ovde se više približava koncertantnoj muzici. Literarna osnova je Servantesov ''Don Kihot'', vitez sanjar koji u svojoj mašti oživljava stare pustolovine, ali koje su upravo njegove obmane iz kojih uvek, sa svojim štitonožom Sanča Pansom i konjem ''Rosinantom'', izvlači deblji kraj. Motiv Don Kihota predstavljen je violončelom, a motiv Sanča Panse violom, bas-klarinetom i tubom. Koristi se i jedan neobičan instrument, ''mašina za vetar'' u varijaciji vitezovog juriša na vetrenjače. Upravo u svemu ovde rečenom, leži osobena draž ovog opsežnog simfonijskog dela.

Uvod donosi temu sa pomenutim motivima. Čitajući viteške romane, u uzavreloj mašti Don Kihota se pojavljue žena za čiju će se čast boriti. Čuju se prigušene trube. Don Kihot (motiv u violončelu), sukobljava se sa divovima koji hoće da se domognu njegove drage opsesije, a zatim kreće na put i odabire svog štitonošu. To je seljak Sančo Pansa, čiju tromost prikazuju karakter teme i odabrana instrumentacija (to je tema u violi, potcrtana bas-klarinetom i tubom). Tako je formiran tematski osnov za nastupajući niz varijacija.

Prva varijacija: Nakon što se krenulo na put, Don Kihot jaše na istrošenom konju ’’Rozinanti’’, a Sančo se zadovoljava magarcem. Vitez čini posetu dami u čiju čast preuzima putovanje, koja se zatim otkriva kao seljanka iz sela Tobozo, pretvorena u vitezovoj mašti u princezu Dulsineju. U nastavku putovanja, vitezu se priviđaju nitkovi, oborenim kopljem kidiše na njih, ali (triler u gudačima) lak vetrić naiđe, pretvori se u jači udar vazduha i iza njega vetrenjačina krila koja obaraju viteza i njegovog konja na zemlju. Druga varijacija: Put se nastavlja, još uvek nadahnut lepim nadama. Jedan oblak prašine u vitezovoj mašti stvara pretpostavku da je reč o neprijateljskoj vojsci cara Alifanfarona, međutim, to je stado ovaca! U orkestru, čuje se zvuk ’’šelimoa’’, tremolo i trileri u prigušenim trubama i rogovima. Vitez tako nesmotreno ruši sve pred sobom. Treća varijacija je razgovor viteza i štitonoše o smislu ovog putovanja, ispunjen motivima osnovnih instrumenata i banalnim temama koje prate ovaj nastup. Četvrta varijacija: Povorka hodočasnika obučenih u belo nose jednu žensku statuu. U Don Kihotovoj mašti oni nose jednu plemenitu ženu koju mora spasiti. I u pokušaju da to učini, naš junak se jednim udarcem (dugo, izdržano i duboko D u orkestru) našao opružen na zemlji. Peta varijacija je staro viteško bdenje sa mačem u ruci. Setni ambijent posebno stvara dočaravanje tišine noći, šum vetra i zvuk vitezove čežnje. Šesta varijacija: Iz češnje za Dulsinejom, vitez i njegov štitonoša kreću za Tobozo. Iz straha od napornog puta, Sančo Pansa ubeđuje viteza da je seljanka koja je upravo prošla, tražena princeza Dulsineja. Sedma varijacija: Sa vitezom lutalicom teraju šegu otmene dame. On sada treba da uzjaše drvenog konja koji će ga uz pomoć magičnih reči odvesti do opakog diva koga mora pobediti. Sada nastupa znamenita ’’mašina za vetar’’ u orkestru, koja dočarava duvanje vetra i halucinaciju viteza i štitonoše o letenju kroz vazduh. Osma varijacija: Na obali reke Ebar, Don Kihot i Sančo Pansa zatiču prazan čamac. Zaplovljavaju njime, ali nalete na vodenicu i čamac se prevrće. Vodeničar ih spasava iz vode, a Sančo mu se zahvaljuje jednim ’’Religioso’’ u violi, bas-klarinetu i tubi. Deveta varijacija: U nastavku pustolovine, naši junaci naiđu na dvojicu monaha na mazgama. Don Kihot, verujući da ima posla sa dvojicom zlih čarobnjaka, nasrće na Rosinanti na njih, ali izgladneli konj izvlači deblji kraj sa dve dobro natimarene mazge. Deseta varijacija: Visokoškolovani Samson Karasko (koga mašta Don Kihota predstavlja kao Viteza Plavog Meseca), želi da izleči viteza od njegovog ludila (što se zatim predstavlja kao izazivanje na dvoboj). Postavlja vitezu uslov da, ako bude pobeđen, on mora da se uzdrži od svih svojih pustolovina. I bi tako. Pobeđen u ovom dvoboju (predstavljenom burnim pokretom u orkestru i osnovnim motivom u violončelu) i veran svojoj tradicionalnoj viteškoj reči, Don Kihot se povlači. Sada želi jedino da ostatak života provede kao pastir (u orkestru, ponovo nastupa motiv ’’šelimoa’’ iz druge varijacije). Boravak u polju donosi vitezu mir i on ponovo vidi svet onakav kakav jeste.

Finale: Vitez na samrtnoj postelji. U njegvoj mašti još jednom oživljavaju nekadašnje avanture (u orkestru, to su reminiscencije na osnovne motive iz uvoda). Poslednji čin je završna, rascvetana i setna kantilena u violončelu, koju potcrtavaju setni akordi u orkestru i poslednji udari gonga...

... To je smrt Don Kihota. Ali zvučno veoma uzvišena, kao da ipak, jedan veliki junak ovde postaje večno slavan, besmrtan.

Pošalji "Za muzičku godišnjicu: Simfoničar Rihard Štraus u visinama pozne romatike" na Facebook Pošalji "Za muzičku godišnjicu: Simfoničar Rihard Štraus u visinama pozne romatike" na Google Pošalji "Za muzičku godišnjicu: Simfoničar Rihard Štraus u visinama pozne romatike" na My Yahoo! Pošalji "Za muzičku godišnjicu: Simfoničar Rihard Štraus u visinama pozne romatike" na Live Pošalji "Za muzičku godišnjicu: Simfoničar Rihard Štraus u visinama pozne romatike" na MySpace Pošalji "Za muzičku godišnjicu: Simfoničar Rihard Štraus u visinama pozne romatike" na Twitter Pošalji "Za muzičku godišnjicu: Simfoničar Rihard Štraus u visinama pozne romatike" na Digg Pošalji "Za muzičku godišnjicu: Simfoničar Rihard Štraus u visinama pozne romatike" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari