.
Petrovaradinsku tvrdjavu istovremeno grli hladan severac i miluje prozeblo oktobarsko sunce.
Miholjsko leto je na izdisaju,gubi poslednju bitku u ratu sa neumoljivom jeseni koja je odavno već zagospodarila nepreglednim beskrajem panonske ravnice.
Koračamo..moja mala šaka spava u njegovoj velikoj.
Izgledamo srećno,izgledamo kao savršen par..
Sve što je predhodilo našem poznanstvu teklo je ubrzano,silovito poput planinske reke.
Dovoljno je bilo par susreta pa da osetimo kao da smo već decenjama bliski.
U čestim trenucima ushićenja provlačila nam se misao o zajedničkom životu,kao lajtmotiv naših zajedničkih stremljenja.
Betonskom stazom petrovaradinske tvrdjave ostaju naši tragovi.
Vetar raznosi naše izgovorene reči.
One neizgovorene ostale su u nama,istovetne...tako se dobro razumemo i kada ćutimo.
Tu smo u šetnji sa obe strane Dunava,jer teku Dani vojvodjanske jesenje fešte.
Prelazimo skelom veliku reku i nastavljamo vožnju autom do Sremskih Karlovaca.
Mnogo je ljudi u ovom savršeno uredjenom i besprekorno čistom gradiću.
Mnogo je buke od zaglušujuće muzike koja se meša sa žamorom ljudskih glasova prepoznatljivog „laloškog“ dijalekta.
On je ovde svoj na svome,domaći,njihov..
Često zastaje da se u gomili rukuje sa poznanicima,predstavlja me kao „dobru prijateljicu“.
Ispitivačli pogledi se zaustavljaju na mom licu,iz kojih se jasno vidi šta znači dodeljena mi uloga “dobre prijateljice“.
Iz sedišta visokih televizijskih kranova RTV Vojvodine koja snima ovaj tradicionalni perfomans,mašu u našem pravcu neki mladi ljudi upućujujući reči,sada je već očigledno,mom saputniku:“Pozdrav šefe..dobro nam došli!“
Osmehuje se i on i kratko im odmahuje rukom.
Kupuje mi,za ovu priliku uobičajen suvenir,licidersko srce.
Oduševljena sam poklonom,niko mi do sadanije poklonio takvo nešto...osmeh je i na njegovom licu zbog mog dečjeg ushićenja.
Kada vam neko pokloni srce,reči su suvišne....zar ima većeg dara?
Moj univerzum se smestio u stisku njegove tople ruke u kojoj,omamljena,leži moja.
Svesna sam da je ovo jedan od retkih trenutaka sreće i taj insert fruškogorske realnosti mi ispunjava oči suzama.
Ne želim da on to primeti,pa ih krijem ispod sunčanih naočara..,dobro je,ne primećuje ih..
Povremeno bacam brze poglede na njegovo lice i zadovoljstvo mi je što mu vidim osmeh u očima.
I to je najveće priznanje koje sam mogla da osvojim..kažem to,a znam i zašto.
On je „samo moj veliki dečak“,rekao je to koliko puta.
„Imam osećaj da te već godinama znam...hvala ti što si mi se vratila".
Zbog ovih reči koje je izgovorio imam želju da ga ukradem od svih koji ga znaju,da ga zadržim samo za sebe.
Znam sve o njemu i strahovima koji ga čine nespokojnim.
Smeje se i povremeno se ponaša poput deteta...a ne dozvoljava da mi tada bude i igračka.
Deli sa mnom najdublja intimna osećanja...kroz pitanja koja sam sebi postavlja,govori o svojoj traumatičnoj prošlosti.
I opet mislim kako smo,obzirom na slučajnost upoznavanja,srećnici Božjom rukom dotaknuti.
Iz beznadežne virtuelne realnosti,postajemo stvarni,dvoje od krvi i mesa koji,evo,već koračaju jedno pored drugo..
U suton bežimo sa vašara narodnog veselja i on žurno vozi prema Zmajevcu,našoj oazi mira u fruškogorskom biseru Panonije.
U polumraku hotelske sobe opuštamo se,umorni od višekilometarske šetnje..
Ispod satensko plave posteljine koja me bojom podseća na more,a šuštanjem na morske talase,nas dvoje razmenjujemo nežnosti:dodiri,poljupci,zagrljaji,milovanja,isprepletena tela u grču ulaze jedno u drugo,sve vodi postizanju krajnjeg cilja,blaženstvu...očekujemo nastupanje nirvane tela i duše.
Dok još imamo šanse,krademo od života ljubav.
Samo ona čini da se osetimo živim...krademo strasti i požudno ih trošimo.
Prilično života je ostalo iza nas i nije nam ostalo mnogo vremena,plašimo se da o tome i mislimo...umesto reči,branimo godine govorom tela..
Želim ga kao što dete želi skupocenu igračku za koju nije sigurno da je može i dobiti.
Uporno,nerazumno će je čekati,svakog treutka spremno na plač ako oseti da mu ona postaje nedostupna.
Zato što se prepoznajem u tom detetu,izbegavam da ga pritiskam pitanjima o zajedničkom življenju...a želim da se zauvek privijem uz njega.
Imam samopouzdanja za takvu odluku.
Sve njegove prošle puteve i raskršća znam i svesna sam da mi je to putokaz ka njegovom srcu,da je to sasvim dovoljno da ga osetim svojim.
Ne želim više da kopam (a iskopavala sam detaljno,po njega neprimetno) po paklenom kamenolomu njegove duše.
Oduševljava me njegov senzibilitet,a uznemirava transparentna nestabilnost.
Ali,uspešno odolevam...umem sasvim lepo da ohladim njegove usijane misli.
Očigledno je ga plaši moja dominatnost,toliko već,da ne uvidja da sam spremna da sve podredim njemu.
Spremna sam da učinim sve što od mene bude zahtevao,čak i ono što bi bi drugi okarakterisali,po sopstveni Ego,neuračunljivim postupcima.
Prošla je duga,okasnela strastvena noć i kratko blaženstvo sna.
Ponovo smo na platou mirnog restorana Petrovaradinske tvrdjave.
Stolice su nam blizu i on me dodiruje kolenom,čini se slučajno...nije slučajno,ipak,prsti mu miluju moje koleno.
Taj minijaturni kadar seksi scene (kako bi naznačila njegova profesija režisera) odvija se pod kariranim plavo-belim stolnjakom masivnog stola sa kojeg puca pogled na prelep,vitki novosadski most.
Ispod mosta,bučno trubeći,prolaze remorkeri i povremeno u toj buci ne čujemo naše reči.
Uzvraćam mu dodirom..
Laganim,kružnim pokretima milujem mu čvrstu,snažnu butinu u opasnom predelu koji se pruža prema teškom opasaču njegovih teksas pantalona.
Ovlaš prstima prelazim preko narasle izbočine i osećam kako ona ubrzano pulsira.
Stoički podnosi uznemirujući dodir,nastavljajući sa započetom pričom i čini to,moram da priznam,prilično kontrolisano.
Prepoznajem isprekidane reči u izgovorenim rečenicama.
Pauze u zastoju našeg razgovora omogućavaju mu da nadčovečanskim naporima savlada veliko uzbudjenje.
Čujem njegovo otežano disanje....ne gleda me dok priča,oči mu posmatraju proticanje Dunava.
Odaje ga užaren pogled...i jedva primetno stisnute usne..i snažni prsti koji neprestano gužvaju rub nedužnog stolnjaka.
A onda...kelner dolazi i donosi novu porudžbinu...moja ruka zamire u pokretu.
To nas vraća u realnost i potrebu za civilizovanim ponašanjem.
Ispijamo kafu i pričamo nesuvislo o nekom „tamo“,životu udvoje..
Maštamo,kao planiramo,a zagazili smo već u početnu dekadu zrelog doba.
Plašim se da ne pogrešim.
Ne smem da ga pritiskam...zato ne navaljujem.
Obilazim oprezno oko našeg već projektovanog prebivališta,posmatram svaki detalj izgradjenog.
Kao da želim da pronadjem slabe tačke u njegovoj konstrukciji..onda bih da ih saniram,dogradim,da ih doteram do savršenstva koje mi je uvek bilo imperativ.
Znam da je njemu potrebno vreme,kao što je meni ono već postalo neprijatelj.
Višedecenijski preteški balast koji je hrabro nosio na svojim neverovatno jakim plećima,sada polako odbacuje..
Tu sam da pomognem,znam da ne može sam.
Potrebna mu je sloboda da može da počne da diše punim plućima.
Potrebna je ta sloboda i meni bila nekad,a sada počinje da me guši..
Sad bih da je se oslobodim,da mu je predam u ruke.
Hvata me,iznenadjenu,ova poražavajuća misao...ne mogu da verujem da sam je bezglasno izrekla!
Prvi put mi se nešto tako dogadja...valjda je ovaj čovek zavredeo nju.
Ali,nema iznenadjenja...poznajem dobro sebe,uvek sam davala ljubav,ne očekujući da mi se ona i vrati.
Znam da sam imala puno takvih poklona i sa druge strane,uzvratnih.
Zato i znam da je moj dosadašnji život bio bogat..sav od uzajamnih darovanja sačinjen.
I mislim da sam ovog čoveka odabrala urodjenim instiktom..kao što ženke instiktivno osećaju dobrog mužjaka.
Osetila sam ga ne samo svojim umom ili svojim srcem..osetila sam ga sopstvenim krvotokom.
A on...u planovima je površan,imaginaran...u ljubavi nije takav,čulan je i strastven.
Zahteva mnogo od žene...da sve ume,da sve zna i da želi da to i postigne.
Izjavljuje da bi samo u takvoj vezi mogao potpuno da funkcioniše,da bude zadovoljan,ispunjen.
Ne plašim se,znam da sam po njegovoj meri načinjena...instiktivno hrabrim sebe.
I znam da samo snažna potreba može da bilo kakvu "nemoguću misiju" pretvori u moguću.
Motiv..u biti svega samo leži jedino motiv,nakon čega više ništa ne izgleda neostvarivo.
Ustajemo polako od stola,držeći se za ruke kao deca...
Zašto nisu postojali u nekom davnom vremenu ovaj zaljubljeni dečak i devojčica?
Zašto su ostareli pre vremena,zarobljeni već vremešnim telima?
Samo njihovim dušama možemo da udišemo život punim plućima...i samo ako unapred nemamo konačno rešenje za sve.
Čarobnost nečega leži jedino u vremenu dok se otkriva,dok traje njegova misterija...kada se razreši,više se ne čini tako privlačnim.
Verovatno to i objašnjava zagonetku zašto čarolija,kada se jednom dodirne,mora i da nestane..
Vraćamo se našem toplom gnezdu pod Zmajevcom.
Ubedjujem sebe da nam nije više ništa potrebno....ovo je ispunjenost,ime joj je sreća.
Sasvim je dovoljno što sam pored čoveka za koga mislim da je izgradio moj davno porušeni svet.
Ispunio je najveće moje želje..na ostatak onog manjeg dela treba sačekati.
Nisam vična čekanju,po prirodi sam nestrpljiva,ali ovoga puta zaprepašćeno primećujem da više nisam takva.
Teške sam naravi,komplikovane ćudi...znaju to dobro moji prijatelji,mislim da naslućuje i on.
Nadam se da će vreme polako i strljivo uobličiti naše smisleno trajanje.
Zahvalna sam Bogu na odluci da naše duše spoji i u molitvi mu se obraćam bezglasno.
I tada zaista vidim Božije lice kako mi se smeši.
I tada zaista znam da je ovaj čovek koji korača pored mene,zapravo njegov dar.....
Ps.
Ove reči su zapisane u mom Dnevniku sećanja.
Njih nije imao prilike da pročita onaj kome su namenjene.
Neka one budu omaž nečemu što je ličilo na Ljubav..
Danas ih postujem,jer je poseban dan za njih.
Srećan ti rodjendan,moj gospodine...
...
Petrovaradinsku tvrdjavu istovremeno grli hladan severac i miluje prozeblo oktobarsko sunce.
Miholjsko leto je na izdisaju,gubi poslednju bitku u ratu sa neumoljivom jeseni koja je odavno već zagospodarila nepreglednim beskrajem panonske ravnice.
Koračamo..moja mala šaka spava u njegovoj velikoj.
Izgledamo srećno,izgledamo kao savršen par..
Sve što je predhodilo našem poznanstvu teklo je ubrzano,silovito poput planinske reke.
Dovoljno je bilo par susreta pa da osetimo kao da smo već decenjama bliski.
U čestim trenucima ushićenja provlačila nam se misao o zajedničkom životu,kao lajtmotiv naših zajedničkih stremljenja.
Betonskom stazom petrovaradinske tvrdjave ostaju naši tragovi.
Vetar raznosi naše izgovorene reči.
One neizgovorene ostale su u nama,istovetne...tako se dobro razumemo i kada ćutimo.
Tu smo u šetnji sa obe strane Dunava,jer teku Dani vojvodjanske jesenje fešte.
Prelazimo skelom veliku reku i nastavljamo vožnju autom do Sremskih Karlovaca.
Mnogo je ljudi u ovom savršeno uredjenom i besprekorno čistom gradiću.
Mnogo je buke od zaglušujuće muzike koja se meša sa žamorom ljudskih glasova prepoznatljivog „laloškog“ dijalekta.
On je ovde svoj na svome,domaći,njihov..
Često zastaje da se u gomili rukuje sa poznanicima,predstavlja me kao „dobru prijateljicu“.
Ispitivačli pogledi se zaustavljaju na mom licu,iz kojih se jasno vidi šta znači dodeljena mi uloga “dobre prijateljice“.
Iz sedišta visokih televizijskih kranova RTV Vojvodine koja snima ovaj tradicionalni perfomans,mašu u našem pravcu neki mladi ljudi upućujujući reči,sada je već očigledno,mom saputniku:“Pozdrav šefe..dobro nam došli!“
Osmehuje se i on i kratko im odmahuje rukom.
Kupuje mi,za ovu priliku uobičajen suvenir,licidersko srce.
Oduševljena sam poklonom,niko mi do sadanije poklonio takvo nešto...osmeh je i na njegovom licu zbog mog dečjeg ushićenja.
Kada vam neko pokloni srce,reči su suvišne....zar ima većeg dara?
Moj univerzum se smestio u stisku njegove tople ruke u kojoj,omamljena,leži moja.
Svesna sam da je ovo jedan od retkih trenutaka sreće i taj insert fruškogorske realnosti mi ispunjava oči suzama.
Ne želim da on to primeti,pa ih krijem ispod sunčanih naočara..,dobro je,ne primećuje ih..
Povremeno bacam brze poglede na njegovo lice i zadovoljstvo mi je što mu vidim osmeh u očima.
I to je najveće priznanje koje sam mogla da osvojim..kažem to,a znam i zašto.
On je „samo moj veliki dečak“,rekao je to koliko puta.
„Imam osećaj da te već godinama znam...hvala ti što si mi se vratila".
Zbog ovih reči koje je izgovorio imam želju da ga ukradem od svih koji ga znaju,da ga zadržim samo za sebe.
Znam sve o njemu i strahovima koji ga čine nespokojnim.
Smeje se i povremeno se ponaša poput deteta...a ne dozvoljava da mi tada bude i igračka.
Deli sa mnom najdublja intimna osećanja...kroz pitanja koja sam sebi postavlja,govori o svojoj traumatičnoj prošlosti.
I opet mislim kako smo,obzirom na slučajnost upoznavanja,srećnici Božjom rukom dotaknuti.
Iz beznadežne virtuelne realnosti,postajemo stvarni,dvoje od krvi i mesa koji,evo,već koračaju jedno pored drugo..
U suton bežimo sa vašara narodnog veselja i on žurno vozi prema Zmajevcu,našoj oazi mira u fruškogorskom biseru Panonije.
U polumraku hotelske sobe opuštamo se,umorni od višekilometarske šetnje..
Ispod satensko plave posteljine koja me bojom podseća na more,a šuštanjem na morske talase,nas dvoje razmenjujemo nežnosti:dodiri,poljupci,zagrljaji,milovanja,isprepletena tela u grču ulaze jedno u drugo,sve vodi postizanju krajnjeg cilja,blaženstvu...očekujemo nastupanje nirvane tela i duše.
Dok još imamo šanse,krademo od života ljubav.
Samo ona čini da se osetimo živim...krademo strasti i požudno ih trošimo.
Prilično života je ostalo iza nas i nije nam ostalo mnogo vremena,plašimo se da o tome i mislimo...umesto reči,branimo godine govorom tela..
Želim ga kao što dete želi skupocenu igračku za koju nije sigurno da je može i dobiti.
Uporno,nerazumno će je čekati,svakog treutka spremno na plač ako oseti da mu ona postaje nedostupna.
Zato što se prepoznajem u tom detetu,izbegavam da ga pritiskam pitanjima o zajedničkom življenju...a želim da se zauvek privijem uz njega.
Imam samopouzdanja za takvu odluku.
Sve njegove prošle puteve i raskršća znam i svesna sam da mi je to putokaz ka njegovom srcu,da je to sasvim dovoljno da ga osetim svojim.
Ne želim više da kopam (a iskopavala sam detaljno,po njega neprimetno) po paklenom kamenolomu njegove duše.
Oduševljava me njegov senzibilitet,a uznemirava transparentna nestabilnost.
Ali,uspešno odolevam...umem sasvim lepo da ohladim njegove usijane misli.
Očigledno je ga plaši moja dominatnost,toliko već,da ne uvidja da sam spremna da sve podredim njemu.
Spremna sam da učinim sve što od mene bude zahtevao,čak i ono što bi bi drugi okarakterisali,po sopstveni Ego,neuračunljivim postupcima.
Prošla je duga,okasnela strastvena noć i kratko blaženstvo sna.
Ponovo smo na platou mirnog restorana Petrovaradinske tvrdjave.
Stolice su nam blizu i on me dodiruje kolenom,čini se slučajno...nije slučajno,ipak,prsti mu miluju moje koleno.
Taj minijaturni kadar seksi scene (kako bi naznačila njegova profesija režisera) odvija se pod kariranim plavo-belim stolnjakom masivnog stola sa kojeg puca pogled na prelep,vitki novosadski most.
Ispod mosta,bučno trubeći,prolaze remorkeri i povremeno u toj buci ne čujemo naše reči.
Uzvraćam mu dodirom..
Laganim,kružnim pokretima milujem mu čvrstu,snažnu butinu u opasnom predelu koji se pruža prema teškom opasaču njegovih teksas pantalona.
Ovlaš prstima prelazim preko narasle izbočine i osećam kako ona ubrzano pulsira.
Stoički podnosi uznemirujući dodir,nastavljajući sa započetom pričom i čini to,moram da priznam,prilično kontrolisano.
Prepoznajem isprekidane reči u izgovorenim rečenicama.
Pauze u zastoju našeg razgovora omogućavaju mu da nadčovečanskim naporima savlada veliko uzbudjenje.
Čujem njegovo otežano disanje....ne gleda me dok priča,oči mu posmatraju proticanje Dunava.
Odaje ga užaren pogled...i jedva primetno stisnute usne..i snažni prsti koji neprestano gužvaju rub nedužnog stolnjaka.
A onda...kelner dolazi i donosi novu porudžbinu...moja ruka zamire u pokretu.
To nas vraća u realnost i potrebu za civilizovanim ponašanjem.
Ispijamo kafu i pričamo nesuvislo o nekom „tamo“,životu udvoje..
Maštamo,kao planiramo,a zagazili smo već u početnu dekadu zrelog doba.
Plašim se da ne pogrešim.
Ne smem da ga pritiskam...zato ne navaljujem.
Obilazim oprezno oko našeg već projektovanog prebivališta,posmatram svaki detalj izgradjenog.
Kao da želim da pronadjem slabe tačke u njegovoj konstrukciji..onda bih da ih saniram,dogradim,da ih doteram do savršenstva koje mi je uvek bilo imperativ.
Znam da je njemu potrebno vreme,kao što je meni ono već postalo neprijatelj.
Višedecenijski preteški balast koji je hrabro nosio na svojim neverovatno jakim plećima,sada polako odbacuje..
Tu sam da pomognem,znam da ne može sam.
Potrebna mu je sloboda da može da počne da diše punim plućima.
Potrebna je ta sloboda i meni bila nekad,a sada počinje da me guši..
Sad bih da je se oslobodim,da mu je predam u ruke.
Hvata me,iznenadjenu,ova poražavajuća misao...ne mogu da verujem da sam je bezglasno izrekla!
Prvi put mi se nešto tako dogadja...valjda je ovaj čovek zavredeo nju.
Ali,nema iznenadjenja...poznajem dobro sebe,uvek sam davala ljubav,ne očekujući da mi se ona i vrati.
Znam da sam imala puno takvih poklona i sa druge strane,uzvratnih.
Zato i znam da je moj dosadašnji život bio bogat..sav od uzajamnih darovanja sačinjen.
I mislim da sam ovog čoveka odabrala urodjenim instiktom..kao što ženke instiktivno osećaju dobrog mužjaka.
Osetila sam ga ne samo svojim umom ili svojim srcem..osetila sam ga sopstvenim krvotokom.
A on...u planovima je površan,imaginaran...u ljubavi nije takav,čulan je i strastven.
Zahteva mnogo od žene...da sve ume,da sve zna i da želi da to i postigne.
Izjavljuje da bi samo u takvoj vezi mogao potpuno da funkcioniše,da bude zadovoljan,ispunjen.
Ne plašim se,znam da sam po njegovoj meri načinjena...instiktivno hrabrim sebe.
I znam da samo snažna potreba može da bilo kakvu "nemoguću misiju" pretvori u moguću.
Motiv..u biti svega samo leži jedino motiv,nakon čega više ništa ne izgleda neostvarivo.
Ustajemo polako od stola,držeći se za ruke kao deca...
Zašto nisu postojali u nekom davnom vremenu ovaj zaljubljeni dečak i devojčica?
Zašto su ostareli pre vremena,zarobljeni već vremešnim telima?
Samo njihovim dušama možemo da udišemo život punim plućima...i samo ako unapred nemamo konačno rešenje za sve.
Čarobnost nečega leži jedino u vremenu dok se otkriva,dok traje njegova misterija...kada se razreši,više se ne čini tako privlačnim.
Verovatno to i objašnjava zagonetku zašto čarolija,kada se jednom dodirne,mora i da nestane..
Vraćamo se našem toplom gnezdu pod Zmajevcom.
Ubedjujem sebe da nam nije više ništa potrebno....ovo je ispunjenost,ime joj je sreća.
Sasvim je dovoljno što sam pored čoveka za koga mislim da je izgradio moj davno porušeni svet.
Ispunio je najveće moje želje..na ostatak onog manjeg dela treba sačekati.
Nisam vična čekanju,po prirodi sam nestrpljiva,ali ovoga puta zaprepašćeno primećujem da više nisam takva.
Teške sam naravi,komplikovane ćudi...znaju to dobro moji prijatelji,mislim da naslućuje i on.
Nadam se da će vreme polako i strljivo uobličiti naše smisleno trajanje.
Zahvalna sam Bogu na odluci da naše duše spoji i u molitvi mu se obraćam bezglasno.
I tada zaista vidim Božije lice kako mi se smeši.
I tada zaista znam da je ovaj čovek koji korača pored mene,zapravo njegov dar.....
Ps.
Ove reči su zapisane u mom Dnevniku sećanja.
Njih nije imao prilike da pročita onaj kome su namenjene.
Neka one budu omaž nečemu što je ličilo na Ljubav..
Danas ih postujem,jer je poseban dan za njih.
Srećan ti rodjendan,moj gospodine...
...
. 
...
