У школах нас учаху да званични србски йезик има седам падежа, и то йе йедна од рѣтких ствари коя се не заборавља после школовања. Чак и полуписмени знайу да падежа има седам, то им би утувљено у главу безбройним понављањем током школовања и живота. То чак и врабци на гранах знайу.
Али, да ли йе баш тако? Ако погледамо било койу рѣч у йеднини, видѣћемо да су одговори на питања "Коме? Чему? (датељни падеж, односно dativ)" и "О коме? О чему? (мѣстни падеж, односно locativ)" увѣк истога облика. Ево примѣра из свих скупина промѣне: "раду, о раду", "селу, о селу", "жени, о жени", "радости, о радости". Примѣра гдѣ су облици, односно падежи различити - нема. Значи да мѣстнога падежа нема, мѣсто њега се користи датељни!
Погледаймо какво йе стање у множини: од могућих седам падежа ту постойе само четири. Да будемо искрени зватељнога (vocativ) и немаше никада, за његову намѣну се одувѣк коришћаше именитељни, тако да йе найвећи могући брой у ствари шест. На примѣр рѣч "рад" има само множинске облике "радови, радове, радова, радовима". У множини нам недостайу два падежа, пошто су одговори на питања "Коме? чему?", "О ком? о чем?" и "Са ким? са чим?" у званичном, односно тршићком йезику увѣк исти "радовима, селима, женама, радостима".
Поставља се питање куда се дедоше преостала два множинска падежа, и како они изгледайу. Одговор на прво питање йе прост: из йезика их свѣстно протѣра Вук Караџић. Из простога разлога: у његовом селу их немаше, Тршићани коришћаху само четири множинска падежа. А то што се у многих других србских крайевах знаше више од тога њега не занимаше много. Вуку бѣше битан само говор његовога роднога села и ништа више. Дослѣдно се, до края живота држаше свойега схватања да оно што нѣйе тршићко нѣйе србско. Сви остали бѣху по њѣм искварени, а врхунац искварености бѣше познавање и коришћење више од четири множинска падежа. Недостайући падежи, из йезика протѣрани Вуком Караџићем, сви или пойедини, се у његово врѣме могаху чути међу србским народом у разних крайевах, од йужнога Косова и йужне Црне Горе па до Войводине (гдѣ се найвише коришћаху), од Велике Мораве на истоку па до края около Бенковца у Далмацийи на западу.
Одговор на друго питање се може видѣти на горњих примѣрах, гдѣ ћу навести како они изгледаху до Вука:
-датељни: (радовом, селом, женам, радостим)
-творитељни (instrumental): (радови, сели, женами, радостими)
-мѣстни: (радовах/радових, селах/селих, женах, радостих) Напомѣна: већина србских говора свугдѣ изостављаше глас Х, па и овдѣ.
То се све може видѣти у дѣлах многих србских писаца од прѣ Вука, али и код неких послѣ њега, попут Бранка Радичевића и нарочито Лаза Костића.
Овдѣ се може видѣти поређење спорних множинских падежа у свих словѣнских йезицих.
Шта овиме изгубисмо?
-Прво се граматички односно йезички беспотрѣбно удаљисмо од свойих прѣдака и од осталих Словѣна. Наш йезик тиме постаде мање словѣнски а не постаде више србски. Само више тршићки, и више искварен и неправилан. Йезик Светога Саве, осталих Немањића и кнеза Лазара нам постаде удаљенийи, стран. И йезик многих србских писаца, користивших све наше падеже. Као и многи србски народни говори.
-Друго, одбацивањем датељнога и творитељнога падежа множине из йезика и њиховом замѣном општим падежом наш йезик у многих случайих не може више служити свойой сврси, пойедине мисли више не може исказати. Ево примѣра: рѣченице у йеднини "Људи се прилагођавайу промѣни" и "Људи се прилагођавайу промѣном" очигледно имайу различита значења. Ако ове двѣ различите мисли покушамо прѣвести у множину добиямо исту рѣченицу "Људи се прилагођавайу промѣнама", коя йе тиме двосмислена. Тршићка граматика, за койу Вук говораше да йе "опћенито правилна" наведене мисли не може исказати у множини. Али прави, изворни србски, са неокрњеним падежним саставом би их разлучио овако: "Људи се прилагођавайу промѣнам" и "Људи се прилагођавайу промѣнами". И ту забуне и двосмислености нема.
Таквих примѣра има много више него што човѣк може у првом тренутку помислити. Ево йош йеднога: "Заклех се свойим синовима да то не учиних." Да ли се закле им (коме), или са њима, помоћу њих (са ким, са чим)? Неписмен србски сељак из Войводине у врѣме Вука не би имао тешкоћа са недореченошћу и двосмисленошћу: у првом случайу би рекао "Заклех се свойим синовом..." а у другом "Заклех се свойими синови(ми)...". Попут осталих Словѣна имайућих падеже.
Али, да ли йе баш тако? Ако погледамо било койу рѣч у йеднини, видѣћемо да су одговори на питања "Коме? Чему? (датељни падеж, односно dativ)" и "О коме? О чему? (мѣстни падеж, односно locativ)" увѣк истога облика. Ево примѣра из свих скупина промѣне: "раду, о раду", "селу, о селу", "жени, о жени", "радости, о радости". Примѣра гдѣ су облици, односно падежи различити - нема. Значи да мѣстнога падежа нема, мѣсто њега се користи датељни!
Погледаймо какво йе стање у множини: од могућих седам падежа ту постойе само четири. Да будемо искрени зватељнога (vocativ) и немаше никада, за његову намѣну се одувѣк коришћаше именитељни, тако да йе найвећи могући брой у ствари шест. На примѣр рѣч "рад" има само множинске облике "радови, радове, радова, радовима". У множини нам недостайу два падежа, пошто су одговори на питања "Коме? чему?", "О ком? о чем?" и "Са ким? са чим?" у званичном, односно тршићком йезику увѣк исти "радовима, селима, женама, радостима".
Поставља се питање куда се дедоше преостала два множинска падежа, и како они изгледайу. Одговор на прво питање йе прост: из йезика их свѣстно протѣра Вук Караџић. Из простога разлога: у његовом селу их немаше, Тршићани коришћаху само четири множинска падежа. А то што се у многих других србских крайевах знаше више од тога њега не занимаше много. Вуку бѣше битан само говор његовога роднога села и ништа више. Дослѣдно се, до края живота држаше свойега схватања да оно што нѣйе тршићко нѣйе србско. Сви остали бѣху по њѣм искварени, а врхунац искварености бѣше познавање и коришћење више од четири множинска падежа. Недостайући падежи, из йезика протѣрани Вуком Караџићем, сви или пойедини, се у његово врѣме могаху чути међу србским народом у разних крайевах, од йужнога Косова и йужне Црне Горе па до Войводине (гдѣ се найвише коришћаху), од Велике Мораве на истоку па до края около Бенковца у Далмацийи на западу.
Одговор на друго питање се може видѣти на горњих примѣрах, гдѣ ћу навести како они изгледаху до Вука:
-датељни: (радовом, селом, женам, радостим)
-творитељни (instrumental): (радови, сели, женами, радостими)
-мѣстни: (радовах/радових, селах/селих, женах, радостих) Напомѣна: већина србских говора свугдѣ изостављаше глас Х, па и овдѣ.
То се све може видѣти у дѣлах многих србских писаца од прѣ Вука, али и код неких послѣ њега, попут Бранка Радичевића и нарочито Лаза Костића.
Овдѣ се може видѣти поређење спорних множинских падежа у свих словѣнских йезицих.
Шта овиме изгубисмо?
-Прво се граматички односно йезички беспотрѣбно удаљисмо од свойих прѣдака и од осталих Словѣна. Наш йезик тиме постаде мање словѣнски а не постаде више србски. Само више тршићки, и више искварен и неправилан. Йезик Светога Саве, осталих Немањића и кнеза Лазара нам постаде удаљенийи, стран. И йезик многих србских писаца, користивших све наше падеже. Као и многи србски народни говори.
-Друго, одбацивањем датељнога и творитељнога падежа множине из йезика и њиховом замѣном општим падежом наш йезик у многих случайих не може више служити свойой сврси, пойедине мисли више не може исказати. Ево примѣра: рѣченице у йеднини "Људи се прилагођавайу промѣни" и "Људи се прилагођавайу промѣном" очигледно имайу различита значења. Ако ове двѣ различите мисли покушамо прѣвести у множину добиямо исту рѣченицу "Људи се прилагођавайу промѣнама", коя йе тиме двосмислена. Тршићка граматика, за койу Вук говораше да йе "опћенито правилна" наведене мисли не може исказати у множини. Али прави, изворни србски, са неокрњеним падежним саставом би их разлучио овако: "Људи се прилагођавайу промѣнам" и "Људи се прилагођавайу промѣнами". И ту забуне и двосмислености нема.
Таквих примѣра има много више него што човѣк може у првом тренутку помислити. Ево йош йеднога: "Заклех се свойим синовима да то не учиних." Да ли се закле им (коме), или са њима, помоћу њих (са ким, са чим)? Неписмен србски сељак из Войводине у врѣме Вука не би имао тешкоћа са недореченошћу и двосмисленошћу: у првом случайу би рекао "Заклех се свойим синовом..." а у другом "Заклех се свойими синови(ми)...". Попут осталих Словѣна имайућих падеже.
