DŽEKIJEVA ZVEZDA 2 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

DŽEKIJEVA ZVEZDA 2

Oceni ovaj blog
Jednooki pas, već mator i iskusan u preživljavanju, u Todoru je prepoznao Čoveka. Čulo vida u tome nije igralo nikakvu ulogu. Džeki – kako se pas zvao – nije mogao da razazna ništa više osim senki koje su kružile okolo. To nije imalo veze ni sa tim što mu je ostalo samo jedno oko, niti sa činjenicom da mu se na onom preostalom razvila staračka mrena, nalik finoj paučini. Pas je bio, kao i svi pripadnici njegove vrste, kratkovid. Pokretanje očne jabučice bilo je samo stvar navike i praćenja zvučnih i mirisnih zbivanja. Vizuelno, za Džekija je čovek bio pokretna mrlja. No, zato je njegov nos registrovao stvari, koje nijedan čovek nije mogao; njegovo uho primalo je poruke, koje su bile sasvim nedostupne ljudskom sluhu. Da se Todor uplašio, Džeki bi mogao namirisati čak i njegov strah; no, izuzev što su obaveštavali o svežim tragovima mesta na kojima je Todor bio, čulo mirisa i njuha govorili su psu samo o čovekovoj slabosti i istrošenosti. Prvi impuls mu je bio da od njega izmoli malo hrane, jer je i njega mučila glad; no, onda je osetio potrebu da sa čovekom – bezazlenim poput prestarelog, bezubog psa – podeli parče travnjaka. Ko zna zašto mu je tako nalagao instinkt; možda upravo jer je pred sobom video biće slično sebi: lutalicu, usputnog spavača, večito gladnog putnika, koji još uvek nije ravnodušan prema životu.

I pas je krnjio svoje poslednje dane. O tome su svedočile njegove bolne noge, kao i osećaj da je izgubio autoritet i strahopoštovanje u očima drugih pasa. Oni su naslućivali njegov kraj. Mladi i jaki pripadnici čopora više ga nisu slušali; štaviše, dešavalo se da mu njegovi dojučerašnji štićenici pokažu zube ili zabacuju uške unazad, što je bio očiti, preteći znak netrpeljivosti. Još uvek se nisu usuđivali na krupnije poteze, ali njegov položaj na društvenoj lestvici strmoglavo se srozavao. Ma koliko da se trudio, davao sve od sebe, podmetao svoja staračka leđa u uličnim tučama, to je ostajalo neprimećeno i nedostojno ičijeg poštovanja. Od pre izvesnog vremena, Džekijeva uloga u hijerarhiji bila je ništavna, i takva će biti nadalje. Zbog toga se udaljio iz čopora. Za psa je gubitak dostojanstva isto što i progonstvo čoveka iz društvene zajednice; odbačeni pripadnik psećeg roda osuđen je na usamljenički život i prokletstvo nikada povraćenog ugleda.

Džeki nije bio ljut: pseći život je bio takav, već hiljadama godina. I on se, koliko ga je pamćenje služilo, isto tako tiranski ponašao prema omatorelim članovima pseće grupe; par puta je, čak, zario zube u svoje rođake, stavljajući im do znanja kako je njihov autoritet prestao da ima značaja jer je došlo njegovo vreme.

Posle toliko godina, Džeki nije pamtio kako i gde je došao na svet. Orijentacija u vremenu nije mu bila jača strana; da je bio čovek, sposoban za čuvanje uspomena, s nežnošću bi se sećao svoje požrtvovane majke, koju je te godine dokusurilo leglo od deset psića. Kada bi imao ljudske opažaje i emocije, znao bi koliko njegovih potomaka sada kruži ulicama – sa istim fizičkim obeležjima i karakterom svog oca. Sretao je on sebi slične pse, neugledne pojave i čvrstog karaktera, koji su mu se podanički klanjali, ali Džeki nije znao zbog čega. Neki poznavalac psećeg bića dao bi krajnje jednostavan odgovor: Džeki nikada nije promenio svoj miris, po kome su ga mlađi psi prepoznavali, a štenci su, odrastajući, menjali svoj. Vremenom, on je zaboravio u kakvoj je vezi sa tim udvorički nastrojenim prolaznicima. I oni se, međusobno, više nisu videli kao braća i sestre, ali su pamtili vonj Džekijevog krzna i u njemu prepoznavali svog roditelja.

No, sve to više nije imalo nikakve važnosti. Jedina značajna stvar u njegovom sadašnjem životu bila je zvezda, jedna od nebrojenih tačkica na nebeskom prostranstvu. Ona mu se noću smešila, namigivala mu i zabavljala ga u časovima dokolice. Katkad bi mu prošaputala šta će se desiti, ili šta se već desilo. Zašto je baš njega izabrala – Džeki nije znao. Ponekad je ličila na treperavo oko, ponekad samo na zrnce svetlosti u mraku; pulsirala je poput udaljenog srca, i Džekiju nije bilo potrebno ni čulo vida, ni sluha, ni njuha, kako bi osetio njenu prijateljsku toplinu. Dozivao bi je, glasnim zavijanjem, da siđe i pridruži mu se u igri na prigradskim livadama i strnjištima; ona bi, neretko, zaplesala po površini reke ili neke bare, nemoćna da se otkači sa tamnog svoda. Čekala je Džekija tamo, gore, a i on je, s podjednakim nestrpljenjem, očekivao taj trenutak kada će se njih dvoje, konačno, sjediniti u noćnom plesu.

Todor nije imao svoju zvezdu koja bi ga vodila kroz život, i do njegovog kraja. U ovo sunčano jutro, sit i opušten, mogao je samo da zaključi kako je sasvim prijatno imati neko živo biće pored sebe. Pas nije predstavljao nikakav teret: mogao se sam hraniti, i odlaziti kada hoće i kuda hoće. Sa takvim mislima, Todor je zadremao, blaženo prepušten milovanju sunca.
Ušuškan u travu, Džeki je ležao do čoveka i čkiljio u nebo, sasvim siguran kako će se uskoro pojaviti Ona, koja će ih obojicu povesti sa sobom.

Pošalji "DŽEKIJEVA ZVEZDA 2" na Facebook Pošalji "DŽEKIJEVA ZVEZDA 2" na Google Pošalji "DŽEKIJEVA ZVEZDA 2" na My Yahoo! Pošalji "DŽEKIJEVA ZVEZDA 2" na Live Pošalji "DŽEKIJEVA ZVEZDA 2" na MySpace Pošalji "DŽEKIJEVA ZVEZDA 2" na Twitter Pošalji "DŽEKIJEVA ZVEZDA 2" na Digg Pošalji "DŽEKIJEVA ZVEZDA 2" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. crvena_violina (avatar)
    ......
  2. coviax1 (avatar)
    Pas boluje od ljubavi prema gazdi...Još kučke!
    Gazde najčešće nerazumno postupaju...
  3. coviax1 (avatar)
    Još si ti jednu lepu o cukama ili Ljilja...Preturiću vam blogove...:D