DŽEKIJEVA ZVEZDA 1 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

DŽEKIJEVA ZVEZDA 1

Oceni ovaj blog
Zvali su ga Ludi Todor.

U starom jezgru Beograda, viđali su ga skoro svakodnevno. Pogrbljen, sitan, zarastao u bradu, vukao je sa sobom nekakve izanđale torbe i kese. Ni najstariji stanovnici tog kraja nisu se sećali kada se prvi put pojavio, niti ih je interesovalo odakle je došao, gde spava, koliko ima godina… Šezdeset, sedamdeset? Toliko dugo je bio prisutan u njihovim uličicama, da je postao deo ambijenta koji je, inače, u mnogo čemu podsećao na neki mali, lokalni Monmartr. Ukratko – Ludi Todor je za taj beogradski kvart značio isto što i klošar za Pariz.

Todor nije znao svoje prezime, a nije imao predstavu ni o tome koliko vremena već krstari gradskim ulicama. Već je zaboravio razgovetno da govori jer ga niko ništa nije ni pitao.

Kao kroz maglu, prisećao se da je nekada davno imao porodicu, negde, u nekom malom mestu. Majku nije upamtio. Otac je bio bledunjava figura. Stalno na polju ili u kafani, nikad kod kuće. Najjasnije su mu bile uspomene na batine koje je dobijao od pijanog dede. Krio bi se od njega u nekom podrumu, zguren u mraku, među miševima i gadnim bubama koje su milele po njegovim nogama. Ali deda bi ga uvek pronašao, izvukao napolje i udarao pesnicama gde stigne. Posle je Todora jako bolela glava i loše je video na jedno oko. Deda bi se onda, umoran od batinjanja, svalio na krevet i zaspao. Todor bi iskoristio priliku da šmugne od kuće i luta po okolnim šumarcima. Tamo je viđao porodice ježeva kako šetaju u potrazi za hranom, šaroliki svet puževa i leptira, svakojaka čudna stvorenja koja su živela svoj šumski idilični život. Hranio se divljim kupinama i njihov miris bio je nešto najslađe što je u sećanju nosio.

Pamtio je i to da je imao sestru – visoku, tanku, sa dugačkim pletenicama, uvek uplakanu. Ona je, jednog dana, otišla i nikada je više nije video. Zaboravio joj je ime.

Jednom je, posle žestokih batina, zalutao na mesto za koje se pričalo kako ga noću posećuju šumske vile. Čuo je da one ispunjavao želju, pa je odlučio da ih zamoli da dedu odvedu u neki drugi svet. Čekao je i čekao, sve dok se nisu pojavile. Bile su mlade, lepe i toliko prozračne da se kroz njih videlo lišće. Plesale su bezglasno, u vazduhu, vijoreći iznad žabokrečine. Nisu ga primetile, a on je bio toliko opčinjen da se nije usudio da progovori.
Todor je izgubio svaku predstavu o vremenu i nije znao koliko je sati ili dana proveo u tom vilinskom svetu, ali, kada se vratio kući, deda je još uvek bio tamo.

Ali, nešto se jeste promenilo. Ljudi su primetili da Todor sve manje govori, a kada bi i hteo nešto da kaže, nerazgovetni glasovi koje je ispuštao ličili su na mumlanje. Njegove oči su poprimile odsutan izaraz, a na licu mu je titrao blesav smešak. Dok je hodao, mlatarao je svojim nezgrapnim rukama i povijao leđa, pa su ga deca nazivala majmunom. On tome nije pridavao neki značaj jer je znao da je on onaj jedini, pravi, a da su svi oni prolazni. Njegov zadatak je bio, kako mu se činilo još od one noći u vilinskoj šumi, da traži svet sebi sličnih.

I tako je Todor otišao.

Spavao je na klupama u parku, ispod Brankovog mosta, a zimi u podzemnim prolazima ili u javnim klozetima. Hranio se otpacima i onim što bi mu udelili retki dobri ljudi. Od tog novca kupio bi ’bombicu’ rakije, koju je ćutke delio sa ostalim beskućnicima. Međutim, nikako nije pronalazio sebi slične. Dani su prolazili, ali je Todorovo vreme ostajalo nepromenljivo: tumaranje okolo, s jedinim ciljem da preživi. Ponekad bi dobio batine od mangupa koji su mu, samo iz pakosti, otimali torbe sa njegovim mukotrpno sakupljenim dragocenostima. Prolaznici su ga uglavnom izbegavali i sa gađenjem skretali pogled na drugu stranu. Ponašali su se kao da je nevidljiv ili da ne postoji. Naviknut da se sklanja, bežao je od udaraca, šutiranja, pljuvanja.

Tu zimu Todor je posebno teško pregurao. U toalet ga više nisu puštali, pa je spavao u ulazima zgrada, u zabitim budžacima, uvek na drugom mestu. Povrh svega, rana koju je imao na nozi još od prošlog proleća, kada se isekao na neku starudiju, otvorila se i gnojila. Ni hrane nije bilo dovoljno. Ljudi su postali mrzovoljni, a u kontejnerima nije bilo hleba kao nekada.
U ovim prvim, toplim majskim danima, Todor je tražio sunce da mu zagreje kosti. Vukao se u nečijem trulom kaputu i čeprkao po kantama za otpatke u gradskom parku. Glad je grebala po njegovoj utrobi. Prošlo je već više od dvadeset četri sata, a da ništa nije stavio u stomak. I ono što je pronašao prethodnog dana, bilo je dovoljno tek da ga održi na slabim nogama i nakratko zavara želudac. Sada mu je stomak cvileo, poput duboko skrivenog čudovišta u njegovom telu, koje opominje da će mu, iznutra, proždrati celo biće, ukoliko ne bude nahranjeno. Glad je Todoru bila najljući neprijatelj. Od nje bi padao, spavao bez snova, ili osećao strahovit bol u utrobi i drhtavicu, imao košmare i dok je budan… Tada nije prezao od toga da pojede i nešto vrlo gadno.

Ovoga jutra, međutim, imao je sreće. Našao je ostatke nekog, još svežeg sendviča i napola pojedenu jabuku. Za Todora je to bio praznik. Seo je na klupu i žvakao polako, kako bi što duže osećao slast hrane. Sa jabukom je išlo nešto teže, jer je ostao sa svega nekoliko klimavih kutnjaka. Većina ih je sama ispala, bezbolno i neosetno. Pod prstima je mogao napipati prazne i mekane grudvice u desnima, i šupljine koje su ostale iza zuba.

Nešto dalje, deca su hranila golubove. Srećne ptice – uživale su u gozbi! Todor je budno motrio hoće li će iza dečurlije ostati neki neiskorišćeni zalogaj: parče kifle, nepopijen jogurt ili limenka koka-kole.
Dok je tako sedeo u svetlo jutro, spazio je ružnog džukca kako ga, sa par metara udaljenosti, posmatra i oblizuje se. Činilo mu se da ga je i ranije viđao, kao da ga je baš tog jutra osetio za petama. Todor je voleo sve životinje sem pacova i muva. Ove poslednje je naročito mrzeo, jer su dolazile u tamnim rojevima, poganeći mu hranu i ranu na nozi. Jednom je, obamro od rakije, video na hiljade džinovskih muva. Zurile su u njega svojim sveznajućim, mnogobrojnim očima. Pacovi su mu bili na smetnji gdegod da je spavao – pentrali se po njemu, drsko i bez straha ispitujući mu telo. Nekad bi ih viđao samo on, na najneobičnijim mestima, i bežao što dalje od njih.

Ovaj džukac je baš bio ružan. Nedostajalo mu je jedno oko. Uporno ga je gledao onim jednim preostalim, krupnim i gladnim. Todor je zazirao od ljudskog pogleda, podjednako kao od muvinog, ali se ovog nije ni plašio, niti stideo. U ruci mu je ostao krajičak hleba koji je nameravao da iskoristi kasnije, u slučaju da više ništa ne nađe, ali mu je, nekako, bilo žao kera. Znao je on šta je glad.

Ništa nije rekao, samo je ispružio ruku sa hranom. Pas je, međutim, bio nepoverljiv. Fiksirao ga je, mahao repom i tiho cvileo. Todor je pomislio kako se, jadnik, sigurno nadobijao batina – šutiranja i gađanja kamenom.
Bacio mu je okrajak i čekao šta će se dalje desiti. Džukac je dotrčao, zgrabio mršav zalogaj i vratio se na svoje mesto. Nije bio halapljiv; otkidao je komadić po komadić i polako žvakao.

I tako su sedeli i tiho se merkali – pas i Todor.
Todor se posle nekog vremena spustio na travu, podmetnuo torbuljak pod glavu i prepustio se uživanju. Hrana, sunce, i sav taj zaposleni, bučni život u parku, oko njega, ujedno su ga i ojačali i ošamutili. Odnekud je čuo cvrkut ptičice, a iznad lica mu je promakao veliki, šareni leptir. Belo, nežno nebo s paperjastim oblacima, nadnelo se nad njega poput džinovskog pokrivača. Todor je pomislio kako je život lep – nekom manje, nekom više, ali, svejedno, lep u svojoj raznolikosti.

Pas ga je uporno posmatrao a onda, prvo bojažljivo a zatim sve smelije, prišao i sklupčao se pored Todorovih torbi. Buve mu nisu davale mira; strahovito je vonjao, i ono jedno oko bilo mu je poluzatvoreno od sluzave krmelji, ali mu je pogled bio dobroćudan i umiljat.
Todor ga je pomilovao po glavi i promrmljao: „Baš si ti neki smešan stvor…“ Sopstveni glas ga je skoro iznenadio, nerazgovetan i slabašan, jer dugo, vrlo dugo nije imao potrebu da nešto kaže.

Pošalji "DŽEKIJEVA ZVEZDA 1" na Facebook Pošalji "DŽEKIJEVA ZVEZDA 1" na Google Pošalji "DŽEKIJEVA ZVEZDA 1" na My Yahoo! Pošalji "DŽEKIJEVA ZVEZDA 1" na Live Pošalji "DŽEKIJEVA ZVEZDA 1" na MySpace Pošalji "DŽEKIJEVA ZVEZDA 1" na Twitter Pošalji "DŽEKIJEVA ZVEZDA 1" na Digg Pošalji "DŽEKIJEVA ZVEZDA 1" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. Glupachica (avatar)
    Izuzetna prica...
  2. kojote (avatar)
    Razumevati svet polazeći od patnje (čoveka i psa), jeste ono boračko u tebi, Borče. Umeš li ovako da razumeš i nas, kojote?
  3. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Mislim da umem.
  4. Yurnero (avatar)
    Bez reči...
  5. gost 341997 (avatar)
    [IMG]http://1-ps.googleusercontent.com/xk/iHCwP9mEYH5BSfs1zmNFJZJwzz/forum.krstarica.com/s4.postimg.org/5hie7snvh/xxnajb_jpg_pagespeed_ic_OCv_TCTkrm_Hcb_Y4_XArx_T.jpg.pagespeed.ic.DiySxo3O5LCHzwY8IJpQ.jpg[/IMG]
  6. Zakasneli (avatar)
  7. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Hvala,terminal.
  8. gost 341997 (avatar)
    :kpozdrav: