Smrt (II) - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Ljubav prema mudrosti

Smrt (II)

Oceni ovaj blog
Iskonsko duhovno verovanje da je svest neuništiva suština života kao i prapočetak svega se često omalovažava i potcenjuje, a pesimističko shvatanje o njenom večnom nestanku propagira kao najprihvatljivije ili najrealnije. Realno u odnosu na šta? Na čemu je zasnovano to poredjenje ili čime je napravljena komparacija?

Nije li takvo verovanje formirano samo u okviru fizičkih zakonitosti koje se prihavataju kao jedine i univeralne zakonitosti te je samim tim takvo verovanje jednostrano, ograničeno, pa i arogantno. Da li mnogobrojna razočaranja ili ograničenje fizičkom egzistencijom rezultiraju takvim pesimizmom? Ili možda osećanje superiornosti u odnosu na ljude koji tako ne misle?

Duhovno shvatanje o večnom smisaonom razvoju svesti ili drugačijoj dimenziji postojanja od fizičke se tumači strahom od smrti. Ljudi koji imaju takvo verovanje znaju da to nije uzrok već da je takvo verovanje formirano kroz intuitivne doživljaje koji su formirani kroz suštinske zakinitosti svesti. Oni su isto tako svesni toga da ljudi koji su se zadržali samo u pojavnim zakonitostima fizičke egzistencije nisu u stanju da to shvate.

Katergoričko omalovažavanje i poricanje religioznog i duhovnog shvatanja samo po sebi predstavlja vrstu nižeg potisnutog straha od neizvesnosti. Grčevito nastojanje da se neobjašnjeno na silu ugradi u formiranu tvrđavu poznatog i objašnjenog je nezdrava potreba za postizanjam sigurnosti i kontrole.

Ukoliko se sve svede na objašnjeno, poznato ili razumljivo (putem suvoparne intelektualizacije) postiže se osećaj vlastite važnosti i sigurnosti u kojoj nema mesta za iznenađenja. Takvom shvatanju nedostaje fleksibilnost koja je neophodna za progresivnu spoznaju.

Preterana ograničenost fizičkom egzistencijom i njenim zakonitostima ili kategoričko poricanje bilo čega što se ne uklapa u takve zakonitosti nije put ka suštinskoj spoznaji. Iz tog razloga teorija da se duhovnost i religija javlja usled straha od smrti nema solidnu osnovu, ali se zato teorija da duhovnost predstavlja intuitivni uvid u dublji ili suštinski nivo svesti sve više potvrđuje.

Ljudi koji su ograničeni fizičkim zakonitostima doživljavaju smrt kao najveću tragediju ili kao večni nestanak i rastanak pošto nisu u stanju da proniknu do viših zakonitosti usklađivanja, osmišljavanja ili razvoja svesti.

Smrt nastupa kad prestane vibratorna aktivnost Telesne svesti pošto se duši onemogućava njena interakcija s telom te ona izlazi iz aktivnog vibratornog "polja" fizičke egzistencije i vraća se u suštinsku dimenziju smisla.

Prestankom vibratorne aktivnost Telesne svesti koja je organizovala ili grupisala materijalne čestice ili atome u funkcionalnu celinu oblika ili tela, telo počinje da se raspada te postepeno iz čvrstog oblika prelazi u prapočetnu elementranu rasplinutost ili gasovito stanje.

Preterana koncentracija na smrt voljenih osoba ili njihov iluzorni nestanak kreira nepotrebnu patnju kojom se sprečava daljnji duhovni razvoj. Naravno, da je osećaj tuge normalan usled ograničenosti inteligencije telom i fizičkom dimenzijom, pa je zato neophodno da osoba prođe kroz period žaljenja ili da vrši interakciju s nižim intenzitetom osećanja. Na taj način je u stanju da ih i izdigne i obelodani u viši svesni nivo, a preko njega kroz duhovnu svetlost osmisli i prevaziđe, te time opet uspostavi potreban balans između tela i duse.

Usled nerazumevanja ili svesne ograničenosti formirana je dugogodišnja tradicija koja se koncentrisala samo na smrt i proces žaljenja. Tako na primer, kod nas je bilo neophodno da se nosi crna odeća godinu dana, da se ne sluša muzika (sem posmrtnog marša na sahrani), da se ne sme pokazati i osetiti životni elan u vidu smeha, opuštenosti ili dobrog raspoloženja.

Pošalji "Smrt (II)" na Facebook Pošalji "Smrt (II)" na Google Pošalji "Smrt (II)" na My Yahoo! Pošalji "Smrt (II)" na Live Pošalji "Smrt (II)" na MySpace Pošalji "Smrt (II)" na Twitter Pošalji "Smrt (II)" na Digg Pošalji "Smrt (II)" na del.icio.us

Komentari

  1. zxy (avatar)
    Nisam siguran da ljudi koji kategorički ne veruju da išta preostaje posle smrti ostaju pri tome do kraja.Obično se predomisle i promene verovanje jer je ljudima misao o totalnom nestanku nepodnošljiva.
    Što se tiče žalosti i običajima pri sahranama u nekim zajednicama,kod nas naprimer u istočnoj Srbiji,a mislim i u Meksiku i dr,prilikom sahrane svira muzika i atmosfera je opuštena jer se smatra da se pokojnik oslobodio briga i muka ovozemaljskog života i da mu je "tamo" lakše.Uopšte na groblju prilikom zadušnica i davanju pomena obično nastupi neka vrsta katarze kada žalost zameni vedrija atmosfera a to je sve u vezi sa intuicijom da smrt nije to čega se mi tako plašimo i intimnog verovanja da ona nije apsolutni kraj.
  2. sofija06 (avatar)
    Drago mi je da cujem da je u istocnoj Srbiji takav obicaj. Ja sam odrasla u Backoj i tamo je na sahranama veoma depresivno, ponekad i histericno. Jedina muzika koja se cuje je posmrtni mars.
    Vecina Australaca ima mnogo dostojanstveniji nacin sahranjivanja. Oni cesto pustaju omiljene pokojnikove pesme. Time se ne koncentrisu samo na smrt nego odaju pocast pokojnikovoj licnosti i zivotu.