Још је Аристотел поделио узрочност на делотвoрну и сврсисходну:
А нико не може негирати вољу а да остави случај као основни и једини. Јер, где год је мотив и деловање, надражај и реакција, узрок и последица, имамо случај али и вољу; градацију испољавања воље која је најиспољенија код мотива и деловања, а најскривенија код узрока и последице.
"Случајно" значи ОТПУШТЕНОСТ ВОЉЕ и не може имати другог значења од тога чак и ако следимо најсировији материјализам који каже да се свет креће из стања максималне уређености, до стања максималне неуређености, ентропије; уређеност значи постојање реда у складу са неком сврхом; у складу са вољом. Чак и сирови материјализам, као што видите, имплицитно ослања своје спекулације на вољу.
А они који себе зову материјалистима нису ни свесни тога, што можете видети из овог примера једног поста:
Ово каже човек који себе сматра реалистом, позитивистом, а не види да је попут најобичнијег верника, бога заменио речју природа, тако да сам му одговорио ово:
Уместо "свевишњи чика" ставио си "природа" и ето тебе верника.
Кажеш, није човек већ природа! Ок, ако већ не можеш сварити суптилнију филозофију онда се држи тaкве религије. Али, онда је и зови тако. Природа је "мајка природа"..тј. оно што је била грчка богиња Деметра.
Набави њен кип и на богослужење.
Зашто су се врсте прилагођавале а нису се једноставно препустиле ентропији? Која то сила тера воду узбрдо или жива бића да се прилагођавају и напредују у свету где ентропија влада? И зашто животна сила која гони еволуцију делује тако како делује, а не другачије?
Рецимо, приликом повреда долази до зарастања ране. Али, то се не дешава методом билијарских кугли, или да долази до хиљада и хиљада случајних интеракција између материјалних честица човека, да би као резултат тих насумичних слепих акција и реакција, имали на крају зарастање ране као потпуно случајан догађај без икакве сврсисходности у свему томе, иако је још Аристотел поделио узрочност на делотворну и сврсисходну.
Међутим, та сврсисходност се игнорише, а показује се тромбоцит уз речи "Ево због чега ране зарастају".
Не, није због тога. Као што нечија рука која држи оружје није узрок настанка ране, већ је узрок воља која је руком руководила, исто тако тромбоцит није узрок зарастања ране, већ је тромбоцит један чинилац од многих на ланцу каузалитета који у основи има вољу или одржање живота, вољу за животом.
Све оно што зовемо сила јесте кретање у времену. А време је иманентно то јест духовна категорија независна од простора. Самим тим свака сила је субјективно воља.
Рецимо, ако ходаш улицом и падне ти цреп, који је одвојио ветар са крова, на главу, рећи ћеш да се то десило случајно. Исто тако, рећи ћеш да је случајно и ако се неко на крову наслонио на тај цреп ненамерно, па га оборио. У оба догађаја имамо случајно, зато што нема намере, нема ничије воље.
Из овога видимo да је супротност случајном, воља.
А сада, ако погледаш природу видећеш показатеље воље на сваком кораку. Рана зараста гоњена вољом за животом, она животиња тражи храну гоњена вољом за храном итд. Цео живот функционише гоњен сврхом.
Значи, окружени смо вољом, сврсисходношћу независном од каузалитета, силом која се не може опазити нигде споља већ само непосредно. Самим тим, она ни не улази у рачун емпириста. Зато се на њу скоро не обраћа пажња толико да се материјализам намеће људском мишљењу. А уствари имамо само два чиниоца свега, животну силу као примарну и њену отпуштеност; животна сила се субјективно доживљава као воља, а њена отупштеност као материја.
Све је дакле иманентно, духовно, и све је ВОЉА.
Та подела је више него тачна, али је тачно и да се други фактор сврсисходности игнорише или да се појаве у свету узимају као апсолутно случајне при томе човек ни незнајући да је појам "случајан" потпуно везан за појам "намеран" то јест вољан, и да нема никаквог значења без њега. Оно што није случајно јесте вољно! То су супротности. Јин и Јанг, сила акције и сила отпуштености те акције, елан витал и материја, то су два основна темеља света. Воља и материја.
А нико не може негирати вољу а да остави случај као основни и једини. Јер, где год је мотив и деловање, надражај и реакција, узрок и последица, имамо случај али и вољу; градацију испољавања воље која је најиспољенија код мотива и деловања, а најскривенија код узрока и последице.
"Случајно" значи ОТПУШТЕНОСТ ВОЉЕ и не може имати другог значења од тога чак и ако следимо најсировији материјализам који каже да се свет креће из стања максималне уређености, до стања максималне неуређености, ентропије; уређеност значи постојање реда у складу са неком сврхом; у складу са вољом. Чак и сирови материјализам, као што видите, имплицитно ослања своје спекулације на вољу.
А они који себе зову материјалистима нису ни свесни тога, што можете видети из овог примера једног поста:
Ово каже човек који себе сматра реалистом, позитивистом, а не види да је попут најобичнијег верника, бога заменио речју природа, тако да сам му одговорио ово:
Уместо "свевишњи чика" ставио си "природа" и ето тебе верника.
Кажеш, није човек већ природа! Ок, ако већ не можеш сварити суптилнију филозофију онда се држи тaкве религије. Али, онда је и зови тако. Природа је "мајка природа"..тј. оно што је била грчка богиња Деметра.
Набави њен кип и на богослужење.
Зашто су се врсте прилагођавале а нису се једноставно препустиле ентропији? Која то сила тера воду узбрдо или жива бића да се прилагођавају и напредују у свету где ентропија влада? И зашто животна сила која гони еволуцију делује тако како делује, а не другачије?
Рецимо, приликом повреда долази до зарастања ране. Али, то се не дешава методом билијарских кугли, или да долази до хиљада и хиљада случајних интеракција између материјалних честица човека, да би као резултат тих насумичних слепих акција и реакција, имали на крају зарастање ране као потпуно случајан догађај без икакве сврсисходности у свему томе, иако је још Аристотел поделио узрочност на делотворну и сврсисходну.
Међутим, та сврсисходност се игнорише, а показује се тромбоцит уз речи "Ево због чега ране зарастају".
Не, није због тога. Као што нечија рука која држи оружје није узрок настанка ране, већ је узрок воља која је руком руководила, исто тако тромбоцит није узрок зарастања ране, већ је тромбоцит један чинилац од многих на ланцу каузалитета који у основи има вољу или одржање живота, вољу за животом.
Све оно што зовемо сила јесте кретање у времену. А време је иманентно то јест духовна категорија независна од простора. Самим тим свака сила је субјективно воља.
Рецимо, ако ходаш улицом и падне ти цреп, који је одвојио ветар са крова, на главу, рећи ћеш да се то десило случајно. Исто тако, рећи ћеш да је случајно и ако се неко на крову наслонио на тај цреп ненамерно, па га оборио. У оба догађаја имамо случајно, зато што нема намере, нема ничије воље.
Из овога видимo да је супротност случајном, воља.
А сада, ако погледаш природу видећеш показатеље воље на сваком кораку. Рана зараста гоњена вољом за животом, она животиња тражи храну гоњена вољом за храном итд. Цео живот функционише гоњен сврхом.
Значи, окружени смо вољом, сврсисходношћу независном од каузалитета, силом која се не може опазити нигде споља већ само непосредно. Самим тим, она ни не улази у рачун емпириста. Зато се на њу скоро не обраћа пажња толико да се материјализам намеће људском мишљењу. А уствари имамо само два чиниоца свега, животну силу као примарну и њену отпуштеност; животна сила се субјективно доживљава као воља, а њена отупштеност као материја.
Све је дакле иманентно, духовно, и све је ВОЉА.
Poslednja izmena:
