IZBOR 2 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

IZBOR 2

Oceni ovaj blog
Iako je zemlja bila vlažna i skliska od opalog lišća, i duvao prohladni vetar, ustao je sa klupe, protegao se i potrčao sa Astorom. Nije bio u naročitoj kondiciji – što je tumačio dugim sedenjem ispred kompjutera i jedva primetnim slojem sala na stomaku – ali je osećao zadovoljstvo pri svakom koraku. Trčanje po lišću i blatu koje mu je usrkavalo cipele, podsetilo ga je na dane detinjstva, i na mladost, kada je svoju budućnost zamišljao kao nepreglednu širinu, punu neočekivanih skretanja i izazova. Bilo je to vreme kada su mu džepovi bili prazni, a srce puno želja. Njegov život, činilo mu se, prerano je izgubio mladalački ritam. U poslednjih par godina osećao se poput leptira zarobljenog u ćilibaru. Ili, što bi bilo još preciznije: kao dete, željno igre, u telu ugojenog tridesetogodišnjaka. Setio se, njemu toliko mrskih, Ljiljaninih reči – ma daj, odrasti! – i osetio odbojnost prema njenoj nesposobnosti da razume.

Iznenada, Astor mu je nestao sa vidika. Miši se to učinilo neobičnim, jer se pas nikada nije previše udaljavao od njega, niti je bio sklon da pojuri za nekom ženkom. „Astore!“ viknuo je jedanput, pa drugi i treći put, ali se životinja nije odazvala. Okolo nije bilo drugih pasa, niti šetača. Učini mu se kako čuje cviljenje, ali je ono bilo toliko tiho da ga je mogao pobrkati sa škripom zarđalih ljuljaški koje su se sablasno njihale na vetru. Usledio je još jedan jecaj; i, mada ništa nije video pri slaboj svetlosti kandelabra, izgledalo mu je da zvuk dolazi iz grmlja, gusto načičkanog uz rub parka. Kada je prišao, primetio je Astora kako leži – ne nepomičan, već u nekoj bolnoj agoniji, u kojoj mu se celo telo trzalo, napinjalo, kao mehur što će se svakog trenutka rasprsnuti.
Miši nije bilo jasno šta se dogodilo; nigde nije bilo krvi, nikakvog vidljivog znaka da se pas povredio. Do pre par minuta Astor je bio zdrav i trčao, a sada je delovalo kao da je na samrti. Miša nije mnogo razmišljao: podigavši ga sa zemlje, pohitao je do izlaza iz parka.

Držeći ga u naručju, stajao je na trotoaru i pitao se šta da učini. Povremeno bi projurio automobil, no u ovo doba dana nije bilo nikakve šanse da se neki od njih zaustavi i primi nepoznatog čoveka sa psom u rukama. U kasnim večernjim satima, na ulici je bilo jedva nešto gradske živosti; poneki par bi nezainteresovano promakao pored Miše, i on nije znao od koga i gde da traži pomoć. Astorovi udovi mlitavo su visili. Još uvek je isprekidano disao, ali mu je sada njuška bila obavijena sukrvičastom slinom.
Zatim je ugledao taksi; nakratko oslobodivši jednu ruku i prebacivši sav teret na drugu, mahnuo je, u sebi moleći boga da se ovaj zaustavi. Vozilo je kliznulo do ivičnjaka i Miša se survao na zadnje sedište. „Do prve dežurne veterinarske stanice, brzo!“ dobacio je taksisti. „Na kojoj adresi?“ „Ne znam, valjda vi imate neki plan grada ili informator“. Vozač je sumnjičavo pogledao Astora: „Nije valjda besnilo ili neka zarazna bolest?“ „Nije“, odgovorio je Miša, iako nije bio siguran u istinitost svojih reči.
„Ovo se računa kao posebna tarifa“, progunđao je čovek, „za pse se dodatno plaća, a ako mi isprlja auto…“ „Ništa ne brinite, samo požurite!“
Taksista je iz pretinca izvadio neku knjižicu i dugo prevrtao po njoj. Činilo se kao da će proći čitava večnost pre nego što se pomere s mesta. Napokon, zabrujao je motor i taksi je krenuo.
Miša nije znao kuda ih čovek vozi; razmišljao je samo o tome koliko je svaki trenutak dragocen. Uvio je psa u jaknu kako bi ga zagrejao, jer mu se činilo da je Astorovo telo sve hladnije.

Stigli su na odredište za manje od deset minuta. Tek onda je primetio da čovek nije uključio taksimetar. Račun je bio bezobrazno visok i ispraznio mu pola novčanika, ali Miša nije imao vremena za raspravu sa taksistom – izleteo je iz automobila i utrčao u nisku građevinu, na kojoj je krupnim slovima pisalo ime ambulante. U hodniku se skoro sudario sa visokim, mladim veterinarom.

„Molim vas… Ne znam šta mu je…“, rekao mu je isprekidanim glasom, a veterinar ga je, istog trenutka kada je bacio letimičan pogled na psa, poveo u ordinaciju. Položio je Astora na sto i zavirio u njegove zenice. Opipavši mu puls, kratko je rekao: „Trovanje.“
Miša je osetio paniku; soba se okrenula oko njega. Moj pas umire, pomislio je. Nije fer, još je mlad. Ima tek pet godina; nismo se dovoljno igrali, nisam ga vodio na mesta koja bi mu se dopala. Šta je on, jadnik, imao od života? – Samo četiri zida i kratke šetnje po parku… Svakog dana isto…I zašto bi neko otrovao Astora Zašto?
„Možda nije kasno“, čuo je glas veterinara. „Ovakvi slučajevi se često završavaju fatalno, ali, ako je prošlo manje od pola sata otkako je progutao otrov… Daćemo mu lek, pa ćemo videti…“

Pet godina mu je taj pas ulepšavao jutra svojim mahanjem repa, i povratke s posla radosnim lajanjem; praštao mu mrzovolju, prilagođavao se svakoj promeni Mišinog raspoloženja i trpeo sve hirove, koje ljudski rod nije u stanju da istrpi.

Možda nije kasno… nije kasno, odzvanjalo mu je u glavi. Astor je srčani borac, raduje se životu, a i nije prošlo mnogo vremena.. Sigurno, sasvim sigurno manje od pola sata. Ako je i više, onda samo koju sekundu. Neće valjda prokleta sekunda biti presudna! Život je pišljiv – nikad ne znaš kad će se završiti, kad će otići neko koga voliš. I kad odemo, za sobom ostavimo samo tragove u nečijem sećanju.

Veterinar je seo pored njega.„Dao sam mu injekciju, i ostaje nam samo da sačekamo“, rekao je.
Astor je ležao na stolu, ne dajući od sebe nikakve vidljive znake oporavka.
„Koliko ćemo čekati?“ pitao je doktora.
„Znaćemo ubrzo.“
Veterinar je povremeno ustajao i zagledao psa, podižući njegovu šapu, koja je mlohavo visila sa stola.

Miša je posmatrao okrugli, zidni sat. Velika kazaljka kao da nije pokazivala minute, već nedelje. Na zidu su se nalazili posteri sa slikama pojedinih psećih rasa, reklame za hranu za mačke, detaljni anatomski prikazi nekih životinja, fotografije egzotičnih ptica. Prostorija je bila obložena belim pločicama i mirisala na lekove i, sem po posterima, ni po čemu drugom se nije razlikovala od bilo koje druge ordinacije. Pa, ipak, činila mu se jezivom poput mrtvačnice.

„U poslednje vreme“, govorio mu je veterinar, „imamo sve više ovakvih trovanja. Uvek se nađe neko, ko mrzi pse, pa postavi otrovne mamce na mesta gde ljudi izvode svoje ljubimce. Otrov je opasan, izaziva unutrašnja krvarenja, i ako se ne reaguje odmah, smrt može nastupiti već posle par minuta. Mislim da je vaš pas uzeo samo malo, jer da je uzeo više, ne bi bio živ kad ste ga doveli…“

Tamo, na stolu, Astor je slabašno pridigao glavu i opet klonuo.
Doktor je otišao do njega, pogledao ga a potom se opet obratio Miši: „Sve će biti u redu. Oporaviće se. Treba ga pustiti da leži još dvadesetak minuta. U međuvremenu, jeste li za jednu kafu, da dođete k sebi od šoka?“

Miša je osetio kako trnci u njegovim stisnutim šakama popuštaju. „Ne bih…“, odgovorio je, potpuno slomljen i umoran, kao da je proveo čitavu noć čekajući na toj tvrdoj, neudobnoj stolici. „Nemojte zbog mene kuvati kafu, sigurno imate posla…“

Čovek se ljubazno nasmešio: „Trenutno nema nikoga u čekaonici, a ja ću je svakako popiti jer dežuram do ujutru.“ Pružio mu je ruku: „Uzgred, ja sam Sveta.“
Miša je promrmljao svoje ime, a zatim prišao Astoru. Njegov pas je bio budan, ponešto mutnog pogleda, miran, ali živ. Pogladio ga je po glavi i rekao: „Izvukao si se, druže, bićeš dobro…“

Pošalji "IZBOR 2" na Facebook Pošalji "IZBOR 2" na Google Pošalji "IZBOR 2" na My Yahoo! Pošalji "IZBOR 2" na Live Pošalji "IZBOR 2" na MySpace Pošalji "IZBOR 2" na Twitter Pošalji "IZBOR 2" na Digg Pošalji "IZBOR 2" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari