IZBOR 1 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

IZBOR 1

Oceni ovaj blog
Živeli su zajedno šest meseci. Njihov mali, iznajmljeni stan nosio je sve znakove ženske prisutnosti: buketić sasušenog bidermajera uhvaćenog na venčanju njene najbolje drugarice, i bočice parfema na toaletnom stočiću, papuče sa ružičastom kićankom u predsoblju, ručno vezeni prekrivač (dar njene majke) prebačen preko kreveta… U kuhinji sve uredno poređano: čaše za ovo ili ono piće, dekorativne šolje i šareni tanjiri. Čak su i jastučići, naizgled nonšalantno razbacani tamo-amo po sobi, svojim bojama bili smišljeno uklopljeni u ambijent prostorije.

Miši se ponekad činilo da se guši u njenim stvarima. On sa sobom nije doneo ništa, izuzev nešto odeće, kofera najomiljenijih knjiga i svog psa Astora. Kofer je bio raspakovan a knjige poređane – po veličini, debljini i boji – na polici, iza Ljiljanine kolekcije staklenih figurica i njihovih uramljenih, zajedničkih fotografija. Što se psa tiče, on je, posle mnogo natezanja i rasprava, dobio svoje skromno mesto u ćošku kuhinje.

Astor je bio krupni mešanac, kome se sudbina nasmešila pre nekoliko godina, kada ga je Miša, ushićen njegovim štenećim šarmom, usvojio posredstvom neke organizacije za zbrinjavanje napuštenih pasa. Pas nije zadavao nikakve probleme i Miši je izgledalo da je Astorov dobroćudni karakter odraz večite zahvalnosti prema ljudskom rodu koji mu je obezbedio sigurnost doma.

Nisu morali da se presele u iznajmljeni stan; Miša je to smatrao čistom ludošću, i nepotrebnim luksuzom koji mu je mesečno odnosio pola plate. Mogli su živeti u njegovom prostranom, četvorosobnom saloncu, gde su sada ostali samo roditelji, nevoljni da nekretninu prodaju i tako omoguće sinu da se odvoji. „Ne vidim čemu žurba“, govorio je njegov otac, „sve će ionako pripasti tebi kad ja umrem. Strpi se još koju godinu.“ Reči su imale ponešto sarkastičan prizvuk, jer je otac očekivao da će im se Miša naći ’pri ruci’ u poznim godinama, i roditelji nisu imali ništa protiv toga da se njegova devojka useli kod njih, ali, srećom, nisu ni slutili ono što je Miša znao: Ljiljana nije mogla ni zamisliti takav život, u kome bi – kako je rekla u jednoj žučnoj diskusiji – morala da trpi hirove namćorastih staraca.

I tako su pronašli kompromis: živeće ovako, dok se ne stvore povoljnije prilike. Prećutno, to je značilo – dok roditelji ne umru, ili dok se ne desi nešto toliko neverovatno, kao što je prodaja njiva u vlasništvu njenih roditelja, ili glavni zgoditak na lutriji.
Nakon šest meseci zajedničkih doručaka, ručkova, večera, planiranja, plaćanja računa, kupovina i svega ostalog što nosi život u nečemu što je ličilo i mirisalo na brak, Miša je u sebi morao da prizna kako mu to uopšte ne odgovara. Svuda je osećao Ljiljanino prisustvo; nije mogao pobeći, kao nekad, u ugao svoje sobe, da na miru čita ili, makar, uživa ne radeći apsolutno ništa. Nedostajalo mu je samo par trenutaka u toku dana, kada bi mogao da bude u tišini. „O čemu razmišljaš?“ bile su njene reči, čim bi pokušao utonuti u svoje misli. „Ni o čemu“, odgovorio bi. „Kako: ’ni o čemu’? To nije moguće… Ljudi uvek o nečemu razmišljaju…“, Ljiljana bi kazala, sumnjičavo ga posmatrajući.

Ton njenog glasa tada bi postajao optužujući, kao da on nešto krije. Smatrala je da polaže prava i na njegove misli, i to ga je poslednjih nedelja strahovito nerviralo. Vapio je za usamljenošću, za onim opuštanjem, u kome nema nijednog učesnika, osim njega samog. Na poslu, od zurenja u kompjuter, nije stizao da ostvari dublji kontakt sa kolegama; u toku pauze, ako bi sa njima seo da popije kafu, mobilni telefon bi mu neprekidno zvrckao ili signalizao Ljiljanine poruke: ’kako si’, ’šta ima novo’, ’ šta radiš’, ’s kim si ?’ i slično. Bilo mu je neprijatno od podsmešljivih pogleda ljudi s posla, baš kao što su mu bila mučna njena ispitivanja kada bi se vratio kući. Hvatala se za svaku izgovorenu reč, vrebala priliku da ga ulovi u nekoj nehotičnoj nedoslednosti ili nedorečenosti. „Pa, maločas si mi rekao da nikoga nisi sreo, a sad mi kažeš kako si u autobusu razgovarao sa komšijom“, ljutnula bi se. Miša nije smatrao da su takve sitnice, kao što je susret sa komšijom i bezazleno ćaskanje, zavredeli da uopšte budu spomenuti, i Ljiljino insistiranje na prepričavanju nevažnih događaja podsećali su ga na vojnički raport. No, i dalje je automatski pričao o svakom trenutku koji nije proveo sa njom.

Kasnije, dok bi ležali u krevetu, ona je imala potrebu da opravda svoju znatiželju: „Ne mogu da zamislim život bez tebe. Htela bih da uvek budemo zajedno. Hoću da stalno budem prisutna u tvojim mislima“.
Miša, svršeni student filozofije a sada, sticajem okolnosti, kompjuterski operater, sećao se Platonovih misli o muško-ženskim odnosima: nekada su čovek i žena bili jedno biće; otkako su odvojeni, svakoj polovini je jedini cilj da pronađe onu drugu, koja joj savršeno pristaje. Priča je bila lepa i romantična, ali nije se – kako je došao do zaključka – odnosila na njega i Ljiljanu. Njih dvoje sigurno nisu bili dva pola iste ličnosti, čak nisu voleli iste stvari. Nije imao predrasude prema činjenici što on potiče iz građanske, a ona iz seoske sredine, niti mu je smetao njen akcenat. Bila je školovana i inteligentna. No, dok je Miša čitao knjige, ona je prevrtala šarene ženske časopise. Kada bi odlazili u bioskop, bacali su kockicu da li će gledati sladunjavu romantičnu komediju, po njenom ukusu, ili će to biti bilo šta drugo – po njegovom izboru. On je voleo košarku, njoj je bila dosadna. Ljiljana je volela izlaske, njemu su se smučili. I konačno – ona je mnogo pričala o ’pravom’ braku, a Miši se ježila koža od te teme.

No, ljubavi je još bilo u njegovom srcu. Osećao bi je kada bi prigrlio Ljiljanu uz sebe, i kada bi mu telo uzbuđeno odgovaralo na blizinu njenog. Devojka je bila nežna i podatna, i svim čulima je uživao u njenoj putenosti, nakratko zaboravljajući suprotnosti koje su ih delile. Da je ponovo bio u prilici da bira, izabrao bi slobodu, pa, ako treba, i dosadu svakodnevice, a samo povremeno – strast noćnih susreta sa Ljiljanom. Izgledalo je kao da je sada već bilo kasno: navika ga je vezala za nju, a još više neka bolećivost, slabost ili kukavičluk da je pogleda u oči i otvoreno kaže šta misli o njihovom zajedničkom životu. Čak i kada bi skupio snagu da joj skreše istinu u lice, nije bio siguran koje bi argumente upotrebio, jer nije bilo ničega konkretnog što bi joj mogao zameriti… Izuzev njenog stava o Astoru.
Astor je bio jedan od najčešćih razloga rasprava. Pas je, doduše, poput razmaženog deteta, imao sve privilegije: Liljana ga je hranila, izvodila, kupala i tetošila kao omiljenu igračku, dok je Miši ostala obaveza večernje šetnje ’na brzinu’, najčešće onda, dok bi se njegova devojka spremala za zajednički izlazak. To je bilo jedino vreme kada je Miša, vodeći ćutljivog psa, bio sam sa svojim mislima.

Pa, ipak, iako je volela Astora, Ljiljana je imala običaj da kaže kako u budućnosti neće biti mesta za njega u njihovom domu. Ta 'budućnost', nedefinisana vremenska odrednica, odnosila se na njene planove o rađanju deteta. „Bebe i psi ne idu zajedno, zbog dlaka i svega onog što se tiče higijene“, govorila bi brižnim, razneženim glasom, praveći grimasu koja se Miši, iz nekog razloga, činila preterano tugaljivom i izveštačenom. On se ljutio, negodovao i uveravao je u apsurdnost takvih predrasuda: „Pas je dobar za razvoj deteta, posebno zbog imuniteta i socijalizacije.“ Ljiljana bi nemarno prešla preko njegovih reči, i obraćala mu se tonom učiteljice koja đaku drži lekciju: „Ma daj, odrasti već jednom!“

On je znao šta je Ljiljana, zapravo, htela da mu kaže: Astor je pripadao periodu njegovog ležernog momaštva a sada, kada je zakoračio u tridesete, od Miše se očekivalo da 'igračku' zameni 'pravom obavezom'. Nije video ništa loše u slici iz tipičnog američkog 'porodičnog' filma: idealna porodica – muž, žena i dvoje, troje dece – u viktorijanskoj beloj kući, sa velikim dvorištem po kome trčkara šljampavi bernardinac po imenu 'Betoven' ili slično. No, nije se usuđivao glasno da kaže ono što misli; bio je siguran kako bi se Ljiljana nasmejala njegovim maštarijama i potrudila se da jednom jedinom rečenicom („Ma, odrasti: zar mi živimo kao Amerikanci?“) sruši njegove iluzije.

U jesenje veče, nakon neke kratke i besmislene svađe sa Ljiljanom, koja ga je potpuno iscrpela, Miši je iznenada palo na pamet kako bi to izgledalo kada se više nikada ne bi vratio iz šetnje. Ali, odmah se setio svojih vrednih knjiga koje bi ostale u stanu, kao i činjenice da nije bilo kutka na Zemlji u kome bi se mogao sakriti od devojčine nasrtljive i zamorne ljubavi; čak mu je kroz glavu protutnjala i pomisao o mogućim užasnim posledicama takvog postupka – jer, možda bi Ljiljana, u nastupu očaja, sebi oduzela život. „Baš sam gad“, pomislio je, kajući se što je uopšte dopustio da ga obuzme takva ideja.

Ipak, hodajući po parkiću sa Astorom, nije se mogao odupreti rojevima sumornih misli o onome šta ga očekuje u budućnosti. Ona mu se činila nezanimljivom; video je sebe kroz desetak godina na istom mestu i sa istim dnevnim rasporedom, u prostoru zagušenom raznobojnim jastučićima, vazduha zasićenog devojčinim oporim pafemima i teškim aromama indijskih mirišljavih štapića; još čipkanih i vezenih prekrivača, još staklenih figurica, šoljica, kutijica… Pomisao na stalno Ljiljanino prisustvo i njene ruke koje ga, poput puzavica, grle u svakom trenutku – čak i onda kada mu to smeta, izazivala je u njemu paniku.

Seo je na klupu i zapalio cigaretu. Mobilni mu je signalizirao poruku. ’Gde si?’ pisalo je. Nije odgovorio. Tek je prošlo desetak minuta otkako je izašao napolje, a ona je već postavila glupo pitanje. Isključio je telefon.
Astor je švrljao okolo i, u želji da započne igru, njuškajući tragao za nekom grančicom. Prošlo je mnogo meseci otkako mu je Miša posvetio više od pola sata svog vremena, ali je pas u svakoj šetnji bio uporan u nastojanju da razdrma vlasnika.

Pošalji "IZBOR 1" na Facebook Pošalji "IZBOR 1" na Google Pošalji "IZBOR 1" na My Yahoo! Pošalji "IZBOR 1" na Live Pošalji "IZBOR 1" na MySpace Pošalji "IZBOR 1" na Twitter Pošalji "IZBOR 1" na Digg Pošalji "IZBOR 1" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari