Možda se ne bi smo ni trebali prisećati prošlih, strašnih vremena...Ali, razna dešavanja oko nas...određene situacije, vrate nas u to beznađe...
I sada, kada razgovaram sa nekim ljudima, koji su preživeli taj užas, nerado osvežavamo ta sećanja. Pokušavamo zaboraviti, povratiti nadu i verovanje da vreme zaboravu pruža šansu. Gledam ta lica oko sebe, te oči, koje oslikavaju njihove duše.Praznine pune užasa ...
Moj dom je uvek bio otvoren za svakog u to ratno vreme, kad god sam bio kući... Uslovi za stanovanje nisu bili čak ni optimalni, ali, ...krov nad glavom je bio. Nije se kisnulo i smrzavalo. On je to znao. Te noći, po ponoći, pokucao je na vrata i zamolio za prenoćište, jer dug put je još bio pred njim. Okrepljen, legao je i brzo zaspao. Ja nisam. Razmišljao sam, znajući da je to noć kad san ne spava. Posmatrao sam ga u tami, kako se prevrće i znoji, kako stenje i muči se. Posmatrao sam rat duše. Mislite da nisam razmišljao i o tome da ga probudim? Jesam. Ali, ovo je rat njegove duše. Taj rat sam mora da bojuje.
Od krikova, urlika straha, do užasa u kome se čovek nalazio,....prelazio je u plač, zapomaganje. Shvatio sam da su to trenuci u kojima je bio suočen sa smrću. Dugo se nije smirivao. Možda do pred jutro. Probudio se nesvestan vremena i mesta. Shvativši da ga gledam, postade svestan i činjenice da je mokar,...i bi mu neugodno...
I nismo mnogo komentarisali tu noć. Rekao je samo ,,Izvini,,. Uzvratih mu osmehom,...,,Čoveče, sretan ti put!,,
Ne znam ni gde je sad, ni da li je taj svoj put pronašao,...ili put njega.
Ne znam... Pričaju mnogi da su ga videli, pričaju da su putevi razni. Ja ne bih rekao, jer vidim da i oni lutaju. A samo na korak od sebe imaju stazicu, usku, malu... I vidi se na dvadesetak koraka, tek rumenilom blagim prožeta, blagorodna trešnja.
Gledao sam jedne noći čoveka...
I sada, kada razgovaram sa nekim ljudima, koji su preživeli taj užas, nerado osvežavamo ta sećanja. Pokušavamo zaboraviti, povratiti nadu i verovanje da vreme zaboravu pruža šansu. Gledam ta lica oko sebe, te oči, koje oslikavaju njihove duše.Praznine pune užasa ...
Moj dom je uvek bio otvoren za svakog u to ratno vreme, kad god sam bio kući... Uslovi za stanovanje nisu bili čak ni optimalni, ali, ...krov nad glavom je bio. Nije se kisnulo i smrzavalo. On je to znao. Te noći, po ponoći, pokucao je na vrata i zamolio za prenoćište, jer dug put je još bio pred njim. Okrepljen, legao je i brzo zaspao. Ja nisam. Razmišljao sam, znajući da je to noć kad san ne spava. Posmatrao sam ga u tami, kako se prevrće i znoji, kako stenje i muči se. Posmatrao sam rat duše. Mislite da nisam razmišljao i o tome da ga probudim? Jesam. Ali, ovo je rat njegove duše. Taj rat sam mora da bojuje.
Od krikova, urlika straha, do užasa u kome se čovek nalazio,....prelazio je u plač, zapomaganje. Shvatio sam da su to trenuci u kojima je bio suočen sa smrću. Dugo se nije smirivao. Možda do pred jutro. Probudio se nesvestan vremena i mesta. Shvativši da ga gledam, postade svestan i činjenice da je mokar,...i bi mu neugodno...
I nismo mnogo komentarisali tu noć. Rekao je samo ,,Izvini,,. Uzvratih mu osmehom,...,,Čoveče, sretan ti put!,,
Ne znam ni gde je sad, ni da li je taj svoj put pronašao,...ili put njega.
Ne znam... Pričaju mnogi da su ga videli, pričaju da su putevi razni. Ja ne bih rekao, jer vidim da i oni lutaju. A samo na korak od sebe imaju stazicu, usku, malu... I vidi se na dvadesetak koraka, tek rumenilom blagim prožeta, blagorodna trešnja.
Gledao sam jedne noći čoveka...
