AUTOPUT 1 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

AUTOPUT 1

Oceni ovaj blog
Doktor B. rado se sećao kako je, kada je prvi put ugledao svoju Lili, pomislio da je verovatno zalutala na fakultet, ili je neka srednjoškolka koja je došla da poseti brata ili sestru. U amfiteatru je sedela ispred njega i mogao je udisati miris njene kose i diviti se glatkoj koži njenog vrata.

Pri prvom pogledu na devojku znao je da je ona žena njegovog života. Doktor B. je oduvek naginjao onome, što je nazivao ‘francuskim’ tipom ženske lepote, a Lili se idealno uklapala u taj obrazac: sitna, krhka, krupnih modrih očiju i milog, srcolikog lica uokvirenog busenom svetloplavih kovrdža. Očarala ga je svojim šarmantnim, kotrljajućim ’r’, izgovorenim glasom začuđujuće prozvuklim i za nijansu dubljim, nego što bi se to dalo naslutiti po njenoj spoljašnosti. Ljubav ga je zapljusnula trenutno, očajnički nežna i strastvena u isto vreme. Doktor B. je nedeljama obigravao oko devojke, obasipao je sitnim pažnjama i grozničavo iščekivao svako predavanje kako bi je sreo.

Pristala je, jedne tople junske večeri, da sa njim izađe na igranku. Bilo je to u gradskoj bašti koja je mirisala na lipu, na jednom od onih mesta gde se subotom uveče okupljala bučna i nasmejana studentarija. Lili je, u svojoj beloj haljini, pod svetlima kandelabra, ličila na porculansku figurinu balerine. Doktor B. nikada neće zaboraviti kako joj se, dok je plesala, suknja širila poput latica velikog cveta. Na rastanku ju je nežno poljubio, drhteći od čežnje kao školarac. Još ničiju ranjivost nije osetio tako žestoko, kao Lilinu, kada je rukama obgrlio njen struk. Rekao joj je da je voli, a ona mu je ljupko priznala kako oseća isto prema njemu.

Na završnoj godini studija su se venčali, skromno i tiho. Uselili su se u iznajmljenu garsonjeru, a zatim, kako je vreme prolazilo, u drugi, veći i komforniji stan. Oboje su radili i žurili kući kako bi se što pre sreli. Za doktora B. nije postojala nijedna druga žena osim Lili, jednako očaravajuće kao prvog dana. Želeo je da s njom ima dvoje-troje dece. Bilo mu je sasvim svejedno hoće li biti devojčice ili dečaci, jer bi svako od tih malih bića – božanstava (u šta je bio ubeđen), začeto u sjedinjavanju sa Lili, predstavljalo vrhunac lepote, opipljivi dokaz njihove međusobne ljubavi.
Prolazilo je vreme, ali nagoveštaja o njihovom roditeljstvu nije bilo. Sa oboma je, kako reče kolega lekar, sve u redu, ali, nekada je potrebno da priroda učini svoje… Šta god to značilo, i ma koliko da se doktoru B. žurilo da postane otac, njih dvoje su odlučili da sve prepuste slučaju, uživaju u svakom danu zajedničkog života i čekaju.

Lili je gajila pravu strast prema putovanjima pa su, kupivši automobil, koristili trenutke slobodnog vremena kako bi negde odlutali. Bila su to prijatna putovanja uz kampovanje u prirodi, šetnje, neobavezne ručkove u usputnim motelima, vođenje ljubavi na livadi ili u kukuruzištu. Osećali su se ludim i mladim.
Vraćali bi se novim autoputem, skliskim i ravnim. Doktor B. bi vozio brzo, a Lili bi otvarala prozore i prepuštala se vetru koji joj je šibao kosom po licu. Ponekad bi raskalašno otkopčala dugmiće na svojoj košulji i neobuzdano vrištala. Tada ga je naročito opčinjavala svojim izrazom lica – glave zabačene unazad, zatvorenih očiju, usta lagano iskrivljenih u jedan jedva primetan, čulni osmeh, izgledala mu je gotovo nedokučivo, novo, nepoznato. Bili su to trenuci kada ju je najviše želeo.

Za njen trideseti rođendan doveo joj je na poklon mladog psa-mešanca, kojeg je, u nastupu euforičnosti i sažaljivosti, pokupio negde na ulici. Džukac je isprva bio nepoverljiv i teško se navikavao na uslove života u kući. Nije podnosio milovanja. Doktor B. nazvao ga je „psećim džangrizalom“ i pitao se šta mu je trebalo da dovede psa takvog karaktera, psa nepoznatog i nepredvidljivog. Lili je odmah poludela za njim. „Ko zna šta je sve, jadnik, preživeo“, govorila je, nežno češkajući kuče iza uha. Malo-pomalo, Džeri – kako su ga nazvali – raširio se u glomaznog psa sa karakterom šteneta i telom medveda. Obožavao je Lili i od nje se nije odvajao. Ona ga je razmazila preteranom pažnjom i čestim poslasticama.

Doktor B. je ćutke gledao kako se sav materinski instinkt njegove ženice toči u psa, sva nabujala ljubav koju je u svom srcu čuvala za nerođeno dete… On sam nije razumeo toliku ljubav prema životinji, ali je stoički podnosio tu čudnu, obostranu privrženost Lili i psa. Jedino mu je bilo neprijatno da vode ljubav pred Džerijem; pas bi zainteresovano krivio glavu čas na jednu, čas na drugu stranu, i tiho cvileo. U tim trenucima su morali da ga sklanjaju; kada je, jednom prilikom, doktor B. prokomentarisao neobično Džerijevo ponašanje, Lili je rekla: „Pa, on je pas i voli me…“ Odgovorio je, više u šali: „Ali i ja te volim…“ Njegova žena je zamišljeno rekla: „Ti to ne razumeš, on bi i umro zbog mene…“
Doktoru B. se ova opaska učinila preteranom i hteo je da joj kaže da bi i on umro za nju, zbog nje, pa i umesto nje, ali mu se misao prekinula, nestala u naletu strasti. Osim toga, činilo mu se pomalo sladunjavim da, nakon toliko godina braka, svojoj Lili dokazuje ljubav bombastičnim frazama. Ljubav se podrazumevala. Doktor B. je smatrao uvredljivim i neukusnim svako poređenje tog uzvišenog ljudskog osećanja sa psećim, ropskim davanjem.
Džeri je sada sa njima išao na putovanja. Sedeo bi na zadnjem sedištu i kroz prozor veselo lajao na druge automobile. Kad bi Lili zavrištala u vetar, i pas bi zavijao. Kad bi ona zaspala naslonivši se na rame svog muža, i Džeri bi zadremao. Pratio je svaki Lilin korak.
Na godišnjicu braka krenuli su kolima na još jedan medeni mesec. Džeri, već omatoreo, kunjao je na zadnjem sedištu. U poslednje vreme povremeno su mu otkazivale zadnje noge, što je bilo normalno za njegovu dob. Od njega se širio neki neprijatan, kiselkast miris, poput zadaha pokisle pseće dlake. Kao i svaki starac, patio je od artritisa, loše probave, uraslih noktiju, čestih prehlada i krmeljavih očiju. Lili se nikako nije mirila sa tim, stalno govoreći da to nije fer – psi žive tako kratko, i stignu da odrastu, ostare i uginu, dok čovek za to vreme proživi samo delić svog života.

U njihovim putovanjima ništa se nije promenilo – ludovali su koliko su im to dopuštale prilike. Stajali su svuda, birajući ona mesta koja su imala neku patinu prohujalih vremena, noćili u sumnjivim, jeftinim motelima, zalazili u mrtva sela i tuđe livade, pili vodu sa divljih izvorišta…nikad umorni, baš kao da ih nije okrnjilo vreme.
Ovo putovanje je bilo sasvim divlje i podsećalo je na njihove prve mladalačke avanture.

Sad su se vraćali svojim autoputem. Doktoru B. je bilo muka od čaše nekog kiselog vina. Lili je spavala na sedištu do njegovog. Ona nikada nije naučila da vozi; imala je običaj da kaže kako onda ne bi bila toliko opuštena. Bluzu je nemarno raskopčala pa je mogao da vidi belu oblinu njenih grudi. Lice joj je bilo rumeno od sunca i orošeno znojem, usta poluotvorena i vlažna… Doktor B. se ponekad pitao kako je moguće da i posle toliko godina zajedničkog života još uvek osećaju istu strast. U svojih četrdeset i kusur, Lili se jedva razlikovala od one devojke koju je zavoleo: stas i čvrstinu tela nije pokvarilo materinstvo (kome su odavno prestali da se nadaju); mogao je primetiti tek po koju boricu oko nasmejanih očiju i po neku sedu vlas koja se utapala u svetlu kosu. On sam nije se tako dobro držao: osećao je da je izgubio momačku gipkost; dah mu je jutrom bivao neugodno slatkast; nestalo je svežine osmeha i bistrine pogleda… A ipak, Lili ga je i dalje volela i tvrdila da za nju nema zgodnijeg muškarca na celom svetu; ako je u tome i bilo laskanja, bilo ga je ugodno čuti.

Doktor B. je osećao kako mu je nepodnošljivo toplo. Sunce je neumoljivo pržilo, a i Džeri mu je dahtao za vratom. Pas je tiho cvilio i bio prilično uznemiren, pa je doktor B. pretpostavio da je i njemu vruće. Sad je već vozio brže, ne bi li osetio svežinu povetarca koji je ulazio kroz prozor. Prohujao je pored nekih sparušenih i sagorelih polja, bez ijedne kuće ili drveta na vidiku – kao da je došao na kraj sveta. Činilo se da je vazduh i dalje stajao u mestu, težak i vreo.

Lili se promeškoljila na sedištu i nastavila da spava čvrstim snom, ošamućena tom sparinom. Doktor B. se sada već zaista loše osećao. Znao je da nema svrhe da negde stane, pa je nagazio na gas kako bi što pre izašao iz ovog apokaliptičnog pejzaža. Autoput ispred njega je izgledao bez kraja – linija koja se uvija, penje, silazi i gubi negde u daljini.

Iznenada, počele su ga boleti grudi. Nije to bilo samo od previše cigareta. Kao lekar, vrlo dobro je znao kada stvari krenu lošim pravcem. Toliko puta je savetovao svoje pacijente kako da se ponašaju u takvim situacijama, a dozvolio je da njega uhvati panika! Bio je potpuno nespreman da bude žrtva u ovim glupim okolnostima. Nije bio bolestan, nije bio pod stresom, još je bio relativno mlad, ali već na prelazu u sredovečnost – ono opasno doba kada telo počinje da gubi ritam sa dušom… Stezanje u grudima bivalo je sve jače; doktor B. je držao volan samo jednom rukom, a drugom pritiskao grudni koš ne bi li smanjio strahovit pritisak. Gubio je vazduh i mutilo mu se pred očima. Bol je rasla i rasla a pred onu najjaču, poslednje čega se sećao bilo je da je volan ispustio iz ruke. Potom se survao u crnilo.

Pošalji "AUTOPUT 1" na Facebook Pošalji "AUTOPUT 1" na Google Pošalji "AUTOPUT 1" na My Yahoo! Pošalji "AUTOPUT 1" na Live Pošalji "AUTOPUT 1" na MySpace Pošalji "AUTOPUT 1" na Twitter Pošalji "AUTOPUT 1" na Digg Pošalji "AUTOPUT 1" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari