ТО НИЈЕ НАЧИН - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Vuk sa Hisara

ТО НИЈЕ НАЧИН

Oceni ovaj blog
1.
Дуго је плакала.
-То није начин!- говорила је у јастук и плакала.
Затим је престала да плаче и заспала. Имала је 16 година, дугу косу боје зрелог жита, витко и чврсто тело и крупне плаве очи.
Нагло се пробудила уз дубок уздах и погледала на сат. Било је пола осам увече, била је у својој соби, свом кревету и била је обучена. Тада се сетила свега што се догодило тог поподнева. Удрхтала је.
-Ђубре једно покварено!- прошапута у јастук.
-Марина! Мацо!- зачу женски глас из дворишта.
Цеца, помисли. Време је за излазак.
Подиже покривач и спусти ноге на под.
-А шта ако и он буде код споменика?- прошапута.
Тело јој малакса и она паде у кревет.
Не, нећу да идем, помисли.Не вечерас. Он ће бити тамо. Не, нећу да идем.
Завуче се под покривач и навуче га до браде. Дрхтала је. Врата собе се отворише и уђе њена мајка.
-Цеца те зове,- рече мајка.
-Чујем. Реци јој да ми није добро и да не могу да изађем.
-Шта ти је?
-Ништа, мама, само ми се не иде.
Мајка изађе и убрзо се све умири. Марина престаде да дрхти, затвори очи и сети његовог лика. Био је висок, витак и 11 година старији од ње.
Еј! Узвикну у себи. Па ја му ни име не знам!
Промешкољила се у кревету.
Како је оно рекао, упита се. Да! Рекао је да би нас двоје једино телима могли да разговарамо.
Стисну песнице до бола.
-Није него!- просикта у прекривач.
Врата собе се опет отворише и мајка промоли главу.
-Мацо, хоћеш ли да вечераш?
-Нећу, мама. Спава ми се.
Мајка слеже раменима и оде из собе. Марина је неко време ослушкивала тишину.
Оно је добро рекао, сети се она с осмехом. Шеснаестогодишњакињу не можеш освојити... Да. У праву је, али... Како то да сам га ја пољубила? Зашто сам то урадила? Зашто кад и не умем да се љубим? И то још на сред улице! Шта ми је он то урадио? И како?
Преврте се у кревету уздишући.
Ако желиш рески укус ракије и горки укус дувана, сети се она његових речи. Ако желиш поноре и празнину мојих очију и душе дођи вечерас у ону стару кућу иза школе.
Лагано прстима пређе преко својих усана. Биле су вреле и влажне. Полако их растави и прстом додирну зубе, затим додирну свој језик и осети неку слатку језу, па се кликтаво насмеја.
Широм отвори очи и погледа у полутаму собе.
Хоће ли ме стварно чекати? Можда је то само онако рекао? Не! Био је озбиљан кад је то рекао. Био је искрен, помисли она. Чекаће ме. Знам да ће ме чекати.
-Ала ће се начекати!- прошишта у јастук па се закикота.
Окрете се на леђа и загледа у плафон. Сети се његових великих, врелих шака на свом струку, његовог врелог даха с укусом дувана и ракије у својим устима и врелина се разли њеним телом. Преплави је целу и она потражи њен извор и нађе га у свом стомаку. Утроба јој је горела. Образе јој обли руменило и она се гугутаво насмеја у таму милујући стомак, стискајући га, покушавајући да затоми пламен, да угаси ватру која је све јаче пламсала у њеном телу.
-А шта ако ме не буде чекао?- рече усправљајући се у кревету.
Стварно, шта ако је уопште не буде чекао? Шта ако је то рекао тек онако? Помисли. Не, то не може бити! Никако! Па ја сам права лепотица и тако сам млада и он ће ме чекати... или, можда, неће? Не знам... Он... он мора да ме чека. МОРА!!!
Превртала се по кревету, грицкала усне, нокте и уздисала.
О, Боже, шта да радим? Запита се. Како да знам да ли ме чека или не? Како да знам да ли му нешто значим? Како да знам да сам му вратила мило за драго? КАКО?!
Погледа на сат. Било је прошло девет.
А да одем тамо...? Па да, издалека, видим да ли ме чека, да видим како се нервира, како му је криво што нисам дошла...
-Да! То ћу да урадим! Баш то и тако.

2.
Стигла је до школе и нико је није видео. Била је знојава и тешко је дисала. Зађе иза школе и чучну у таму да се одмори. Кад поврати дах устаде и крену, скривајући се у сенкама, ка другом крају школског дворишта одакле се видела стара кућа. Кућица је била у тами. Нигде у околини није било светла, само звезде на небу.
-Ето колико те он чека!- рече сама себи.
Тек тада примети да је на кућици отворен прозор и да у њему седи нека силуета. Силуета се покрену, а онда виде пламен упаљача и жар цигарете. Марини срце задобова у грудима, а топлота јој преплави цело тело.
-Ох! Он ме чека!- прошапута.-Али зашто није укључио бар неко светло?
Мушкарац у прозору се покрену. Спусти се с прозора у собу, из џепа извади пљоску и отпи добар гутљај. Врати пљоску уџеп и погледом претражи улицу. Није било никога. Поглед му скрете ка школи и школском дворишту. Марина се прибу уз зид школе, а затим се опусти уз осмех.
Чега се плашим, помисли. Па он не може да ме види.
Али он је, у светлости звезда, видео њену светлу косу, белу кошуљу и голе ноге. Руком се ослони о прозор и махну јој другом руком. Марина се укочи. Мушкарац је позва руком ка себи.
-Марина!- до ње допре његов глас.- Дођи, Мацо!
Морам да бежим, помисли, али се не покрете. Ноге као да нису биле њене.
-Дођи, мацо!- понови он.-Пожури!
И она крену ка њему. Није осећала да хода, ништа није осећала, сем убрзане откуцаје свог срца у грлу.
-Пожури. Неко може да те види, зачу његов глас кроз шуморење крви у свом уздрхталом телу.
Не, помисли, али тело послуша онај други глас, јак и опојан. И она се у трен нађе у кући леђима ослоњена о затворена врата. И виде, као кроз маглу, како јој мушкарац прилази бацивши своју јакну на под.
Где сам ја то? Шта ја ово радим? На трен се запита. Не стиже да нађе одговор, јер јој он заклони својим телом све. И осети његове вреле усне на свом врату. И тај пољубац разбукта ватру у њеном младом телу и нешто врело је запече у стомаку, а пода нестаде под њеним ногама, да је гола и беспомоћна, да лебди и да сва гори. А затим, у даљини, чу како нека девојка слатко уздише.

Pošalji "ТО НИЈЕ НАЧИН" na Facebook Pošalji "ТО НИЈЕ НАЧИН" na Google Pošalji "ТО НИЈЕ НАЧИН" na My Yahoo! Pošalji "ТО НИЈЕ НАЧИН" na Live Pošalji "ТО НИЈЕ НАЧИН" na MySpace Pošalji "ТО НИЈЕ НАЧИН" na Twitter Pošalji "ТО НИЈЕ НАЧИН" na Digg Pošalji "ТО НИЈЕ НАЧИН" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. Glupachica (avatar)
    nadam se da i ova ima nastavak...