RAZLOG ZA INSPIRACIJU - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Vuk sa Hisara

RAZLOG ZA INSPIRACIJU

Oceni ovaj blog
Sedim sam u sobi. Sa radija dopiru zvuci Devete Betovenove. Napolju besni severac. Zima je. U sobi bubnja „kraljica peći“. U sobi je nered. Nedeljama nisam sredjivao stvari. Na stolu, predamnom, je mašina za kucanje sa umetnutim papirom. Već danima pokušavam da otkucam nešto, neku priču, ali ne ide.
Na vratima se začu tiho, bojažljivo kucanje.
- Napred! – viknuh.
Vrata se lagano otvoriše i u sobu udje Vera. Imala je 23 godine i radila u istoj firmi sa mnom, kao tehničar.
- Zdravo! – reče tiho i svuče belu, kratku bundu.
- Zdravo! – rekoh. – Dugo te nije bilo.
- Nije.
Vera okači bundu o čiviluk, izu čizme i sede naspram mene.
- Kako si? – pitao sam.
- Dobro, - reče.
- Šta radiš?
- Ništa.
Dugo sam posmatrao njeno srcoliko, gojazno lice oivičeno, kao gar, crnom dugom kosom.
- Za šta sam ti sada potreban? – upitah.
Pogledala me svojim krupnim, tamnozelenim očima, a zatim počela da plače. Gledao sam je neko vreme, zatim odmahnuo rukom, pripalio cigaretu i počeo da kucam:
„Sedim sam u sobi. Sa radija dopiru zvuci Devete Betovenove. Napolju besni severac...“
Vera je plakala, a ja kucao; minut, dva, pet... Cigareta mi je dogorevala na usnama, na radiju su završili vesti i pustili nešto od Huakina Rodriga. Prestao sam da kucam, zapalio novu cigaretu i pogledao Veru. Sedela je zgurena, pognute glave, a niz lice su joj tekle suze.
- Ubaci koje drvo u peć, ugasiće se vatra, - rekoh tiho.
Ništa nije rekla. Nije me ni pogledala. Ustala je, ubacila drva u peć, prišla umivaoniku i umila se. Nastavio sam da lupam po mašini. Nastojao sam da pristignem dogadjaje. Vera pokupi sa stola šolje, opra ih i pristavi za kafu. Dok se voda grejala, oprala je sudove. Pogledao sam je, zavrteo glavom i nastavio da kucam.
Vera sipa kafu u šolje i sede. S kucanjem sam prekidao samo da bih otpio gutljaj kafe. Vera brzo ispi svoju kafu, ustade i poče da sredjuje po sobi. Posmatrao sam je krajičkom oka, zavrteo glavom, ustao i na radiju pronašao lokalnu radio stanicu. Emitovali su: Pozdravi i želje slušalaca. Volela je takvu muziku. Pogledala me i osmehnula se. Iskezio sam se i nastavio da kucam. I ona je nastavila s radom. Ubrzo su knjige bile uredno složene, posteljina zamenjena čistom, prljave stvari oprane, pod čist...
Završila je i sela.
- Hoćeš kafu? – upita me.
- Da, - rekoh, ne prestajući s kucanjem.
Skuvala je duplu.
- A ti? – upitah.
- Ja? Ne mogu.
- Na polici imaš čaj od šipaka.
- Stvarno?!
Nasmešio sam se. Pre par meseci sam ga i kupio zbog nje.
- Da, - rekoh.
Ustala je i pristavila za čaj. Iz mašine sam izvasdio papir, pročitao sve otkucane stranice i ispravio greške. Zapalio sam novu cigaretu, otpio gutljaj kafe i ubacio nov papir.
- Hoćeš li večeras da svratiš do mene. . . na kafu? – upita me Vera.
Upiljio sam se u nju. Cigareta mi ispade iz ustiju.
- Ne znam. Možda. Zavisi, - promucah.
- Od čega?
- Od tebe i od razloga.
Ćutali smo i gledali se. Uzeo sam cigaretu s poda i stavio je u usta. Gledala me očima punim suza. Nastavio sam da kucam. I vreme je samnom kucalo. Vera je sedela pognute glave i ćutala.
Ponovo se začu kucanje na vratima, bučno, nametljivo. Pogledali smo ka vratima koja se otvoriše. U sobu udje Nena. Imala je 17 godina, dugu kosu boje zrelog žita, kestenjaste oči i čarobno telo i lice.
- Ćao, burazeru! – reče Nena.
- Ćao, sele! – rekoh.
- Ćao, šefovice! – reče Nena ugledavši Veru. – Otkud ti ovde?
Vera je ćutala. Nena svuče jaknu, okači je i izu čizmice.
- Opet kucaš, - reče Nena prilazeći mi.
- Opet, - rekoh.
Nena se saže i jezikom kliznu u moja usta. Poljubac je bio dug. Kad se razdvojismo, pogledah u Veru. Ustala je i na lice navukla kamenu masku.
- Otkad ti slušaš ova sranja? – upita me Nena.
Pogledom potražih Veru. Bila je pored vrata i spremna za polazak.
- Idem, - reče Vera.
- Dobro, - rekoh.
- Dodji večeras, - reče otvarajući vrata.
- Videću, - rekoh.
Vera izadje i lagano za sobom zatvori vrata. Nasavio sam da kucam. Nena je na radiju tražila svoju muziku. Kapija lupi kao da je kamion u nju udario. Nena i ja se pogledasmo.
- Je li, burazeru, šta je ova htela? – upita me Nena.
- Nešto što sam joj pre par meseci nudio, a ona odbila...
- Tebe?
Potvrdno klimnuh glavom. Nena se nasmeja, a zatim mi uskoči u kri

Pošalji "RAZLOG ZA INSPIRACIJU" na Facebook Pošalji "RAZLOG ZA INSPIRACIJU" na Google Pošalji "RAZLOG ZA INSPIRACIJU" na My Yahoo! Pošalji "RAZLOG ZA INSPIRACIJU" na Live Pošalji "RAZLOG ZA INSPIRACIJU" na MySpace Pošalji "RAZLOG ZA INSPIRACIJU" na Twitter Pošalji "RAZLOG ZA INSPIRACIJU" na Digg Pošalji "RAZLOG ZA INSPIRACIJU" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari