NEKE GODINE PROLAZE, NEKE GODINE DOLAZE - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

NEKE GODINE PROLAZE, NEKE GODINE DOLAZE

Oceni ovaj blog
Sretnem pre neki dan svoju nekadašnju drugaricu iz osnovne škole i gimnazije. Sticajem okolnosti, studirale smo na istom fakultetu. Zajedno smo pohodile sve beogradske diskoteke, zajedno išle na žurke, delile iste prijatelje. Kasnije su nam se putevi razišli, ali smo, do pre par godina, održavale kakve-takve kontakte... sve ređe i ređe, dok se, jednog dana, i oni nisu ugasili. Stara priča, verovatno mnogima poznata.

Elem, moja drugarica je nekad bila ono što se zove 'dobra riba': atraktivnog izgleda, uvek sređena, puna optimizma i duha.

Prekjuče, kada sam je srela nakon višegodišnje pauze, jedva sam je prepoznala. Ni traga (čak ni u naznakama) od njene nekadašnje privlačnosti. Daleko od toga da je ružna, ali postala je, nekako, bezbojna. Nekad sam je mogla uočiti u gomili ljudi; prekjuče je ona bila tek 'neka obična žena', neodređenih godina, obučena u šljampavu crnu majicu i bezobličnu sivu suknju, ogrnuta glomaznim džeperom ... bez trunke šminke, ošišana na sasvim kratko i u potpunom neskladu sa oblikom lica. «Gde ti je griva?» pitam, aludirajući na njenu nekadašnju nemirnu, dugačku kosu. «Nije to više za ove naše godine», odgovara mi, a ja mahinalno ćuškam sopstvenu kosu sa ramena, kao da je na mene istog trenutka prešao neki virus ovih godina.

Pozivam je kod sebe na kafu. Na ulasku u stan – na moje zaprepašćenje - izuva espadrile a zatim uvezuje džemper oko struka da je ne «bije promaja».
Ne pije kafu, ali će srknuti koji gutljaj, zarad starih, dobrih vremena. Radije pije čaj ali kako nemam onaj od kamilice, onda nijedan drugi ne dolazi u obzir.
Ne konzumira mineralnu, gaziranu vodu; rado će česmovaču ali, pre nego što malo otpije, greje čašu u rukama.
Nije bolesna. 'Samo se čuvam', kaže. Ja ne znam čega se to ona čuva - triglicerida, holesterola, lipida ili nekog neodređenog i meni nepoznatog bola ovih godina. Povremeno me zaboli glava, stomak a neretko i duša, i smatram to dobrim znakom da iste još uvek imam.

Smeta joj muzika koju sam pustila (neki blues mix) – kaže da 'to' više ne sluša. Ne seća se kad je poslednji put išla u bioskop. Nikog od starog društva ne viđa. Živi na relaciji kuća – posao. Fakultetski obrazovana žena – profesor i prevodilac, koja govori tri jezika i koja svake godine obilazi familiju u Italiji, ne zna da uključi sinovljev kompjuter i još uvek prekucava tekstove na 'Olimpijinoj' pisaćoj mašini. Zgranuta sam. Kad bi samo znala da ja, njena drugarica, visim na forumu, verovatno bi rekla da to nije za ove godine, i da bi bilo bolje da naučim da štrikam, heklam ili, eventualno, vezem Vilerove goblene, umesto što drndam po tastaturi.

Priča mi o pelcerima za biljke na svojoj terasi, o boji novih pločica koje su muž i ona kupili za kupatilo, o komšiji koji je uzurpirao vešernicu u njenoj zgradi, žali se na bednu platu (koja, po mojoj proceni, i nije baš toliko mizerna), o svemu i svačemu ... onako – ofrlje, a ja se osećam kao da razgovaram sa sopstvenom tetkom, koja me poseti jednom godišnje i drži monologe o prozaičnim stvarima, povremeno padajući u digresije zvane 'prisećanje na idealizovanu mladost'. Tako i moja drugarica: malo o pločicama, a malo «sećaš li se kad smo...?» Ona se seća svega, bolje nego ja, i čini mi se da nam se sećanja povremeno ne podudaraju; u njima ima mnogo nadograđenih detalja... ali, vidim – njoj je tako lepše.

Sedimo skoro dva sata i ona se već nekoliko puta sprema da krene, ali stalno ima još nešto da mi kaže. 'Šta sam ono htela... Gde sam ono stala?', pita me, a ja nemam pojma; nemam utisak da smo išta rekle jedna drugoj, da smo igde stale... niti da bismo imale o još nečemu da pričamo.

'Moramo uskoro opet da se vidimo', kaže mi na rastanku a ja slutim da će proći godinu, dve ... pet... pre nego što se to desi, iako stanujemo blizu jedna druge. Naše adrese su u dva različita Univerzuma i udaljene smo jedna od druge milionima svetlosnih ovih/onih godina. Nemamo više ništa zajedničko, osim uspomena, pa čak nam se i te uspomene razlikuju u nijansama sećanja.

I eto, razmišljam već par dana: šta se desilo mojoj nekadašnjoj najboljoj drugarici? Gde je nestao onaj vragolasti sjaj u njenim očima, gde se izgubio njen kikot, zašto je izgrickala nokte, zašto nema karmin na usnama, zašto je... zašto je ... postala takav smor, pobogu?
Ko je pogrešan – ona ili ja? – pitam se. Ili nijedna nije pogrešna, nego smo se samo razišle negde usput, u nekoj vremenskoj petlji? Jer, objektivno rečeno, ovo su najbolje godine... i one prethodne su bile dobre, a tek dolaze dobre, možda još bolje. Život je lep; život je da se živi, uživa ... i bez novih kupatilskih pločica.

Posle mi je sinulo:
moja drugarica je dozvolila da joj skakavci pojedu one i ove godine. Prizvala je starost mnogo pre vremena.

Pošalji "NEKE GODINE PROLAZE, NEKE GODINE DOLAZE" na Facebook Pošalji "NEKE GODINE PROLAZE, NEKE GODINE DOLAZE" na Google Pošalji "NEKE GODINE PROLAZE, NEKE GODINE DOLAZE" na My Yahoo! Pošalji "NEKE GODINE PROLAZE, NEKE GODINE DOLAZE" na Live Pošalji "NEKE GODINE PROLAZE, NEKE GODINE DOLAZE" na MySpace Pošalji "NEKE GODINE PROLAZE, NEKE GODINE DOLAZE" na Twitter Pošalji "NEKE GODINE PROLAZE, NEKE GODINE DOLAZE" na Digg Pošalji "NEKE GODINE PROLAZE, NEKE GODINE DOLAZE" na del.icio.us

Ažurirano 22.05.2008. u 10:18, autor: Borac za prava zivotinja

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. Vuk sa Hisara (avatar)
    Da, Vi ste u pravu, ali.... Veoma je lepo dok god to traje! Promene, često dolaze neprimetno, samo ti se tiho prikradu s ledja i, kao crv se uvuku u tebe i tada počinje promena koje postaneš svestan tek nakon pet ili deset godina. Moje iskustvo je nešto drugačije i Vi ste mi dali povod da do vikenda napišem jedan blog na tu temu.
    Pozdrav! Baš su ti lepe ove zverke!
  2. Almsivi (avatar)
    Da izgubim reci u ovom momentu, o godinama...

    Ideja je samo u glavi. Ideja je sve sto postoji.
  3. malo srculence (avatar)
    I ja imam takve drugarice. Umrle su iznutra pre vremena. Ponekad se zapitam ko je ovde lud: one ili ja?

    Kad bih im rekla da visim na Krstarici, da izlazim, da sam ŽIVA (što one zasigurno primećuju), ne znam šta pomisle u sebi...
    Ali, veruj mi, nije me ni briga... :)
  4. Almsivi (avatar)
    Samo ideje postoje, iz njih sve ostalo..

    (imam razloga da to kazem)
  5. cizmice (avatar)
    Draga Borchi,
    Pazljivo procitah tvoj tekst koji je jako interesantan, tekst koji je svrevremenski, univerzalan. Mogu ga citati ljudi mnogo stariji od nas I generacije koje ce tek doci...Pisala si o svima nama po malo, I svi se mozemo u njemu pronaci, na ovaj ili onaj nacin. Svojom rijechju, docarala si njen izgled I karakter njene dushe…
    Lijepo je sresti druga, prijatelja, nakon silnih godina, vidjeti izmijenjena, obavezno I ostarela lica izbrazdana od onoga sto vjecno traje a nikad ga ne mozemo potrositi.
    Valjda nam I to vrijrmr donosi nova iskustva, nove spoznaje, pouke zivotu I o zivotu.
    Osisala je kosu… hm… Sloboda ? Da li je imamo? Ili je sve ovo san…
    A, oci, sto li nam oci govore… Borka ?! Svijetle li nad stazom Srca?
    No, da li smo se zapitali sa kim ta zena dijeli svoj zivot I kome je zivot/e poklonila?
    Da li smo se dotakli nasih svakodnevnih malih kamicaka koji nam se nalaze u cipelama I lagano nas zuljaju? Da li oni ostavljaju traga na stopalima nasim… a pjesaciti moramo dugo… Na tom putu se susrecemo s nepremostivim rijekama, vrletnim planinama, oooh, uzasnim daljinama. Cesto nas, vjetar povije. Na tom putu, tesko je sva bremena na cilj donijeti. Za takav put potrebna su velika krila. Po nekad zasija sunce, tek toliko…da pokaze da se nikada ne odmara.
    Sve je manje zvijezda.
    Saznati ono sto su Piramide zeljele da sakriju, otkriti plavetne dubine neispitanih Okeana, tesko je. Jednog dana, ako saznamo sve istine koje nas ikad interesovase, sjescemo pored rijeke I zaplakati…
    Zivot je tren, a vrijeme vjecno.
  6. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Vrlo produhovljen komentar, Čizmice.
    Da - ima simbolike u toj loše ošišanoj kosi, odricanju od nečeg, možda najupečatljivijeg, što je moja drugarica nekada imala na sebi.
    Eh, oči svašta govore... Dok god u njima ima sjaja, to znači da u nama još uvek čuči dete.
  7. gebels (avatar)
    kao sto je dz.b. šo jednom rekao da je u sushtini ibzenizma besmisleno traziti od autora da objasni svoje delo jer sama sushtina objashnjena može da, ako sofistički posmatramo, bude ono shto je samo to delo i trazilo, tako je i sa borcicinom junakinjom-prijateljicom i njenim predavanjem od te stvari koja se zove sweet thing called zhivot. sklanjanje od sveopshte erupcije psihosomatskih promena koje prezivljava zena srednjih godina ima isti nivo prećutnog odobravanja u toj reshenosti kao i ona ista ibzenovska teza da svaka zena na zemaljskoj kugli ima prava da zivi svoj zivot, pa ma kakav on bio ili ga ona takvog zelela. srecu i sushtinu univerzuma nase svesti cine minijature a ne velika platna.... caj od kamilice, visnja na vrhu porcije kup sladoleda, osmeh, ili pak makijato u cijoj peni na obodu soljice iskusno oko moze da vidi npr. dobitak ili romansu. u caju od kamilice paradoksalno nema ničeg enigmatičnog ali ima neke iskrene dobroćudnosti svojstveno potisnutoj zelji i pomalo ksenofobičnom predajom od same suštine života i predavanja nekoj formi brige koju ta osoba doživljava kao borbu. ibzena spominjem jer me asocirala borcicina prica na per ginta koga svi pomalo nosimo u sebi. svako od nas je pacenik i baraba istovremeno kome vlada ponajvise iluzija o sebi samom. bas kao i ta dama koja se zapustila ali zato ima iluziju o sebi da resava sustinu svog egzistencijalizma sa novim pločicama podsvesno izbegavajući da skonta da ono što je stvarno pritiska i zbog cega se predala a istovremeno i razisla sama sa sobom, da je na neki nacin vodi na put antipoda hede gabler. za razliku od nje borcica se ponasa upravo kao enigmaticna mondenka :) sedeci za kompom i sustinu svog analitichkog biheviorizma prema svetu i ljudima prazni ovakvim postulatima iznijansiranog ukusa po mestima koja po meni nimalo nisu dorasla njenoj suptilnoj i istančanoj duhovnosti.... pozorište duše koja njena prijateljica preživljava kroz svoju spoljnu zapuštenost nadgrađujući svoju zrelo-žensku nestalnost begom od spoljnog sveta koji više nije njen u pravom smislu te reči je yang onom yin-u koga ćemo svi kad tad doživeti. razumem komplementarnost jedne i druge, zato što je to ono što se dešava u svakom od nas povremeno. sjaj ili sivilo.... bas kao vragana koja je kupila sandale na shtiklu jer je naprasno preko noći zavolela nba ligu.... :) čovek se menja duhovno bez obzira na godine, sa razlogom ili povodom i bez samog sagledavanja suštine tog menjanja. percepcija našeg sagledavanja samih sebe i naših unutarnjih poriva je dekadencija našeg postojanja kao filozofa ili psihologa u pokusaju kako neki klinci danas imaju obicaj da izvale ne razumevajuci sebe i svet oko nas a ponajvise samu prirodu ljudskih bića. čim se udubimo u proučavanje sebe i skontamo dubinu naših previranja, postajemo otuđeni od sredine i društva jer nismo više ono za šta smo se izdavali. promena je eklatantna i to ide preko noći. svedoci smo toga ne samo posmatrajući naše prijatelje koje retko viđamo već i naše najbliže koji se u jednom trenutku predaju nečemu nama stranom a ne onome što ih je cinilo prepoznatljivim do tada. stalna ibzenova teza... razlaz između realnih i romantičnih iluzija o nama... a i drugima oko nas.
  8. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Ooo, gospodine Gebels...
    Trebalo bi sad nešto da kažem na Vaš komentar, pa evo:
    po običaju, kad Vi nešto napišete, ja ostanem bez reči.