ФЕНОМЕН ЗВАНИ СТИВЕН КИНГ - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

ФЕНОМЕН ЗВАНИ СТИВЕН КИНГ

Oceni ovaj blog
Већ годинама наша књижевна елита ниподаштава значај не само Стивена Кинга, већ и других писаца исте жанровске опредељености. Деценијама уназад, читалачка публика која је наклоњена хорору, квалификује се (са тих, Олимпских висина на којима обитавају домаћи критичари и оптужујући упиру прст у све што не одговара њиховим стандардима) као део неке мрачне секте или, у најмању руку, као полуписмена, дивљачки настојена гомила, жељна крви и клања. Врло увредљиво и – неубедљиво, јер елемената страве и ужаса (наравно, у различитим формама) има у целокупној светској књижевности.
Они, који не воле Кинга, оптужују га за писање банално транспарентне прозе и стереотипне фабуле, популистички конципиране; његови обожаваоци, пак, доживљавају га као изузетног приповедача фантастичне имагинације. Оно, у чему се и једни и други слажу, то је да његова дела имају полифонијску структуру ликова, то јест да су Кингови јунаци подједнако убедљиви и артикулисани као мноштво различитих гласова.
Стивен Кинг (чије презиме, игром судбине, у преводу значи 'краљ') рођен је 21. септембра 1947. године у држави Мејн. (Заљубљен у завичај, Кинг је радњу својих бројних романа сместио управо у Мејн, у град Дери, који је, на тај начин постао микрокосмос, мијазма и поприште борбе Добра и Зла.) Признаје да је у детињству био интроверт, који се није уклапао у средину. Ово тумачи чињеницом да је живео у тешкој материјалној ситуацији након што је његову породицу оставио отац, који је једног дана отишао да купи цигарете и више никад се није вратио. Самоћу је утапао у слушању и свирању рок-музике. (У многим Кинговим романима видљива је љубав према музици.) Инспирисан делима Лавкрафта, Ричарда Метисона и Блоха, писао је приче за локалне новине. Био је ватрени присталица покрета против рата у Вијетнаму. Након завршене средње школе, уписао је Универзитет у Мејну, где је и дипломирао на катедри за енглеску књижевност. После добијене дипломе радио је у производњи услужних машина за прање веша, затим као настојник и чистач у женском интернату. Чишћење једне од соба наводно га је инспирисало за роман 'Кери' (1974), о девојци са телекинетичким моћима, који га је прославио и по коме је Брајан Де Палма 1976. године снимио култни филм, номинован за Оскара.
«Мени приче долазе на различитим местима и у различитом тренутку – у аутомобилу, под тушем, у шетњи, чак и док се мотам по којекаквим пријемима. У неколико наврата, приче су ми дошле у сновима», каже Кинг у својој уводној речи у роману «Ланголијери».
Од тренутка када је 'Кери' публикована, Стивен Кинг се вртоглаво пење на лествици најпопуларнијих и најтиражнијих писаца. Годинама оспораван од стране официјелне књижевне критике, 2003. године напокон је добио и званично признање: престижну награду за допринос америчкој књижевности (National Book Foundation Medal for Distinguished Contribution to American Letters).
Изузетно продуктиван, до сада је написао више десетина књига (романа и збирки прича), од којих је неколико објавио под псеудонимом 'Ричард Бечмен'.
Први Кингови романи, објављени на нашим просторима, били су «Потпаљивачица» и «Куџо», оба у издању 'Дечијих новина' из Горњег Милановца, 1987. године. Након њиховог појављивања, ствари су неумитно кренуле својим током и Кинг се врло брзо и код нас устоличио као један од најчитанијих писаца. Данас само у Србији има око десетак веб-сајтова, који окупљају његове фанове (у свету их има на стотине); издавачи се утркују да откупе ауторска права за Кингова дела јер се она брзо распродају и гарантују добру зараду. На жалост, још увек сви његови романи нису објављени код нас, као што нису ни бројне приче – праве посластице за пасиониране читаче Кинга, мала ремек-дела по којима се снимају телевизијске мини-серије.
Кинг уопште није једноставан за читање, као што би то могли претпоставити лаици који не познају његово стваралаштво. Још мање је лак за превођење. (У том смислу, не могу а да не споменем Горана Скробоњу, који је апсолутно дочарао Кингов језик и стил.) Као прво, књиге Стивена Кинга су, већином, обимне (примера ради, роман «То» има преко шест стотина страница), или су делови једне целине и захтевају читање претходног («Мрачна кула»). Али, када једном уроните у Кингов свет, тешко ћете се одвојити од њега. Питате се: откуд још увек толико разигране маште у једном писцу који ће ове године ући у седму деценију живота, одакле толико фантастичних идеја? Фасцинирају вас његови животни ликови и откривате да неки од њих мисле и говоре попут вас или неког кога познајете. Све изгледа тако реално, али се, заправо, одвија у некој другој димензији. Ако та димензија није ванвременска и метафизичка, онда је приземнија, али подједнако страшна мејновска и деријевска. Шљампави кућни љубимац, заражен беснилом, претвара се у машину за убијање; очајни отац, који не може да се помири са смрћу свог детета, сахрањује га на индијанском гробљу јер зна да ће га тако вратити у живот, макар у обличју зомбија; писац бестселера пада у убилачке руке обожаватељке-психопате; зло ванземаљског порекла запоседа људска тела у виду карцинома; деца се, удруженим снагама, боре против Ждерача Светова; месијански Револвераш путује паралелним светом у потрази за разрешењем загонетке Мрачне куле; дечак у инвалидским колицима бори се са вукодлаком; аутостопер се вози са Смрћу; средњошколка се, из отуђене и стидљиве девојке, преображава у језиву осветницу... Зло је представљено у многим формама: као древни вирус, лудило или болест, као људска особина или, на пример, неземаљски ентитет са ликом кловна. Кингови јунаци су људи различитих узраста и полова који, згуснути и сабијени у заједничком страху пред надолазећим Хаосом, постепено откривају све стране својих личности. И то је, заправо, права егзалтација ужаса, јер су људи често гора чудовишта од застрашујућих бића из пакла или са друге планете. Хепиенд је могућ само ако људи уједине своје снаге против Зла, а да притом не изгубе индивидуалност. Кинг нам описује читаву галерију наизглед споредних ликова, који су толико чврсто међусобно испреплетени, да понекад, заједно са водећим протагонистом, чине колективног главног јунака. У неким романика, пак, главни јунак је усамљеник и добровољни изгнаник из друштва, најчешће шизофрени писац («Тамна половина», «Тајни прозор, скривени врт») и овде је Зло присутно као пројекција његовог другог 'ја'. Различите људске судбине су дочаране реалистично, са бројним реминесценцијама, које имају сврху да објасне зашто је јунака снашла баш та ситуација. Код Кинга нема стереотипа.
Кингов 'мејнстрим' у језику и дијалозима, вештина вођења унутрашњих монолога и тока свести, без икакве претенциозне потребе да вас лаже и удвара вам се нејасним метафорама и угланцаним фразама – све то вас обори са ногу. Уколико планирате да га читате, на пример, на плажи, може вам се догодити да изгорите на сунцу (што се управо, пре пар година, десило потписници овог текста док је 'гутала' «Зелену миљу»). Врло тихо и лукаво вам се увуче под кожу, и ви се нађете у ситуацији да заборавите на све друго, осим на књигу коју држите у рукама. Одлутате, кроз време и простор, и катапултирате се из времеплова право у град Дери у држави Мејн, у педесете године прошлог века... Преобразите се у дванаестогодишњу девојчицу са краставим коленима и дугачким плетеницама. Сиђете до места по имену 'Јаловина' и спустите се у мрачне тунеле канализационог одвода. Просто осетите страх док корачате катакомбама, али незадрживо идете напред јер вас Кинг води за руку. Напокон, доживљавате катарзу док, као Беверли Марш, гађате Зло, оличено у Пенивајзу...
Не спавате, не једете, не јављате се на телефон... све до тренутка док не завршите књигу, а онда паднете у депресију што сте је тако брзо прочитали и крећете да је читате испочетка. Увек вам се чини како вам је нешто промакло – не због тога што штиву ишта недостаје, већ зато што је свако Кингово дело опточено слојевима, у којима се може открити мноштво скривених асоцијација. И, већ сутрадан трчите у књижару да купите следећи Кингов роман.
Стивен Кинг је, дакле, опасан по здравље. Хипнотише, заводи, растужује, насмеје, подиже притисак, отуђује од спољног света.
У књизи мемоарско-есејистичког садржаја, «О писању: Извештај о занату», он осветљава себе као аутора. За њега, егзистенција је неодвојиво везана за технике литарарне креације. Пуни смисао ове повезаности, Кинг је сагледао након саобраћајне несреће, 1997. године, када је умало погинуо и након које је процес физичке рехабилитације текао упоредо са његовим повратком писању. У овој књизи он каже: «Живот није систем који подржава уметност. Управо је обрнуто». Као и већина постмодерних теоретичара, Кинг иницијацију за писање види у читању: онај ко не чита, не може ни писати. Читање је кључни степеник у едукацији. Конструкција прозног дела састоји се из три чиниоца: нарације, описа (који мора створити осећај реалности за читаоце) и дијалога. Речник мора бити примерен сваком лику, јер се кроз говор може оцртати нечији карактер. Такође, важну улогу имају стил (обележје персоналности) и граматика. Занатска страна писања се учи и усавршава, док је способност имагинације таленат с којим се човек рађа.

Стивен Кинг већ неколико година најављује престанак писања, али, на срећу својих обожавалаца, и даље ствара. Тужна чињеница је да болује од тешког и неизлечивог дегенеративног обољења рожњаче, које ће, једног дана, резултирати потпуним слепилом – најстрашнијом клетвом за сваког писца. За разлику од других богатих, америчких аутора, најпознатији становник Бенгора, држава Мејн, живи релативно скромно. У браку је преко тридесет година са књижевницом Табитом и, како сам каже, када не пише, највише ужива у дружењу са својом децом и пријатељима за које, барем једном месечно, приређује барбекју.

Pošalji "ФЕНОМЕН ЗВАНИ СТИВЕН КИНГ" na Facebook Pošalji "ФЕНОМЕН ЗВАНИ СТИВЕН КИНГ" na Google Pošalji "ФЕНОМЕН ЗВАНИ СТИВЕН КИНГ" na My Yahoo! Pošalji "ФЕНОМЕН ЗВАНИ СТИВЕН КИНГ" na Live Pošalji "ФЕНОМЕН ЗВАНИ СТИВЕН КИНГ" na MySpace Pošalji "ФЕНОМЕН ЗВАНИ СТИВЕН КИНГ" na Twitter Pošalji "ФЕНОМЕН ЗВАНИ СТИВЕН КИНГ" na Digg Pošalji "ФЕНОМЕН ЗВАНИ СТИВЕН КИНГ" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. Almsivi (avatar)
    Sorry ali od barbekjua je i oboleo..

    Ko je tacno Steven King.. recimo, ako se ne varam, jel on to
    stvara scene filmova, kao npr .. thriller-e?
  2. gospodjica14 (avatar)
    Volim Kinga i uvek ga rado citam. A hvataljka za snove mi visi iznad kreveta
  3. Дади (avatar)
    realno nije moj žanr ali da je čovek umetnik to ne može niko da mu ospori
  4. Džek svih zanata (avatar)
    King je jedini od horor velikana koji se bori protiv zla, za razliku od Lavkrafta koji zlo samo posmatra, i Barkera koji jeste samo zlo.

    Drugo, ne bih se složio da je King umetnik, pre će biti da je majstor svog zanata. Naj umetnik među nabrojanom trojkom je Lavkraft. U svom blogu ovde sam citirao poslednji pasus iz njegove kratke priče "Festival", a na osnovu kojeg možete skontati zbog ćega ga nazivam umetnikom, a Kinga -majstorom. (I to nema veze sa njegovim arhaičnim i kitnjastim izrazom koji se tada koristio)
  5. Truman (avatar)
    Dobar tekst...