ZAŠTO ŽENE VOLE KRIMIĆE? - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

ZAŠTO ŽENE VOLE KRIMIĆE?

Oceni ovaj blog
«Čitam Deset malih Crnaca po ko zna koji put», reče mi prijateljica pre neki dan, preko telefona. «Znam knjigu već napamet, ali ne mogu da joj odolim.»
Moja prijteljica i ja nismo istih godina, različitog smo obrazovanja i, uopšte uzev, različitih ukusa – osim kada je u pitanju opus Agate Kristi. Agatu Kristi čitamo na moru, uveče u krevetu, pa čak i na raznim tabu-mestima kao što je toalet. Nismo jedine: poznajem barem još desetak devojaka, udatih žena i onih koje žele da se udaju, različitog porekla, socijalnog i ostalih stanja, koje čine kružook obožavateljki ove, pored kraljice Viktorije, najpoznatije engleske bake, koja bi, da je živa, imala preko sto godina i, verovatno, još toliko napisanih romana. Njena romansijerska, pripovedačka i dramska produktivnost odavno je ušla u legendu, a Agatini romani, priče i drame spadaju u red najčitanijih knjiga na svetu (pored Biblije, Tolstojevih dela i, u novije vreme, «Harija Potera» Džoane Rouling).
Kao studentkinja književnosti imala sam verbalne duele sa kolegama koji su, čuvši da konzumiram romane Agate Kristi, moj književni ukus nazivali 'problematičnim'. I danas mnogi kritičari dobar 'krimić' (kao, uostalom, i horor, fantastiku, epsku fantastiku, naučnu fantastiku, triler itd.) smatraju šundom, zaboravivši, pri tom, klasike svetske književnosti koji su se ovim žanrom bavili: Edgar Alan Po, Dostojevski i mnogi drugi.
Ideju za svoj prvi krimić – «Tajanstvena afera u Stajlsu» – Agata Kristi dobila je u toku Prvog svetskog rata, radeći kao milosrdna sestra u jednoj londonskoj bolnici. U Autobiografiji kaže kako je inspiraciju za likove nalazila u svojim saputnicima, dok se tramvajem vraćala kući. Možda u toj činjenici leži magična autentičnost njenih književnih karaktera, ili, pak, još dalje, u detinjstvu male, maštovite Agate koja je, kao usamljena devojčica, zamišljala društvo za igru.
Pišući «Tajanstvenu aferu u Stajlsu», bila je, po sopstvenom priznanju, prožeta tradicijom Šerloka Holmsa i psihološkom igrom između njega i doktora Votsona, ali i svesna da mora izmisliti svog detektiva koji će, poput Holmsa, takođe imati prijatelja kao neku vrstu suprotnosti ili izvora šale. No, za razliku od Dojlovog sveznajućeg i arogantnog junaka, koji ima svega par slabosti – sklonost ka povremenom uživanju opijuma, pušenje lule i pokroviteljsko-cinični odnos prema svom alter egu, tj. pragmatičnom doktoru Votsonu, Agatin Herkul Poaro nema engleski pedigre; štaviše, svaka sličnost sa čuvenim mitskim herojem čije ime nosi, slučajna je. On je belgijski izbeglica srednjih godina, dežmekasti čovečuljak koji je opsesivno-kompulzivan u odnosu na svoje brkove, cipele i odeću. 'Herkulovska snaga' leži u snazi njegovih malih, sivih ćelija. To je, naime, sinonim Poaroove genijalnosti. On katkad deluje bespolno, a u nekim slučajevima, čak i feminizirano, što bi poneko pogrešno protumačio floskulom da svaki autor 'živi kroz svog junaka'.
Ikonografija popularne društvene igre «Kluedo» liči na onu iz romana Agate Kristi. Čak je i scenografija slična: salon, biblioteka, staklenik, balska dvorana... Ali, u miljeu svih njenih engleskih skorojevića koji žive u provincijskim zamkovima, okruženi vrtovima, u sred svih tih naizgled površnih razgovora uz popodnevni čaj, iza tih čipkanih zavesa pored kojih vezu uštogljene usedelice, postoje pritajene strasti i lične drame 'hladnih' Britanaca, koje kulminiraju ubistvom. Koeficijent naše, čitalačke inteligencije meri se količinom uspešno postavljenih premisa i rešene konkluzije, i to pre nego što Poaro vrlo argumentovano saopšti ko je, zašto i kako izvršio zločin.
«Ceo smisao dobre detektivske priče sastoji se u tome da se mora raditi o nečemu očiglednom, ali istovremeno, zbog nekog razloga, čitalac treba da otkrije da to nije očigledno, da to neko uopšte nije mogao učiniti. Iako je, naravno, stvarno to učinio», pisala je Agata Kristi. Njen junak, genijalni Poaro, izjavljuje: «Uzrok smrti treba tražiti u žrtvi», a ta misao je i danas vodilja savremenih, autentičnih istražitelja. Ovu misao nalazimo i u novijim, krimi-noar američkim filmskim serijama o patolozima («Mesto zločina»), ali je ovde zločin (često vrlo bizaran) samo povod za lekciju iz ljudske anatomije, balistike ili drugih nauka koje su nama, laicima, potpuna nepoznanica. Na primeru naizgled slučajnog saobraćajnog udesa, ekipa forezničara na osnovu tragova prskanja krvi, saznaje da nije bila u pitanju obična 'saobraćajka' već planirano ubistvo. I dalje, dok kamera simulira putanju metka kroz kičmenu moždinu, ljudsko tkivo se pred našim očima cepa poput šnicle a mi saznajemo da se kičmena moždina stručno zove Medulla spinalis. Za maštu ostaje malo prostora: sve je tako eksplicitno – puno seksa, nasilja, unutrašnjih organa kao na dlanu...
Ali, zato je jedna druga serija (do skoro aktuelna) pravi pandan raznim 'mestima zločina': Ubistva u Midsameru. Bez mnogo krvi, jer svrha krimića nije da nas užasne slikom, već da nas podstakne na analitičko razmišljanje. To je ono što Englezi, majstori ovog žanra, zovu 'mistery'. Ne tzv. 'hard boiled fiction', tipa Čendlerovih i Spilejnovih romana, već pastoralni pejzaž engleske provincije, tipično 'agatovski', u kome je vreme, kao u Agatinim romanima, stalo. Junaci Midsamera – jeste, barataju mobilnim telefonima i napinju se da žive kakvim-takvim savremenim stilom života. Ali, uzalud: to nisu urbani heroji ili pentagram-ubice. U ovoj seriji sve vrvi od engleskog tradicionalizma: opet popodnevne čajanke, ružičnjaci, posmatranje ptica, strastveni odgajivači konja, bibliotečka okupljanja, lov na lisice, zatvorene interesne grupe okupljene u crkveni hor ili klub obožavalaca nekoga ili nečega. Nema DNK analize, jer detektiv Barnabi radi po principu Herkula Poaroa, tj. uz pomoć 'malih sivih ćelija'. U likovima prepoznajemo Agatine karaktere: fanatično religiozne guvernante-usedelice koje truju cijanidom; zlu decu, opterećenu nekom genetskom greškom, koja nemilosrdno ubijaju čekićem; žene koje glume žrtve i isceniraju sopstveno (neuspešno) ubistvo da bi se prikrile. Koliko zamršenih događaja, koliko patine, koliko mašte! Logika je tu sporedna, mada dedukcijom zaista dolazimo do rešenja (koje je sve vreme očigledno, ali prikriveno, jer su autori dobrih krimića poput mađioničara – skrenu nam pažnju na nevažan detalj da bi prikrili ključne dokaze).
Agata je, dakle, večna i sveprisutna. Niko je, još uvek, nije nadmašio. Pa čak ni Patriša Hajsmit ili kultna Meri Higins Klark. Činjenica da je žene više čitaju bazirana je na proizvoljnoj statistici, koju sam dobila ispitivanjem prijatelja. Muškarci iz moje okoline retko čitaju njene krimiće, kao što retko gledaju i Ubistva u Midsameru. Da li je to zbog toga što žene potajno sanjare život kakav vode engleski skorojevići, ušuškani u viktorijanske kuće okružene ružičnjacima, pa makar tu idilu katkad prekinuo zločin; ili žene – uopšteno govoreći – uživaju u zagonetkama uma, koje ne iziskuju pogled na iskasapljeno telo ili potoke krvi? A možda zato što u Agatinim romanima ima pritajene romantike, jer, povrh zločina, u njenim krimićima skoro uvek je prisutan happy end, oličen u konačnom spoju zaljubljenog para.

Pošalji "ZAŠTO ŽENE VOLE KRIMIĆE?" na Facebook Pošalji "ZAŠTO ŽENE VOLE KRIMIĆE?" na Google Pošalji "ZAŠTO ŽENE VOLE KRIMIĆE?" na My Yahoo! Pošalji "ZAŠTO ŽENE VOLE KRIMIĆE?" na Live Pošalji "ZAŠTO ŽENE VOLE KRIMIĆE?" na MySpace Pošalji "ZAŠTO ŽENE VOLE KRIMIĆE?" na Twitter Pošalji "ZAŠTO ŽENE VOLE KRIMIĆE?" na Digg Pošalji "ZAŠTO ŽENE VOLE KRIMIĆE?" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. Gost_katja (avatar)
    Agaaataaaa!!! Pricaj mi o tome! Ja i najbolja drugarica gutamo njene knjige, kao sto je to radila i moja mama.. i njena.. i njena drugarica.. i... upravu si - zene uglavnom. Cluedo je isto vrh! A za Mesto Zlocina verovatno imas takav stav jer su stvarno preterali sa njihovim labaratorijama, bazama podataka i raznom savremenom opremom (za vecinu ne verujem da postoji cak i u SADu).. i preterali su sa Majamijem, Njujorkom.. za mene je LA bio zakon! Ona prva postava kada je serija tek pocela, krajem devedesetih.. e tu je bilo dobrih misterija, mudrih ubica i malih sivih celija Grisoma! Za Ubistva u Midsaremu nazalost jos nisam cula
  2. Chupka90 (avatar)
    u jbte mrzi me da chitam..
  3. The Look (avatar)
    Pored Ubistva u Midsameru ima jos jedna engleska serija koja podeca na Agatu, a to je Agent Fojl, ne znam da li se tako zove. II sv. rat u Engleskoj, a on istrazuje zlocine, ista atmosfera.
    Omiljeni kriminalisticki romani su mi ABC ubistva, Deset malih crnaca i Tragedija u tri cina, a od ljubavnih Divov hleb.
    Istina je da se u svakom njenom romanu pored svih ubistava krije i romantika, moguce je da to privlaci toliko zena. Od kako sam dobila internet susrecem se sa njenim citaocima tj citateljkama sve vise.
    Od svih muskarac koje znam, samo moj otac je cita...
  4. malo srculence (avatar)
    Ja ne volim krimiće... 8)
  5. Almsivi (avatar)
    Da poznajem sve te pisce, mozda bih shvatio o cemu se radi.

    Ja volim krimice, cisto jer to ojacava intiligenciju (kod mene) to istrazivanje i slicno.
    I zagonetno je..
  6. moje srce (avatar)
    ja sam AC (ono sto se moglo naci po bibliotekama, nekih 40-ak knjiga sigurno) procitala jos kao dete (na zgrazanje bibliotekarke nad mojim, potencijalno problematicnim, knjizevnim ukusom). moja ND ima sve AC knjige koje povremeno pozajmljujem i citam ponovo.

    p.s. tvoj blog je jedini koji redovno citam, delimo teme i razmisljanja. imam citalacki zahtev - stavljaj po jedan prazan red izmedju pasusa, oci mi setaju u procitane redove ...
  7. WEISHAUPT (avatar)
    Onda ne možeš da čitaš redovno, jer 5 blogova u roku od pola godine nije redovno. Redovno je kad neko objavljuje blogove svaki dan. Mašala.
  8. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Hm... Biću redovnija.

    p.s. Hvala, Srce, poslušaću tvoj savet.
  9. The Look (avatar)
    Ne brini srce meni se bibliotekarka cudila sto sam u sedmom razredu citala Oskara Vajlda. Sto se tice Agate isti slucaj, nekih 40-ak romana ako ne i vise...
    Samo nastavi i ja uzivam u tvojim tekstovima...
  10. eve.best (avatar)
    Kniga je fantasticna! Citala sam je prvi put u osnovnoj skoli, a od tada jos ko zna koliko puta!

    AC sam otkrila negde u 4-5 razredu OS i bukvalno “progutala” sve njene knige. Sto i nije tako tesko, jer kada pocnes da citas neku od njenih kniga, nema prekidanja. Eventualno, iz dva puta. Sto znaci, dva popodneva i veceri....
    Ona i Remark su mi omiljeni pisci iz tog perioda. Naravno, jos uvek volim da ih "citam"…

    U originalu knjiga se zove "And Then There Were None" ili "Ten Little Indians" kako se zovu i filmovi iz '65, '74. i '89, koje sam, naravno, gledala.

    Bila sam odusevljena proslog leta kada sam na ulici kupila PC igricu "And Then There Were None". Prilicno je dobra (odlicna animacija, dijalozi… Naravno ti si u ulozi detektiva, posto nema Poaroa) i ima dva kraja, ako se dobro secam (nisam je skoro igrala... mogla bih ) jedan je kao u knjizi, a jedan potpuno drugaciji.
    Nedavno sam videla da se pojavila i igrica “Ubistvo u Orijent ekspresu”, pa…. dok se ne “bacim” na ponovno citanje…
  11. gost 52128 (avatar)
    Singer kaže da je čitava književnost - ogovaranje :)
    Ko je kakav, i zašto... a u krimićima je to od životne važnosti.
    Baš je lep tekst - pozdrav od još jedne morbidne čitateljke.