...ili, samo fali Dostojevski. Poniženi i uvredjeni su tu.
Govorna scena:
Viri Dara iza zavese. Primiče se zavesi, odmiče. Gura nos u rupu od čipke. Čkilji na jedno oko. Gleda, ne veruje svojim očima.
- Pero, brzo, brzo- Dara će, mlatarajući rukom.
- Šta je,bre, šta s' dereš?
- Ma, dodji brzo i ne viči. Dodji, i gledaj kroz prozor !
Šta će, Pera, mučenik, ostavi svoj pos'o, stade kod prozora i gleda. Ne zna u šta gleda, al, gleda.
- I, šta kažeš?
- Ne znam šta treba da kažem ?
- Vidiš li ti nešto neobično na ulici?
- Jok,brate. Šta to treba da vidim? Prolaze automobili, eno ga ide i Velja ulicom. Evo, sad baš stade kod prodavnice, priča s nekim...Ček, ček, da vidim s kim to priča...Aha, ono je Persa, Manetova žena. Nešto mu objašnjava, saginje se...
-E, pa, to, to ! Gledaj malo bolje- sva zajapurena od sreće, reče mu Dara, nameštajući oko na desnu rupu od zavese.
- Ne mogu da vidim o čemu pričaju, samo se vidi da je neraspoložena. Nekako tužna, i, drži u ruci metlu. Čekaj,bre, šta radi s metlom na ulici?- u čudu će Pera.
- Pa, da čisti, čisti, gospodja! Nego kako, šta si mislio? Samo da, gospodja, telefonira, a moj deda će da plati njene govorancije? E, pa ne može! Kad ga pitaš, Mane, 'di ti žena? Eno je kući, telefonira ! E,sad da ga pitam Mane, 'di ti je žena, ne verujem da bi rek'o 'di je. A, nema ni potrebe, kad svi znamo 'di je i šta radi, gospodja.
Strujna scena, jedan:
Dodje umoran muž s posla kući na ručak. Žena brzo postavlja sto. Vadi iz rerne pržen krompir i stavlja šerpu vrele falš supe na sto, da se hladi, dok on pere ruke. Hleb od juče. Crni luk umesto salate. Deca u školi.
Čovek seda, sipa u tanjir. Ćuti. Misli mu negde daleko.
Posle par zalogaja, zamišljen, pogleda u ženu, i upita je:
- Jel, a, kol'ko ono beše taj naš dug?
- Trijes' hiljada.
- A, kol'ko ono beše dan zatvora,znaš li?
- Ne znam, kažu hiljadu dinara.
- Meni bi se više isplatilo da sam nešto ukrao za trijes' hiljada, nego što sam napravio toliki dug za struju.
- Aj, beži,bogati,ne pričaj svašta.
- Nije,bre, svašta. Trijes' dana bi jeo i spav'o besplatno u Padinjaku. Radio bi samo jedan pos'o, a ne dva,k'o sada. Bio bi odmorniji, mirniji. Kad te neko pita 'di sam, ti bi mogla da kažeš da sam otputovao negde. Deca ne bi okretala glavu od mene, kad me vide da istovarujem kamione k'o robijaš, za džabe. I tako. Niko ne bi znao da sam dužan, i ovoliko ružan.
Ćuteći, izadje iz kuće. Ode na besplatni posao kojim će platiti struju, onu istu struju, koju s platom nije mogao da plati.
Kafu će popiti kad se vrati drugi put kući.
Strujna scena, dva:
Druga žena, drugi krompir, supa, hleb i crni luk. Druga deca na istom mestu.
- Jel, bre, ženo, koliki ono beše naš dug za struju?
- Trijes' hiljada.
- To mu dodje kao jedna plata, jel da?
- Da, tako nekako.
- E, vidiš, ništa mi nije jasno. Kako su sad mogli da mi nadju posao, kad treba da im platim struju, a, do juče su govorili da nigde nema posla?
Zar nisu mogli da mi nadju ovaj posao ranije?
Umesto odgovora, žena poče da sklanja tanjire sa stola.
Kažu ljudi mašta može svašta, a, da otsustvo mašte može isto da napravi svašta, e, to nisam znala do večeras.
Al' se zato nadam da ću sutra saznati kako su neke žene u crnom, u crvenom, žene u kupaćim kostima, i one bez njih, i ostale žene u nečem, isto onako žustro digle svoj glas i napisale nvo saopštenje, kao što su to učinile u odbranu omladinke Sladje, ovog puta, zbog kršenja ljudskog dostojanstva u Alibunaru.
U protivnom, bojim se da nismo daleko od kolektivnog skoka u plitak bunar.
Ko nema da plati, može da čisti
Uhapšen predsednik opštine Alibunar
Govorna scena:
Viri Dara iza zavese. Primiče se zavesi, odmiče. Gura nos u rupu od čipke. Čkilji na jedno oko. Gleda, ne veruje svojim očima.
- Pero, brzo, brzo- Dara će, mlatarajući rukom.
- Šta je,bre, šta s' dereš?
- Ma, dodji brzo i ne viči. Dodji, i gledaj kroz prozor !
Šta će, Pera, mučenik, ostavi svoj pos'o, stade kod prozora i gleda. Ne zna u šta gleda, al, gleda.
- I, šta kažeš?
- Ne znam šta treba da kažem ?
- Vidiš li ti nešto neobično na ulici?
- Jok,brate. Šta to treba da vidim? Prolaze automobili, eno ga ide i Velja ulicom. Evo, sad baš stade kod prodavnice, priča s nekim...Ček, ček, da vidim s kim to priča...Aha, ono je Persa, Manetova žena. Nešto mu objašnjava, saginje se...
-E, pa, to, to ! Gledaj malo bolje- sva zajapurena od sreće, reče mu Dara, nameštajući oko na desnu rupu od zavese.
- Ne mogu da vidim o čemu pričaju, samo se vidi da je neraspoložena. Nekako tužna, i, drži u ruci metlu. Čekaj,bre, šta radi s metlom na ulici?- u čudu će Pera.
- Pa, da čisti, čisti, gospodja! Nego kako, šta si mislio? Samo da, gospodja, telefonira, a moj deda će da plati njene govorancije? E, pa ne može! Kad ga pitaš, Mane, 'di ti žena? Eno je kući, telefonira ! E,sad da ga pitam Mane, 'di ti je žena, ne verujem da bi rek'o 'di je. A, nema ni potrebe, kad svi znamo 'di je i šta radi, gospodja.
Strujna scena, jedan:
Dodje umoran muž s posla kući na ručak. Žena brzo postavlja sto. Vadi iz rerne pržen krompir i stavlja šerpu vrele falš supe na sto, da se hladi, dok on pere ruke. Hleb od juče. Crni luk umesto salate. Deca u školi.
Čovek seda, sipa u tanjir. Ćuti. Misli mu negde daleko.
Posle par zalogaja, zamišljen, pogleda u ženu, i upita je:
- Jel, a, kol'ko ono beše taj naš dug?
- Trijes' hiljada.
- A, kol'ko ono beše dan zatvora,znaš li?
- Ne znam, kažu hiljadu dinara.
- Meni bi se više isplatilo da sam nešto ukrao za trijes' hiljada, nego što sam napravio toliki dug za struju.
- Aj, beži,bogati,ne pričaj svašta.
- Nije,bre, svašta. Trijes' dana bi jeo i spav'o besplatno u Padinjaku. Radio bi samo jedan pos'o, a ne dva,k'o sada. Bio bi odmorniji, mirniji. Kad te neko pita 'di sam, ti bi mogla da kažeš da sam otputovao negde. Deca ne bi okretala glavu od mene, kad me vide da istovarujem kamione k'o robijaš, za džabe. I tako. Niko ne bi znao da sam dužan, i ovoliko ružan.
Ćuteći, izadje iz kuće. Ode na besplatni posao kojim će platiti struju, onu istu struju, koju s platom nije mogao da plati.
Kafu će popiti kad se vrati drugi put kući.
Strujna scena, dva:
Druga žena, drugi krompir, supa, hleb i crni luk. Druga deca na istom mestu.
- Jel, bre, ženo, koliki ono beše naš dug za struju?
- Trijes' hiljada.
- To mu dodje kao jedna plata, jel da?
- Da, tako nekako.
- E, vidiš, ništa mi nije jasno. Kako su sad mogli da mi nadju posao, kad treba da im platim struju, a, do juče su govorili da nigde nema posla?
Zar nisu mogli da mi nadju ovaj posao ranije?
Umesto odgovora, žena poče da sklanja tanjire sa stola.
Kažu ljudi mašta može svašta, a, da otsustvo mašte može isto da napravi svašta, e, to nisam znala do večeras.
Al' se zato nadam da ću sutra saznati kako su neke žene u crnom, u crvenom, žene u kupaćim kostima, i one bez njih, i ostale žene u nečem, isto onako žustro digle svoj glas i napisale nvo saopštenje, kao što su to učinile u odbranu omladinke Sladje, ovog puta, zbog kršenja ljudskog dostojanstva u Alibunaru.
U protivnom, bojim se da nismo daleko od kolektivnog skoka u plitak bunar.
Ko nema da plati, može da čisti
Alibunar -- Jedna od najsiromašnijih opština u Srbiji, Alibunar, za svoje žitelje koji nemaju odakle da plate račune organizovala je javne radove da bi im otpisala dugove.
U vojvođanskoj ravnici smatraju da je ovo mnogo bolji način da se dugovanja naplate od čačanskog modela zaplene stanova.
Ipak, svesni su da bi ovaj model čišćenja ulica protiv dugova komunalnim preduzećima teško bio primenljiv u velikim gradovima. Ali, sa dve ruke i metlom, Ljiljana Ladičorbić može da otplati nagomilane dugove za komunalije.
Pre tri godine postala je tehnološki višak i u 50. godini spremna je da radi bilo koji posao, pa je od opštine tražila makar da čisti ulice u zamenu za otpis više hiljada dinara komunalnih dugova. “Tri godine sam bez radnog odnosa i to je počelo sistematski da se gomila, jer u kući imam studenta i sve što zaradim moram njemu da dajem za put”, kaže Ljiljana.
Komunalcima je pomoć dobro došla. Angažovane radnike plaćaju u visini opštinske dnevnice, ali im novac ne daju na ruke. “Angažovani su na čišćenju ulica, javnih površina i naših kancelarija u javnom preduzeću”, objašnjava za B92 Miroslav Tankosić, direktor Javnog komunalnog preduzeća Bunar.
Motiv za ovakvu akciju opština Alibunar našla je u bedi i siromaštvu velikog broja svojih stanovnika. Ipak, otplaćivanje dugova radom nije svima omogućeno.
“Rezultati su vrlo dobri, jedino je nama ostalo da napravimo precizniju analizu ko su tačno korisnici koji nemaju sredstava za plaćanje, a ko su bahati korisnici koji ne žele, a imaju sredstava da plate komunalne usluge”, kaže Danijel Kišmarton, predsednik opštine Alibunar.
Ni to što je na samo 45 kilometara od Beograda, ni idealni položaj na međunarodnom putu nije pomoglo Alibunaru da se izvuče iz društva najsiromašnijih opština - zvanično zaposlenih je samo jedna osmina stanovnika.
Kada se sve što zarade malobrojni zaposleni u Alibunaru podeli na sve one koji žive u ovom mestu, dođe se do podatka da svaki stanovnik Alibunara dnevno raspolaže sa jednom novčanicom od sto dinara.
Prema ovom podatku, Alibunar spada među tridesetak najsiromašnijih opština u Srbiji u kojima stanovnici za mesec dana imaju na raspolagaju manje od 30 evra.
Uhapšen predsednik opštine Alibunar