Rominjanje kiše po duši i ćud kapi
budu stegom i tunelom nestajanja
kada ozebe svest i zacvili pseto
u lancima mokrim useklim u meso
kao šetači u kišnim mantilima kada
tumaraju svu noć bez najave jutra
pa se pocepaju atomi svesnosti i
zanemoća obim pukog umovanja
prosuše potoci željenog i mogućeg
to ni vrisak nekih lakih potpetica
kojima se odlazi i vraća kada je stiska
ne nadglasa kapi čemera tonu teške
što u rudnicima duše zapomažu spas
samo da ne zgasne i poslednja luča
kao gumicom obrisano pa sve zgužvano
i nema tragova ispraznog životarenja
i buljenje u zamazano neko i iskidano
mozganje koje smisla nema a ni povoda
tada bih u doline zelenilom natopljene
i plavim bih obalama beskraj da kradem
i perom belim treperavim da lebdim
što tišinu osvaja lako, poput pogleda
a samo bih da naslonim glavu na tvoje rame
tu poslednju luku lucidnih snova i radovanja
tu raskrsnicu i svemir mojih razmišljanja.
APČ
16.mart 2011.
dušo moja draga...nedostajanje je prokletinja koja nas proganja i kad-tad pogodi cilj 
