Dostojan je gorkoga ridanja prizor: hrišćani koji ne znaju šta je hrišćanstvo. A sa ovim prizorom sada se skoro neprestano suočavamo. Pogledi retko nalaze suprotan, zaista utešan prizor. U mnoštvu onih koji sebe nazivaju hrišćanima oni retko mogu da se zaustave na hrišćaninu, koji je to i imenom, i na samom delu.
Pitanje koje vi postavljate sada postavljaju svi redom. "Zašto se ne spasavaju", pišete vi, "neznabošci, muhamedanci i takozvani jeretici? Među njima ima tako dobrih ljudi. Pogubiti te tako dobre ljude bilo bi protivno milosrđu Božjem... Da, to je protivno čak i zdravom razumu čovečijem. A i jeretici su takođe hrišćani. Smatrati sebe spasenim, a pripadnike ostalih verovanja izgubljenim, to je bezumno i krajnje gordo!"
Postaraću se da vam odgovorim po mogućnosti u malo reči, da mnogoslovlje niukoliko ne bi povredilo jasnoću izlaganja. Hrišćani, vi rasuđujete o spasenju, a ne znate šta je spasenje, zašto je ono potrebno ljudima, najzad ne poznajete Hrista, Koji je jedino sredstvo našeg spasenja. Evo istinitog učenja o tom pitanju, učenja Svete, Vaseljenske Crkve. Spasenje je u povraćaju opštenja (zajedničenja) sa Bogom. Ovo opštenje (zajedničenje) izgubio je sav rod čovečiji grehopadom praotaca. Sav rod čovečiji je vrsta bića izgubljenih. Pogibelj je udes svih ljudi, i vrlih i zlih. Začinjemo se u bezakonju, rađamo se u grehu. "Sa tugom ću u grob leći za sinom svojim", govori sveti patrijarh Jakov o sebi i svetom sinu svome Josifu celomudrenom i prekrasnom. Silazili su u ad po okončanju zemaljskog stranstvovanja ne samo grešnici nego i pravednici Staroga zaveta. Takva je moć dobrih dela čovekovih. Takva je cena vrlina naše pale prirode. Da bi se uspostavilo zajedničenje čoveka sa Bogom, za spasenje je bilo neophodno iskupljenje. Iskupljenje roda ljudskog nisu izvršili ni Anđeli ni Arhanđeli, niti bilo koje od najviših, ali ograničenih i stvorenih bića. Izvršio ga je sam bezgranični Bog. Kazne sudbina roda ljudskog, zamenjene su Njegovom kaznom, nedostatak zasluga čovečijih zamenjen je Njegovim večnim dostojanstvom. Sva dobra dela ljudska koja su nemoćna i nishode u ad, zamenjena su jednim moćnim dobrim delom: verom u Gospoda našeg Isusa Hrista. Upitali su Gospoda Judeji: "Šta da činimo da bismo tvorili dela Božija?" Gospod im je odgovorio: "Ovo je delo Božije da verujete u Onoga koga On posla" (Jn. 6,28 -29). Jedno dobro delo nužno nam je za spasenje: vera. No vera je delo. Verom, jedino verom mi možemo ući u opštenje (zajedničenje) sa Bogom uz posredstvo njime darovanih tajni. Ali uzalud i pogrešno vi mislite i govorite da će se dobri ljudi među neznabošcima i muhamedancima spasiti, to jest stupiti u opštenje sa Bogom. Uzalud vi gledate na misao protivnu tome kao na novinu, kao na zabludu koja se potkrala. Ne, takvo je postojano učenje istinite Crkve, i starozavetne i novozavetne. Crkva je svagda smatrala da je jedini Posrednik spasenja Iskupitelj. Ona je priznavala da i najveće vrline pale prirode nishode u ad. Ako su pravednici istinite Crkve, svetilnici iz kojih je svetleo Duh Sveti, proroci i čudotvorci, koji su verovali u Iskupitelja koji dolazi, a svojom su smrću prethodili dolasku Iskupitelja, nishodili u ad, kako to vi hoćete da neznabošci i muhamedanci, koji nisu poznali Iskupitelja i nisu poverovali u Njega, zato što vam se oni čine tako dobri, zadobiju spasenje, koje se daje jednim, ponavljam vam, jedinstvenim sredstvom: verom u iskupitelja? Hrišćani, poznajte Hrista! Shvatite da vi Njega ne poznajete, da ste se odricali Njega, smatrajući da je spasenje moguće bez Njega zbog nekakvih dobrih dela. Onaj ko priznaje mogućnost spasenja bez vere u Hrista, odriče se Hrista i, možda ne znajući, zapada u teški greh bogohuljenja.
"Mislimo, dakle", govori sveti apostol Pavle, "da će se čovek opravdati verom bez dela zakona" (Rimlj. 3, 28). "I to je pravda Božija kroz veru u Isusa Hrista za sve i na sve koji veruju, jer nema razlike. Jer svi sagrešiše i lišeni su slave Božije, a opravdavaju se darom, blagodaću njegovom, kroz iskupljenje koje je u Hristu Isusu" (Rimlj. 3,22- 24). Vi ćete prigovoriti: "Sveti apostol Jakov zahteva neizostavno dobra dela, on uči da je vera bez dela mrtva". Razmotrite šta zahteva sveti apostol Jakov. Zapazićete da on, kao i svi bogonadahnuti pisci Svetog Pisma, traži dela vere, a ne dobra dela pale prirode naše. On traži živu veru, potvrđivanu delima novoga čoveka, a ne dobra dela pale prirode protivna veri. On navodi postupak patrijarha Avraama, delo iz koga se projavila vera pravednika: TO delo bilo je u prinošenju na žrtvu Bogu svoga jedinorodnoga sina. Zaklati sina svoga kao žrtvu uopšte nije dobro delo po prirodi čovekovoj. Ono je dobro delo kao ispunjenje zapovesti Božje, kao delo vere. Zagledajte se u Novi zavet i uopšte u celo Sveto Pismo. Vi ćete naći da ono zahteva ispunjenje zapovesti Božjih, da se to ispunjenje naziva delima, da od toga ispunjenja zapovesti Božjih vera u Boga postaje živa, kao ona koja dela. Bez njih ona je mrtva, kao da je lišena svakog pokreta. A nasuprot tome, naći ćete da su dobra dela pale prirode od čula, od krvi, od poriva i nežnih osećanja srca nedopuštena, odbačena. A baš ta tako dobra dela vama se i sviđaju kod neznabožaca i muhamedanaca. Za njih vi hoćete da im se da spasenje, mada bi to bilo uz odbacivanje Hrista.
Čudno je vaše rasuđivanje o zdravom razumu. Otkuda ga, s kakvim pravom, nalazite, i prepoznajete kod sebe? Ako ste hrišćanin, onda treba da imate o ovom pitanju shvatanje hrišćansko, a ne kakvo drugo, samovoljno ili prihvaćeno ko zna gde. Jevanđelje nas uči da smo padom stekli lažno nazvani razum, da razum pale prirode naše, kakvo god urođeno dostojanstvo imao, ma kako bio izoštren učenošću ovoga sveta, očuvava nasleđe stečeno padom, ostaje lažno nazvani razum. Njega treba odbaciti i predati se rukovođenju vere. Pod tim rukovođenjem, u svoje vreme, posle znatnih podviga u pobožnosti, Bog daruje vernom slugi Svome razum Istine, ili razum duhovni. Ovaj je razum moguće i dužno smatrati zdravim razumom, on je objavljena vera, tako nenadmašno opisana od svetog apostola Pavla u 11. glavi njegove poslanice Jevrejima. Temelj duhovnog rasuđivanja je Bog. Na ovom tvrdom kamenu ono se zida i zato se ne koleba, ne pada. A to što vi nazivate zdravim razumom mi, hrišćani, smatramo razumom toliko bolesnim, toliko pomračenim i zabludelim, da se njegovo izlečenje drukčije i ne može ostvariti nego odsecanjem svih znanja koja ga sačinjavaju, mačem vere, i njihovim odbacivanjem. A ako se smatra zdravim i priznaje takvim na nekakvom temelju neizvesnom, klimavom, neodređenom, koji se ne prestano menja, onda će on, kao "zdrav", neminovno odbaciti Hrista. Ovo je dokazano iskustvom. Pa šta vam to govori vaš zdravi razum? Da je smatrati pogibiju dobrih ljudi, koji ne veruju u Hrista, protivno vašem zdravom razumu. I ne samo to, takva propast vrlih protivna je milosrđu tako sveblagog Bića, kakvo je Bog. Razume se došlo vam je otkrivenje sviše o ovom predmetu, o tome šta je protivno a šta nije protivno milosrđu Božjem? Nije, nego zdrav razum pokazuje ovo. Ah, vaš zdravi razum!... Međutim, budući pri vašem zdravom razumu, kako to mislite da možete sopstvenim ograničenim čovečijim umom da shvatite šta je protivno i šta nije protivno milosrđu Božjem? Dozvolite da kažem naše mišljenje. Jevanđelje, odnosno Hristovo učenje, ili Sveto Pismo, drukčije još rečeno, sveta Vaseljenska Crkva, otkrili su nam sve što čovek može znati o milosrđu Božjem, koje prevazilazi svako umovanje, i svako poimanje čovekovo nedostupno je za njih. Uzaludno je zanošenje uma čovekovog kada nastoji da definiše bezgraničnog Boga, kada nastoji da objasni neobjašnjivo, i da potčini svojoj uobrazilji... koga? Boga! Takav poduhvat je pregnuće satansko!... Imaš ime da si hrišćanin, a ne znaš učenje Hristovo! Ako se iz ovog blagodatnog, nebeskog učenja nisi naučio da je Bog nesaznajan, pođi u školu i čuj čemu se uče deca. Njima objašnjavaju predavači matematike u teoriji beskonačnog da se ono, kao neodređena veličina, ne potčinjava onim zakonima kojima su potčinjene određene veličine - brojevi, da rezultati njegovi mogu biti sasvim suprotni rezultatima brojeva. A ti hoćeš da ograničiš zakone dejstva milosrđa Božjeg i govoriš: ovo je u skladu sa njim, ovo mu je protivno. To je u skladu ili u neskladu sa tvojim zdravim razumom, sa tvojim shvatanjima i osećanjima. Sledi li iz toga da je Bog dužan da shvata i oseća onako kako ti shvataš i osećaš? A upravo to i zahtevaš od Boga. To je sasvim nerazuman i krajnje gordi poduhvat. Pa ne okrivljuj prosuđivanja Crkve za nedostatak zdravog smisla i smirenja: to je tvoj nedostatak! Ona, sveta Crkva, samo postojano sledi učenje Božje o dejstvima Božjim, otkriveno od Samoga Boga. Poslušno za njom idu istinska njena čeda, prosvećujući se verom, potirući razmetljivi razum, koji ustaje na Boga. Verujemo da možemo znati u Bogu samo ono što je Bog blagovoleo da nam otkrije. Ako bi bilo drugog puta ka Bogopoznanju, puta koji bismo mogli prokrčiti (umu svome) sopstvenim naporima, ne bi nam bilo darovano otkrivenje. Ono je dano zato što nam je neophodno. Pusta su i lažna sopstvena samoizmišljanja i skitanja uma čovečijeg.
Pitanje koje vi postavljate sada postavljaju svi redom. "Zašto se ne spasavaju", pišete vi, "neznabošci, muhamedanci i takozvani jeretici? Među njima ima tako dobrih ljudi. Pogubiti te tako dobre ljude bilo bi protivno milosrđu Božjem... Da, to je protivno čak i zdravom razumu čovečijem. A i jeretici su takođe hrišćani. Smatrati sebe spasenim, a pripadnike ostalih verovanja izgubljenim, to je bezumno i krajnje gordo!"
Postaraću se da vam odgovorim po mogućnosti u malo reči, da mnogoslovlje niukoliko ne bi povredilo jasnoću izlaganja. Hrišćani, vi rasuđujete o spasenju, a ne znate šta je spasenje, zašto je ono potrebno ljudima, najzad ne poznajete Hrista, Koji je jedino sredstvo našeg spasenja. Evo istinitog učenja o tom pitanju, učenja Svete, Vaseljenske Crkve. Spasenje je u povraćaju opštenja (zajedničenja) sa Bogom. Ovo opštenje (zajedničenje) izgubio je sav rod čovečiji grehopadom praotaca. Sav rod čovečiji je vrsta bića izgubljenih. Pogibelj je udes svih ljudi, i vrlih i zlih. Začinjemo se u bezakonju, rađamo se u grehu. "Sa tugom ću u grob leći za sinom svojim", govori sveti patrijarh Jakov o sebi i svetom sinu svome Josifu celomudrenom i prekrasnom. Silazili su u ad po okončanju zemaljskog stranstvovanja ne samo grešnici nego i pravednici Staroga zaveta. Takva je moć dobrih dela čovekovih. Takva je cena vrlina naše pale prirode. Da bi se uspostavilo zajedničenje čoveka sa Bogom, za spasenje je bilo neophodno iskupljenje. Iskupljenje roda ljudskog nisu izvršili ni Anđeli ni Arhanđeli, niti bilo koje od najviših, ali ograničenih i stvorenih bića. Izvršio ga je sam bezgranični Bog. Kazne sudbina roda ljudskog, zamenjene su Njegovom kaznom, nedostatak zasluga čovečijih zamenjen je Njegovim večnim dostojanstvom. Sva dobra dela ljudska koja su nemoćna i nishode u ad, zamenjena su jednim moćnim dobrim delom: verom u Gospoda našeg Isusa Hrista. Upitali su Gospoda Judeji: "Šta da činimo da bismo tvorili dela Božija?" Gospod im je odgovorio: "Ovo je delo Božije da verujete u Onoga koga On posla" (Jn. 6,28 -29). Jedno dobro delo nužno nam je za spasenje: vera. No vera je delo. Verom, jedino verom mi možemo ući u opštenje (zajedničenje) sa Bogom uz posredstvo njime darovanih tajni. Ali uzalud i pogrešno vi mislite i govorite da će se dobri ljudi među neznabošcima i muhamedancima spasiti, to jest stupiti u opštenje sa Bogom. Uzalud vi gledate na misao protivnu tome kao na novinu, kao na zabludu koja se potkrala. Ne, takvo je postojano učenje istinite Crkve, i starozavetne i novozavetne. Crkva je svagda smatrala da je jedini Posrednik spasenja Iskupitelj. Ona je priznavala da i najveće vrline pale prirode nishode u ad. Ako su pravednici istinite Crkve, svetilnici iz kojih je svetleo Duh Sveti, proroci i čudotvorci, koji su verovali u Iskupitelja koji dolazi, a svojom su smrću prethodili dolasku Iskupitelja, nishodili u ad, kako to vi hoćete da neznabošci i muhamedanci, koji nisu poznali Iskupitelja i nisu poverovali u Njega, zato što vam se oni čine tako dobri, zadobiju spasenje, koje se daje jednim, ponavljam vam, jedinstvenim sredstvom: verom u iskupitelja? Hrišćani, poznajte Hrista! Shvatite da vi Njega ne poznajete, da ste se odricali Njega, smatrajući da je spasenje moguće bez Njega zbog nekakvih dobrih dela. Onaj ko priznaje mogućnost spasenja bez vere u Hrista, odriče se Hrista i, možda ne znajući, zapada u teški greh bogohuljenja.
"Mislimo, dakle", govori sveti apostol Pavle, "da će se čovek opravdati verom bez dela zakona" (Rimlj. 3, 28). "I to je pravda Božija kroz veru u Isusa Hrista za sve i na sve koji veruju, jer nema razlike. Jer svi sagrešiše i lišeni su slave Božije, a opravdavaju se darom, blagodaću njegovom, kroz iskupljenje koje je u Hristu Isusu" (Rimlj. 3,22- 24). Vi ćete prigovoriti: "Sveti apostol Jakov zahteva neizostavno dobra dela, on uči da je vera bez dela mrtva". Razmotrite šta zahteva sveti apostol Jakov. Zapazićete da on, kao i svi bogonadahnuti pisci Svetog Pisma, traži dela vere, a ne dobra dela pale prirode naše. On traži živu veru, potvrđivanu delima novoga čoveka, a ne dobra dela pale prirode protivna veri. On navodi postupak patrijarha Avraama, delo iz koga se projavila vera pravednika: TO delo bilo je u prinošenju na žrtvu Bogu svoga jedinorodnoga sina. Zaklati sina svoga kao žrtvu uopšte nije dobro delo po prirodi čovekovoj. Ono je dobro delo kao ispunjenje zapovesti Božje, kao delo vere. Zagledajte se u Novi zavet i uopšte u celo Sveto Pismo. Vi ćete naći da ono zahteva ispunjenje zapovesti Božjih, da se to ispunjenje naziva delima, da od toga ispunjenja zapovesti Božjih vera u Boga postaje živa, kao ona koja dela. Bez njih ona je mrtva, kao da je lišena svakog pokreta. A nasuprot tome, naći ćete da su dobra dela pale prirode od čula, od krvi, od poriva i nežnih osećanja srca nedopuštena, odbačena. A baš ta tako dobra dela vama se i sviđaju kod neznabožaca i muhamedanaca. Za njih vi hoćete da im se da spasenje, mada bi to bilo uz odbacivanje Hrista.
Čudno je vaše rasuđivanje o zdravom razumu. Otkuda ga, s kakvim pravom, nalazite, i prepoznajete kod sebe? Ako ste hrišćanin, onda treba da imate o ovom pitanju shvatanje hrišćansko, a ne kakvo drugo, samovoljno ili prihvaćeno ko zna gde. Jevanđelje nas uči da smo padom stekli lažno nazvani razum, da razum pale prirode naše, kakvo god urođeno dostojanstvo imao, ma kako bio izoštren učenošću ovoga sveta, očuvava nasleđe stečeno padom, ostaje lažno nazvani razum. Njega treba odbaciti i predati se rukovođenju vere. Pod tim rukovođenjem, u svoje vreme, posle znatnih podviga u pobožnosti, Bog daruje vernom slugi Svome razum Istine, ili razum duhovni. Ovaj je razum moguće i dužno smatrati zdravim razumom, on je objavljena vera, tako nenadmašno opisana od svetog apostola Pavla u 11. glavi njegove poslanice Jevrejima. Temelj duhovnog rasuđivanja je Bog. Na ovom tvrdom kamenu ono se zida i zato se ne koleba, ne pada. A to što vi nazivate zdravim razumom mi, hrišćani, smatramo razumom toliko bolesnim, toliko pomračenim i zabludelim, da se njegovo izlečenje drukčije i ne može ostvariti nego odsecanjem svih znanja koja ga sačinjavaju, mačem vere, i njihovim odbacivanjem. A ako se smatra zdravim i priznaje takvim na nekakvom temelju neizvesnom, klimavom, neodređenom, koji se ne prestano menja, onda će on, kao "zdrav", neminovno odbaciti Hrista. Ovo je dokazano iskustvom. Pa šta vam to govori vaš zdravi razum? Da je smatrati pogibiju dobrih ljudi, koji ne veruju u Hrista, protivno vašem zdravom razumu. I ne samo to, takva propast vrlih protivna je milosrđu tako sveblagog Bića, kakvo je Bog. Razume se došlo vam je otkrivenje sviše o ovom predmetu, o tome šta je protivno a šta nije protivno milosrđu Božjem? Nije, nego zdrav razum pokazuje ovo. Ah, vaš zdravi razum!... Međutim, budući pri vašem zdravom razumu, kako to mislite da možete sopstvenim ograničenim čovečijim umom da shvatite šta je protivno i šta nije protivno milosrđu Božjem? Dozvolite da kažem naše mišljenje. Jevanđelje, odnosno Hristovo učenje, ili Sveto Pismo, drukčije još rečeno, sveta Vaseljenska Crkva, otkrili su nam sve što čovek može znati o milosrđu Božjem, koje prevazilazi svako umovanje, i svako poimanje čovekovo nedostupno je za njih. Uzaludno je zanošenje uma čovekovog kada nastoji da definiše bezgraničnog Boga, kada nastoji da objasni neobjašnjivo, i da potčini svojoj uobrazilji... koga? Boga! Takav poduhvat je pregnuće satansko!... Imaš ime da si hrišćanin, a ne znaš učenje Hristovo! Ako se iz ovog blagodatnog, nebeskog učenja nisi naučio da je Bog nesaznajan, pođi u školu i čuj čemu se uče deca. Njima objašnjavaju predavači matematike u teoriji beskonačnog da se ono, kao neodređena veličina, ne potčinjava onim zakonima kojima su potčinjene određene veličine - brojevi, da rezultati njegovi mogu biti sasvim suprotni rezultatima brojeva. A ti hoćeš da ograničiš zakone dejstva milosrđa Božjeg i govoriš: ovo je u skladu sa njim, ovo mu je protivno. To je u skladu ili u neskladu sa tvojim zdravim razumom, sa tvojim shvatanjima i osećanjima. Sledi li iz toga da je Bog dužan da shvata i oseća onako kako ti shvataš i osećaš? A upravo to i zahtevaš od Boga. To je sasvim nerazuman i krajnje gordi poduhvat. Pa ne okrivljuj prosuđivanja Crkve za nedostatak zdravog smisla i smirenja: to je tvoj nedostatak! Ona, sveta Crkva, samo postojano sledi učenje Božje o dejstvima Božjim, otkriveno od Samoga Boga. Poslušno za njom idu istinska njena čeda, prosvećujući se verom, potirući razmetljivi razum, koji ustaje na Boga. Verujemo da možemo znati u Bogu samo ono što je Bog blagovoleo da nam otkrije. Ako bi bilo drugog puta ka Bogopoznanju, puta koji bismo mogli prokrčiti (umu svome) sopstvenim naporima, ne bi nam bilo darovano otkrivenje. Ono je dano zato što nam je neophodno. Pusta su i lažna sopstvena samoizmišljanja i skitanja uma čovečijeg.