Mobilni telefon je zvonio...
-”Zdravo Kris. Samo da te obavestim da ćerka ne može da ti uzvrati pozive. Tako mi je rekla da prenesem svima. Na predavanju je, samo to i ništa više, ćao!!!”.
Veza je ostala da visi u etru. Mrtva linija. Ne čuje se ništa. Muk. Nisam progovorio ni reč. A hteo sam. Bila je to moja ex-supruga. Superiorna kraljica. Remek delo sadašnjice.
Ćerka je u Petnici kraj Valjeva. Istraživačka stanica. Zabavljaju se deca. Valjda će i ponešto naučiti. Njen rad je bio dobar (ćerkin).Uspela je da prođe konkurs. Molekularna bio medicina. Jedava da sam uspeo da izgovorim. Neka je, nek dete ide samo napred. Cena nije bitna.
Osećam gorčinu. Ne zbog ćerke, već zbog ex-supruge. Kratki pozivi. Saopštenja. Muka mi je ovoga puta. Ali ne zbog odgovora, već zbog svega. No vratimo se na pređašnji dan - 8.mart.
Bilo je kasno grozno popodne. Grozno zbog temperature. -8. Hladno je napolju. Baš tog groznog popodneva, čuo sam se sa prijateljem. Prošlo je jako dugo od našeg zadnjeg susreta.
-”Kris, da li bi želeo da večeras obradujemo lepši pol?”, pitao je Nebojša.
-”Sine Nebojša...", tako sam ga zvao po istoimenom crtanom filmu pevca Sofronija; " ja nemam lepšu polovinu!”, misleći pritom na žensku osobu.
-”Imaš Kris, samo si zaboravio”, odgovorio je.
-”Verovatno si u pravu sine Nebojša”, našalio sam se.
Te večeri, dogovor je bio da se nađemo u restoranu-piceriji Galija. Skromno mesto i ono najlepše u svemu, nimalo intimna atmosfera. Moj zadatak je bio da po dogovoru sa Nebojšom, povedem moju ex-suprugu.
Pozvonio sam na vratima njenog stana u dogovoreno vreme. Buket u ruci se pomalo otrcao, jer da ne pominjem, onako usput da auto nije hteo da upali, pa sam morao doći pešice. Nisam uspeo ni taksi da obezbedim. Bilo je dosta leda. Svaka noga je išla na svoju stranu tako da sam jedva stigao.
Vrata mi je otvorila jedna dama. Nikada dok smo bili zajedno nije izgledala tako. Šminka, garderoba, kosa, sve je bilo kako treba. Sve sem jednog, prazne duše.
Pozvao sam prijatelja Nebojšu da dođe kolima i pokupi mene i moju EX. Prijatelj sa suprugom, nas je sačekao ispred ulaza zgrade. Sišli smo liftom do prizemlja i ušli u kola.
Veče je proteklo u priči i smeh. Sve je bilo OK. Sve sem jedne sitnice. Nikada se u životu nisam osećao mučnije. Svakog trenutka kada sam je pogledao, nisam osećao mržnju niti privlačnost. Osećao sam teskobu i mučninu. Nisam bio ljubomoran. Čak i njen elegancija, bar tak mislim, nije učinjena da bi zadivila mene ili nekoga, već da bi pokazala superiornost nad drugima. Teško veče.
Čak mislim da je jedno od retkih, koje nebih želeo da ponovim.
Nameštaljka mog prijatelja Nebojše iz nehata. Imao je lepe namere verovatno. Neznam kakve , ali sam siguran da ih je imao.
© 2011 Christian Forty
-”Zdravo Kris. Samo da te obavestim da ćerka ne može da ti uzvrati pozive. Tako mi je rekla da prenesem svima. Na predavanju je, samo to i ništa više, ćao!!!”.
Veza je ostala da visi u etru. Mrtva linija. Ne čuje se ništa. Muk. Nisam progovorio ni reč. A hteo sam. Bila je to moja ex-supruga. Superiorna kraljica. Remek delo sadašnjice.
Ćerka je u Petnici kraj Valjeva. Istraživačka stanica. Zabavljaju se deca. Valjda će i ponešto naučiti. Njen rad je bio dobar (ćerkin).Uspela je da prođe konkurs. Molekularna bio medicina. Jedava da sam uspeo da izgovorim. Neka je, nek dete ide samo napred. Cena nije bitna.
Osećam gorčinu. Ne zbog ćerke, već zbog ex-supruge. Kratki pozivi. Saopštenja. Muka mi je ovoga puta. Ali ne zbog odgovora, već zbog svega. No vratimo se na pređašnji dan - 8.mart.
Bilo je kasno grozno popodne. Grozno zbog temperature. -8. Hladno je napolju. Baš tog groznog popodneva, čuo sam se sa prijateljem. Prošlo je jako dugo od našeg zadnjeg susreta.
-”Kris, da li bi želeo da večeras obradujemo lepši pol?”, pitao je Nebojša.
-”Sine Nebojša...", tako sam ga zvao po istoimenom crtanom filmu pevca Sofronija; " ja nemam lepšu polovinu!”, misleći pritom na žensku osobu.
-”Imaš Kris, samo si zaboravio”, odgovorio je.
-”Verovatno si u pravu sine Nebojša”, našalio sam se.
Te večeri, dogovor je bio da se nađemo u restoranu-piceriji Galija. Skromno mesto i ono najlepše u svemu, nimalo intimna atmosfera. Moj zadatak je bio da po dogovoru sa Nebojšom, povedem moju ex-suprugu.
Pozvonio sam na vratima njenog stana u dogovoreno vreme. Buket u ruci se pomalo otrcao, jer da ne pominjem, onako usput da auto nije hteo da upali, pa sam morao doći pešice. Nisam uspeo ni taksi da obezbedim. Bilo je dosta leda. Svaka noga je išla na svoju stranu tako da sam jedva stigao.
Vrata mi je otvorila jedna dama. Nikada dok smo bili zajedno nije izgledala tako. Šminka, garderoba, kosa, sve je bilo kako treba. Sve sem jednog, prazne duše.
Pozvao sam prijatelja Nebojšu da dođe kolima i pokupi mene i moju EX. Prijatelj sa suprugom, nas je sačekao ispred ulaza zgrade. Sišli smo liftom do prizemlja i ušli u kola.
Veče je proteklo u priči i smeh. Sve je bilo OK. Sve sem jedne sitnice. Nikada se u životu nisam osećao mučnije. Svakog trenutka kada sam je pogledao, nisam osećao mržnju niti privlačnost. Osećao sam teskobu i mučninu. Nisam bio ljubomoran. Čak i njen elegancija, bar tak mislim, nije učinjena da bi zadivila mene ili nekoga, već da bi pokazala superiornost nad drugima. Teško veče.
Čak mislim da je jedno od retkih, koje nebih želeo da ponovim.
Nameštaljka mog prijatelja Nebojše iz nehata. Imao je lepe namere verovatno. Neznam kakve , ali sam siguran da ih je imao.
© 2011 Christian Forty
