ЧОВЕК И ВИОЛИНА - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Vuk sa Hisara

ЧОВЕК И ВИОЛИНА

Oceni ovaj blog
Направили смо неколико кругова у тишини пратећи клинца док је јурио стазом. Застао сам испред степеница што се спуштају ка путу.
-Није ваљда да си још увек носталгичан?- упита ме пријатељ.
-Аха,- рекох.- Некад је на овом месту био леп дрвени пешачки мостић. Спајао је парк и кафану тамо преко. Испод је пролазио пут поплочан коцком. Све то је нестало, а било је тако лепо! Зашто?
-Прогрес, пријатељу. Морамо напред!
-Слажем се да идемо напред, али зар због тога морамо за собом све да рушимо!?
-Пријатељу, па то је био само обичан дрвени мост и кафана, ништа више!
Збуњено сам га погледао, слегао раменима и наставио да ходам . У мислима сам се вратио у оно доба кад ми је било 7 година. Било је пролеће. Недавно смо се били доселили у тај крај па сам знао само једног дечака из комшилука. Супер смо се слагали. Кад се нисмо играли седели бисмо на неком скровитом месту и причали. Не сећам се о чему све смо причали, али смо знали то да чинимо сатима. Често се дешавало да уместо да стигнемо на вечеру стигнемо на порцију батина.
Навече, кад би време било лепо а ветар повољан, до нас би допирали далеки и лепи звуци виолине. Некад су били весели, некад тужни. Но, кад би допрли до нас, прича би замрла и ми бисмо слушали те чаробне звуке. У паузи смо нагађали ко то и где свира.
Једне вечери, након још једне неуспеле расправе, одлучисмо да, првом следећом приликом, кренемо за звуцима виолине и решимо дилему. Те ноћи дуго нисам могао да заспим. Слушао сам те предивне звуке и молио небо да и сутрадан буде сунчано и ведро.
Следеће вечери смо опет зачули виолину. Кренули смо ка њој следећи њене варљиве звуке што су се губили у лавиринтима улица, сокака и сокачића које нисмо ни познавали. Виолина као да је знала да идемо ка њој па одлучила да се нашали с нама. Час би се чула са севера, час с југа. Затим би се јецајем огласила с истока, а мало касније се весело јавила са запада. Но, то нас није вратило кућама. Наставили смо да тражимо и најзад, доспели на једно чудно и лепо место. Било је пуно светлости, покрета и смеха. Стајали смо опијени и збуњени оним што видимо. Нисмо ни знали да нешто тако лепо постоји. Путем поплочаним коцком ка нама се пела шаролика река насмејаних девојака и момака. Међу њима се тромо пробијао предивни црни коњ вукући велики црни фијакер пун веселих младића. Прекопута, парк је био пун разноликих шетача. Неки су прелазили дрвеним мостом на другу страну. Виолина чула негде изнад нас, на уѕвишици.
-Куда води мост?- шапатом ме упита друг.
Слегао сам раменима. Мало смо се промували и пронашли пролаз с горње стране. Провукли се и доспели у круг кафане. Као да је знала да смо стигли до циља, виолина засвира неку веселу мелодију. Скривајући се прилазили смо осветљеном делу кафане. Подијум за плес је са три стране затварала дрвена надстрешница светло-плаве боје. Испод ње су били столови пуни људи који су седели, пили и смејали се. Погледом сам шарао по њима. Најзад сам га пронашао. Био је у црном оделу, испод је имао белу кошуљу и имао је виолину. Био је нагнут над једним столом гудалом превлачећи преко жица. Он је производио те веселе звуке! Он и виолина. Устао сам и пошао ка њему и његовој виолини. Друг је покушао да ме задржи. Отргао сам се и наставио ка човеку у црном и виолини. Стао сам крај ограде. Стајао сам и зурио у виолину и тог високог, тамнопутог човека црних очију. Изненада, виолина и човек се раздвојише. Наста тишина пуна жагора и смеха. Човек за столом рече нешто човеку у црном и кафаном се опет зачу глас виолине. На човековом лицу оцрта се бол, нека тешка и дубока бол а виолина тај бол претвори у јецај. Обоје заплакаше. Заплакао сам и ја.
Нека велика и тешка рука ми се спусти на раме. Окренуо сам се и угледао намргођено лице конобара. Погледи нам се сретоше. Конобару се обрва изви навише, затим му на лицу затитра смешак, окрену ме својом снажном руком и благо ме гурнувши рече:
-Бриши кући. Касно је.
Обрисао сам сузе, нашао друга и отишао кући.
Не сећам се батина које сам добио те ноћи, али никада нећу заборавити тог човека и виолину.
Следеће зиме сам поново, с неким друштвом, доспео до те кафане. Све је било разрушено. Из снега су вирили комади трулог дрвета. Зграда је била сива, безбојна. Мост порушен. Бедно и празно. Чаролије је нестало.
-Прогрес, пријатељу!- рекох.
-Молим?- упита он.
-Кажем: прогрес, пријатељу. Уместо кафане – Дом пионира. Била је то још једна од многих промашених инвестиција. Не толико промашена колико погрешно урађена и организована. Био сам ту чим је био отворен. Личио је на Дом пензионера. Згадило ми се и више никад нисам дошао.
-Ствар укуса, пријатељу. Неки су ту долазили и радили.
-О, да! Како да не! Зато је и затворен. И, ето нас опет на почетку! Поново је ту кафана, само модерна, проста, економски исплатива, с појачалима, електричним инструментима и, што је најгоре, с буком коју називају музиком. С музиком крцатом елементима свих других култура само не с елементима наше културе!
-Шта ћеш, пријатељу,- рече он.- Млади то воле!
-Да, млади то воле,- рекох.- Само све то је трајало једно лето и угасило се.

(објављен 15. 03. 1991. Наша Реч. Лесковац)

Pošalji "ЧОВЕК И ВИОЛИНА" na Facebook Pošalji "ЧОВЕК И ВИОЛИНА" na Google Pošalji "ЧОВЕК И ВИОЛИНА" na My Yahoo! Pošalji "ЧОВЕК И ВИОЛИНА" na Live Pošalji "ЧОВЕК И ВИОЛИНА" na MySpace Pošalji "ЧОВЕК И ВИОЛИНА" na Twitter Pošalji "ЧОВЕК И ВИОЛИНА" na Digg Pošalji "ЧОВЕК И ВИОЛИНА" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. Almsivi (avatar)
    Zivahno, i obojeno. Lepo opisano.

    Volim violinu, al..
    Volim i trance.