Блесак носталгије

Отео се на трен
Тишини и забораву свакодневице.
Видим платана на Булевару шум
пев гачаца
црних ко зеница
сивих ко дан без Ње.
„Шестице“ прве у праскозорје хук
допловио ми крвотоком.
Облином угла клизим
Кроз хаустор времена.
У робну кућу „Та-Та“ улазим.
Радије но код „Митића“
Због разнобојног мастила
Дебелођоних каљача
И бајкословних кокос пуслица
За динар.
У прву праву
самопослугу на Балкану.
Или то ћутим,
са дна којег нема
тек хуј чежње
за родним градом
кад нагло сну отргнут
тмином очи испуним.
 

Back
Top