Ponovo sam uzeo telefonsku slušalicu u ruke da je pozovem. Navodno, treba mi neki cd, došao bih da ga uzmem. Ili da ona svrati i donese ga... U stvari, opet bih da je vidim, pa smišljam neke razloge da izgleda, kao, slučajno...
Ne mogu više...
Uvek sam ja taj koji zovem, tako mi se barem čini. Znam, nije tako, pozove i ona, ali nije to dinamika koju želim. Nije to svakodnevno... Kad pozove, pričamo po sat vremena o svemu - kiši koja pada, pozorišnoj predstavi, filmu koji je sinoć bio na tv... Uobičajene stvari koje možemo da pričamo uz piće u kafiću. Ali, ne, ona ne izlazi zbog neke fobije od čega već, nije ni važno... Tako, pričamo i ja je zamišljam u sobi kraj mene. Ugasim svetlo, ležim u krevetu sa slušalicom u ruci i vidim je tu kraj mene...
Ne mogu više...
Ne želim je više u mislima... Kad kupujem nešto, planiram šta bih kupio njoj... Ujutru se pitam kako ona izgleda kad se probudi, da li se okreće po krevetu još minut-dva ili odmah ustaje...
Ne mogu više...
Okupiran sam njom. Puna mi je glava, a ona spava mirnim snom, čini mi se. Fantastično se pretvara da ne zna... Kad bi se zezali, ne zna... Zna, još kako, ali, eto, neće ni ka meni ni od mene, čuva neku sredinu... Uvek kad pomislim da je tu, nije, kad pomislim da je daleko, pored mene je... Neshvatljivo...
Ne mogu više...
Prelomiću, dosta je bilo... Okrećem se na drugu stranu! Više ne sklapam oči da je vidim, nema nje kad su mi oči širom otvorene... Može da se pojavi na javi! Ako neće, dobro, ako hoće još bolje... Nemam više snage da trčim za njom. Staću i sesti na klupu u parku. Možda ona shvati da sam prestao da je jurim, pa stane i ona. I krene nazad. Do klupe... Onako, lagano, sa zagonetnim smeškom i sjajem u očima... Kakav samo ona ima.
Ne mogu više...
Neću je čekati, ali biću tu. Zauvek.
Ne mogu više...
Uvek sam ja taj koji zovem, tako mi se barem čini. Znam, nije tako, pozove i ona, ali nije to dinamika koju želim. Nije to svakodnevno... Kad pozove, pričamo po sat vremena o svemu - kiši koja pada, pozorišnoj predstavi, filmu koji je sinoć bio na tv... Uobičajene stvari koje možemo da pričamo uz piće u kafiću. Ali, ne, ona ne izlazi zbog neke fobije od čega već, nije ni važno... Tako, pričamo i ja je zamišljam u sobi kraj mene. Ugasim svetlo, ležim u krevetu sa slušalicom u ruci i vidim je tu kraj mene...
Ne mogu više...
Ne želim je više u mislima... Kad kupujem nešto, planiram šta bih kupio njoj... Ujutru se pitam kako ona izgleda kad se probudi, da li se okreće po krevetu još minut-dva ili odmah ustaje...
Ne mogu više...
Okupiran sam njom. Puna mi je glava, a ona spava mirnim snom, čini mi se. Fantastično se pretvara da ne zna... Kad bi se zezali, ne zna... Zna, još kako, ali, eto, neće ni ka meni ni od mene, čuva neku sredinu... Uvek kad pomislim da je tu, nije, kad pomislim da je daleko, pored mene je... Neshvatljivo...
Ne mogu više...
Prelomiću, dosta je bilo... Okrećem se na drugu stranu! Više ne sklapam oči da je vidim, nema nje kad su mi oči širom otvorene... Može da se pojavi na javi! Ako neće, dobro, ako hoće još bolje... Nemam više snage da trčim za njom. Staću i sesti na klupu u parku. Možda ona shvati da sam prestao da je jurim, pa stane i ona. I krene nazad. Do klupe... Onako, lagano, sa zagonetnim smeškom i sjajem u očima... Kakav samo ona ima.
Ne mogu više...
Neću je čekati, ali biću tu. Zauvek.
