Eh, depresija. Dobra stara drugarica.
Šta god da uradim muka mi je od toga. Ako ništa ne radim onda se tek skenyam...
Ali to nije bitno sada. Našla sam na jednom specifičnom pretraživaču svoju "staru simpatiju" i momentalno se setila teme koju je onomad Beti postavila... "googlate li stare simpatije", a ustvari nisam ni znala šta je time htela da pita..... i ne znam ko me je terao da ukucam njegovo ime i prezime. Čak nisam bila ni sigurna da se tako preziva.....
Od 16 ljudi, uključujući i mene, svih generacija..... jedini on iz moje. U toj nekoj grupi. Koje su šanse.....
Čemu to?
Jao kako smo mi ljudi jadni pa želimo da verujemo u te neke znake, u veličinu svojih postupaka, Boga ili zvezde..... kako je samo silna ljudska želja da Bog postoji..... ako ne Bog, onda Saturn, možda je ipak do vanzemaljskog uticaja (neka nova živa bića), ili smo ovde u toku razvojnog puta, ili ćemo se reinkarnirati, sve to zbog kosmičke pravde, prebacićemo se u novu dimenziju i tamo ćemo sve ponovo..... a znate li šta je najstrašnije? Obe opcije su grozne.
Možemo umreti i može naša silna svest iščeznuti kao što se i pojavila, što je jezivo na jedan potpuno jedinstven način, a možemo i nastaviti da kružimo, ili u bezbrižnu večnost, ili iznova, kroz nova tela i nove oblike..... da naučimo svaki da prepoznamo..... i izgubimo sve kontakte sa entitetima koji su krasili naše postojanje i uneli svu živost u njega..... možemo tako večno lutati i to je opcija 2, potpuno podjednako jeziva, ako ne i više..... i gde je tome kraj?
Bože moj, odavno je prošlo vreme kad sam se raščlanjivala u komadiće zbog njega, a verujem da je njegova situacija još jasnija.
Imam potrebu da patim zbog nečega, a nemam pojma zbog čega.
Možda je istina, možda se stvarno zaljubljujemo sami u sebe i sam čin "posedovanja" osobe koja je predmet našeg obožavanja neće otkloniti nelagodnost i to nešto.... i divno i jadno u isto vreme.
Uopšte ne sumnjam u ljubav. Iskrena ljubav svakako postoji. Prema detetu, prema roditelju, bratu, sestri, mužu..... skopčana je sa suživotom i vremenom koje smo posvetili toj osobi, navikama koje imamo zajedno. A šta je zaljubljenost?
Mogla bih se zakleti da je potpuno isti efekat ako ga nacrtamo i obojimo, i dodamo mu mač, ili lepezu, novine, obučemo ga u skafander, ili mu naslikamo srce u dlanovima, poneki talenat ili šarm, sve u jednu sliku, uramimo je i imamo voljenog na zidu. Ono što je u nama bi ostalo isto, nepromenjeno, mučno, posledica bogate hemije u našim žlezdama. Malo prirodnija varijanta heroina.
Ili sam to samo ja?
Mislim da nam je dato to nešto, da večno čeznemo i da nikada zaista ne dosegnemo to što želimo. Tu visinu. Postoji objekat, i postoji radnja. Objekat je često jasan, ali to što želimo postići, to je sasvim nepojmljiva jedna stvar..... Ni dodir, ni poljubac, ni lepa reč, ni uramljena slika, ništa nije dovoljno.
Poslednje što mi treba sada je neki utašan savet. Ili komentar kako mi je "lep ili dosadan tekst"
1000 puta sam sebi rekla da mora biti da ću već jednom..... shvatiti. I možda sam shvatila. A možda nikada neću. Ono ĆU, u budućnosti, već sam izbrisala kao opciju. Opet mi deluje pomalo surovo i bedno. Oduvek sam volela da pišem, a sad to mogu da radim tako da pisanju dodam i smisao - neko će možda pročitati
OK, možda mi treba savet da li da mu pošaljem request. Reklamira devojku na svojoj stranici i to nije ništa što izaziva pozitivnu ili negativnu emociju u meni. Navodim kao detalj od značaja. Ne znam, ne mogu ni da pretpostavim njegovu reakciju. A kao i da je bitno, nešto sumnjam da ćemo se sresti na ulici, mada mogli bismo sarađivati tu i tamo sutra hehe..... e, evo vam nešto simpatično, da ne bude da ste potpuno uzalud čitali ovo sranje.
Šta god da uradim muka mi je od toga. Ako ništa ne radim onda se tek skenyam...
Ali to nije bitno sada. Našla sam na jednom specifičnom pretraživaču svoju "staru simpatiju" i momentalno se setila teme koju je onomad Beti postavila... "googlate li stare simpatije", a ustvari nisam ni znala šta je time htela da pita..... i ne znam ko me je terao da ukucam njegovo ime i prezime. Čak nisam bila ni sigurna da se tako preziva.....
Od 16 ljudi, uključujući i mene, svih generacija..... jedini on iz moje. U toj nekoj grupi. Koje su šanse.....
Čemu to?
Jao kako smo mi ljudi jadni pa želimo da verujemo u te neke znake, u veličinu svojih postupaka, Boga ili zvezde..... kako je samo silna ljudska želja da Bog postoji..... ako ne Bog, onda Saturn, možda je ipak do vanzemaljskog uticaja (neka nova živa bića), ili smo ovde u toku razvojnog puta, ili ćemo se reinkarnirati, sve to zbog kosmičke pravde, prebacićemo se u novu dimenziju i tamo ćemo sve ponovo..... a znate li šta je najstrašnije? Obe opcije su grozne.
Možemo umreti i može naša silna svest iščeznuti kao što se i pojavila, što je jezivo na jedan potpuno jedinstven način, a možemo i nastaviti da kružimo, ili u bezbrižnu večnost, ili iznova, kroz nova tela i nove oblike..... da naučimo svaki da prepoznamo..... i izgubimo sve kontakte sa entitetima koji su krasili naše postojanje i uneli svu živost u njega..... možemo tako večno lutati i to je opcija 2, potpuno podjednako jeziva, ako ne i više..... i gde je tome kraj?
Bože moj, odavno je prošlo vreme kad sam se raščlanjivala u komadiće zbog njega, a verujem da je njegova situacija još jasnija.
Imam potrebu da patim zbog nečega, a nemam pojma zbog čega.
Možda je istina, možda se stvarno zaljubljujemo sami u sebe i sam čin "posedovanja" osobe koja je predmet našeg obožavanja neće otkloniti nelagodnost i to nešto.... i divno i jadno u isto vreme.
Uopšte ne sumnjam u ljubav. Iskrena ljubav svakako postoji. Prema detetu, prema roditelju, bratu, sestri, mužu..... skopčana je sa suživotom i vremenom koje smo posvetili toj osobi, navikama koje imamo zajedno. A šta je zaljubljenost?
Mogla bih se zakleti da je potpuno isti efekat ako ga nacrtamo i obojimo, i dodamo mu mač, ili lepezu, novine, obučemo ga u skafander, ili mu naslikamo srce u dlanovima, poneki talenat ili šarm, sve u jednu sliku, uramimo je i imamo voljenog na zidu. Ono što je u nama bi ostalo isto, nepromenjeno, mučno, posledica bogate hemije u našim žlezdama. Malo prirodnija varijanta heroina.
Ili sam to samo ja?
Mislim da nam je dato to nešto, da večno čeznemo i da nikada zaista ne dosegnemo to što želimo. Tu visinu. Postoji objekat, i postoji radnja. Objekat je često jasan, ali to što želimo postići, to je sasvim nepojmljiva jedna stvar..... Ni dodir, ni poljubac, ni lepa reč, ni uramljena slika, ništa nije dovoljno.
Poslednje što mi treba sada je neki utašan savet. Ili komentar kako mi je "lep ili dosadan tekst"
1000 puta sam sebi rekla da mora biti da ću već jednom..... shvatiti. I možda sam shvatila. A možda nikada neću. Ono ĆU, u budućnosti, već sam izbrisala kao opciju. Opet mi deluje pomalo surovo i bedno. Oduvek sam volela da pišem, a sad to mogu da radim tako da pisanju dodam i smisao - neko će možda pročitati
OK, možda mi treba savet da li da mu pošaljem request. Reklamira devojku na svojoj stranici i to nije ništa što izaziva pozitivnu ili negativnu emociju u meni. Navodim kao detalj od značaja. Ne znam, ne mogu ni da pretpostavim njegovu reakciju. A kao i da je bitno, nešto sumnjam da ćemo se sresti na ulici, mada mogli bismo sarađivati tu i tamo sutra hehe..... e, evo vam nešto simpatično, da ne bude da ste potpuno uzalud čitali ovo sranje.
