Danas veje sneg. Lep je grad, sav u belom. Opet sam ga zavolela. Nis. Dugo je bio mrzak. Nedovoljan i trom. Toliko nedovoljno sam prosla, veoma vaznih ulica izostavila. I sada se kajem. U oci sam mu gledala ispod oka. Rugala se prasini i starosti. Istoci i kratkoci.
Opija me centar. U njemu se uvek sve zbiva. Ta istorija koja daje sirinu. Mogucnost da opet zavolim ljude. Ta lica, magicna lica. Poznajemo se odnekud. Znamo i kada, i koliko puta. Ali to je sve. Prolazimo. Nekada nam treba vremena da uputimo diskretan osmeh. Godinama se ne poznajemo.
Sve su to isti ljudi, znate. Ko ce ga znati od cega zive i kako vole. Sretnem ih i znam da su zdravi. Blesavo. Brinem o nekom licu. Nadam se da ne uzivaju u samoci. I onda se opet sretnemo. U mimoilazenju vec zaboravimo jedni na druge. Ali pamtimo osmeh. Bude nam dobro. Osetis se svoj na svome i da je ovo tvoj grad. Neka ga, kakav takav je. Dosta je bilo sala na njegov racun.
Samo treba da pogledas smelo i vidis da Nis se promenio. Veci je. Bolji je. Nemoj ga kvariti nekim svojim bezveznim razlozima. Znas da nigde nije bolje, koliko god ovde lose izgledalo. Sve je to samo privid. I dalje se dobra muzika slusa. Ljudi vole da se zabavljaju. Nisu prestali da zive. Samo trebas da vidis zivot.
Necu ti opisivati delove grada, omiljene ulice i zapamceno lisce nekog drveca. Svako ima svoj deo. Svoju draz i svoju laz. Moja licna draz jesu stare kuce. Taj starac. Istorijski znalac. U mom naselju ga nema. Tu su relativno mladi putevi. Ali centar! Znam da ne volis stare ljude i njihove oduzene price. Ako trazis sustinu, tamo te ceka. Ti stari stilovi, fasade koje i danas projektuju boju. Pokazace ti gde pripadas.
Nista jos nisi video. I ono sto mislis da znas ako otvoris oci, gledaces drugacije. Ne mogu bas sada da te provedem, Uputim te sta vredi gledati. Lepota je subjektivna. Svako je posmatrac za sebe.
Opija me centar. U njemu se uvek sve zbiva. Ta istorija koja daje sirinu. Mogucnost da opet zavolim ljude. Ta lica, magicna lica. Poznajemo se odnekud. Znamo i kada, i koliko puta. Ali to je sve. Prolazimo. Nekada nam treba vremena da uputimo diskretan osmeh. Godinama se ne poznajemo.
Sve su to isti ljudi, znate. Ko ce ga znati od cega zive i kako vole. Sretnem ih i znam da su zdravi. Blesavo. Brinem o nekom licu. Nadam se da ne uzivaju u samoci. I onda se opet sretnemo. U mimoilazenju vec zaboravimo jedni na druge. Ali pamtimo osmeh. Bude nam dobro. Osetis se svoj na svome i da je ovo tvoj grad. Neka ga, kakav takav je. Dosta je bilo sala na njegov racun.
Samo treba da pogledas smelo i vidis da Nis se promenio. Veci je. Bolji je. Nemoj ga kvariti nekim svojim bezveznim razlozima. Znas da nigde nije bolje, koliko god ovde lose izgledalo. Sve je to samo privid. I dalje se dobra muzika slusa. Ljudi vole da se zabavljaju. Nisu prestali da zive. Samo trebas da vidis zivot.
Necu ti opisivati delove grada, omiljene ulice i zapamceno lisce nekog drveca. Svako ima svoj deo. Svoju draz i svoju laz. Moja licna draz jesu stare kuce. Taj starac. Istorijski znalac. U mom naselju ga nema. Tu su relativno mladi putevi. Ali centar! Znam da ne volis stare ljude i njihove oduzene price. Ako trazis sustinu, tamo te ceka. Ti stari stilovi, fasade koje i danas projektuju boju. Pokazace ti gde pripadas.
Nista jos nisi video. I ono sto mislis da znas ako otvoris oci, gledaces drugacije. Ne mogu bas sada da te provedem, Uputim te sta vredi gledati. Lepota je subjektivna. Svako je posmatrac za sebe.