...
Samo nemoj da pišeš više i ne slinavi. A smanji malo i sa tim utapanjem tuge u čaši. Uostalom, i konopac i pištolj su ti na raspolaganju...
Ako ti danas, ipak, nije do samoubistva, mogao bi da posetiš Metro i ostale megamarkete, omiljena ti mesta za izlaske i kupovinu poklona. Ili da malo prošetaš to tvoje ofucano kerče? No, dobro, šta fali da ga bar provozaš... Možda upoznaš i neku, što bi rekao, finu ženu usput.
Dosadilo mi je i da te čitam i da te slušam i da ti brišem sline. Dosadilo mi je i da toj kujici ostavljam koske po navici, dok se smuca oko vrata i prozora. Dosadilo mi je da je ćuškam dok je ti prizivaš. Pustila sam je da uđe.
Ah, slinavi moj Grujo, trebalo bi da znaš da je pasja vernost, iako ponekad dirljiva, samo uslovni refleks; životinjska strast za borbu oko smrdljivog i ustajalog, samo način i uslov opstanka te vrste; radost sa kojom šeni i zadovoljno maše repom, cvili ili čak ponekad lane, sa kojom čeka i uzima bačene joj otpatke - radost gladnog stomaka, i da te ne prati ljubav, već njena potreba za gospodarom, kojoj se veruje do besnila srazmernog tvom strahu od napuštanja. Ali ne znaš.
Zato joj, najzad, umesto koske, ostavljam gospodara i oslobađam se ružne navike da čuvam otpatke. Ne pada mi na pamet da uz pepeo, koji ti spada sa cigarete svuda okolo, čistim i njen izmet. Želim vam lep (predlažem crveni) povodac i redovnu vakcinaciju, njen dobar uslovni refleks i što manje lajanja na zvezde.
pas
nije
čoveku
najbolji
prijatelj
Možda sam najnejasnije videla da sam plesač koliko i pisac, pa? Kriva je ta glupa tinktura od tikvica-telebizija koju zapravo reklamira neka krava na televiziji. U stvari, kriv je onaj uljez koji je namerno, kao kukavica jaje, ostavio skrivenu da isparava, a ja kao slepica čitavu jesen nisam imala motiv da pomerim frižider i počistim ćoškove svakodnevo čitajući poruku sa stikera na njegovim vratima: „Ne trzaj! Samo dosadne žene imaju sređene kuće.“ Sve dok se nisu sakupili mravi.
A šta je povuklo oroz, šta je to bilo okidač kada mi je puklo pred očima i kad sam ušla u lift i viknula na sav glas u prazno
– Dosta je! Enough is enough!?
Ti! Nije slomljena duša, nije samoća. Nije ni kraj.
Izlomljene
linije
nagon
pukotine
osećaju
krajevima
(f*uck you)
Usledila je kratka dramska pauza i tišina kad duh pročita ove dve reči, a onda nastavi da se smeje do suza jer ga zabolela neka stara posekotina i taman kad je zaustio da kaže: Ah, Aladine izem te zagorelog, dovoljno je, ispuniću ti želju, ne moraš me ljubiti u dupe, jer prohladno je, vidiš da je i jezero okovao led, bolje filter mi kafu ispeci..., začu se neko krckanje i šištanje, kao kad zgaziš kesu punu grisina i otvoriš flašu u kojoj je mućkala Koka Kola. Siroti Aladin toliko se prenapregao u svom kukurikanju da mu je pozadina eruptirala kao bušotina neki zelenkasti bućkuriš po arapskom zapisu.
Bacivši još jedan pogled ka njemu tako ukopanom u mestu, sa do kolena spuštenim pantalonama i čelom orošenim kao krigla hladnog piva, kako psuje i boga i pastore i fratre i Vatikan i neki čarobni napitak za potenciju od malina i detelina sa četiri lista, duh se još jednom nasmeja grohotom, počeška se opet po dlakavom stomaku, doviknu au revoir i nestade u nepoznatom pravcu ispunjenja Aladinove želje.
Naravoučenije
bajke
ostaće
u duhu
vremena
između
redova
I usledio je primer izostanka potrebnih reči, a onda i njihovog ponavljanja čak... Nepomenljivi je umešao prste, ali dosta mi je čekanja da negde stavim tačku. Stoga skraćujem postupak. Nije smisao ove igre ni u čekanju ni u rečima. Sve kraće čitanje i sve duže kuckanje postaje vrlo rasprostranjena pojava. A mišljenje zakržljava. Zaborav. Zaborav je ono što se čeka. I anestezija. Nude demo(n)kratsko pravo na njih. Otplatićete ga kasnije, sa kamatama. Kad budete i vi zaboravljeni. Ili mrtvi. Dotle ste u ovisničko-dužničkom odnosu i igrate za njihov tim i njihovu stvar.
Grotesknoj nadmoći sluga zlomisli suprotstavljam božanski cvet s one strane dobra i zla, jer bilo bi ispod časti uzvratiti joj korektnošću kakvu je očekivala. Zverka zavodnica ovde je davno ulovljena i razotkrivena ali se tako dobro primila, da se odomaćila uz sve počasti. Ne poražava je, ali je ismejava, neuhvatljiva i nerazumljiva joj mnogostrukost i višesmisao. Kasno je za spavanje ljubavi, one koju vam nisu podvalili, budite je, toliko toga tek ima da se uradi i toliko igara još nismo ni započeli. Moji koferi su spakovani. Život ih već nosi. Ako je nešto i ostalo, nisam zaboravila.
U ovom Dekameronu sasvim je svejedno šta će oni koje je prepričavanje memoara jedne gejše odvelo u lisičje ludilo i lažno moralisanje progovoriti o nepročitanim Memoarima Pere bogalja. Nebitno je takođe šta o slobodi, veri i nadi misle na nivou rupe i Kazino Rojal-a sakupljači ženskih pamučnih gaćica kao uspomena na bivše hostese svojih brloga. Da, to je istina njihovih kofera iza zastora tajne Zelene čoje Montenegra.
P(r)ozivam ih da ispišu svoje putopise i p(r)ogovore konačno nešto o sebi umesto o onima koji su ih napustili. Možda neku erotsku pikanteriju iz svog seksualnog iskustva. Kažu da impotentni imaju dara za takve priče.
I kako se osećam trenutno?! Pa, zar i to nekoga zanima?!!! Evo, osećam se kao vjeverica koja je marljivo sakupila puno lješnjaka i upravo oštri zube. Sutra ću napraviti čokoladu sa njima ako me mrmot ne ispali. Mora neko i da zavija. Ta, ne mogu ni ja sve sama! U svakom slučaju, i sa čokoladom i bez nje, osećam se vrlo korisno jer sam nešto i uOčila...
Da jedan blistavi um (nebitno koji) na svom putu nije osvetleo njihove (nebitno čije) kao od prozirnog stakla bezbojne živote, nikada im se, možda, ne bi ni ukazala prilika da čuju neku muziku, pročitaju neku knjigu, pogledaju neki film i osete toliko toga o čemu niti su slutili, niti su sanjali sve dok, eto, nisu imali čast da prođu ispod jedne takve svetleće reklame Života i prime se na nju, kao što se takvi i inače lako primaju, a osobito na reklame. Jeste da su je usput zli i ljubomorni u granicama svoje potrošačke svesti gađali kamenjem, jeste da su je ismevali... Ali, ruku na srce, vredelo je! Treba im oprostiti. Bar su Miku Antića radi nje iščitavali, umesto da zaludni lepe sličice famoznih žena po praznim staklastim zidovima svojih života. Ne?!
Toliko ogrezli u strah od istine, navikli su da ih kroz svako iskustvo prati slutnja i videli život kao kroz negativ. Da su samo imali hrabrosti da potraže i okuse skriveno, i od sopstvenih tragova bi možda napravili sigurniji oslonac. Nesuočeni sa ičim zaista, držali su se svojih obala i plićaka i maštali o sebi i o svetu organima kojim se ne mašta, a bežeći od svake presudne odluke i odgovornosti poricali savršene sposobnosti svog mozga i pozivali se saučesnički na osećaj. Pokušavali su, u stvari, samo da odagnaju konstantni osećaj usamljenosti i nezadovoljstva. I tako do kraja nesrećnog života...
Isuviše
Veliki
Oprez
Deluje
Poražavajuće
Samo nemoj da pišeš više i ne slinavi. A smanji malo i sa tim utapanjem tuge u čaši. Uostalom, i konopac i pištolj su ti na raspolaganju...
Ako ti danas, ipak, nije do samoubistva, mogao bi da posetiš Metro i ostale megamarkete, omiljena ti mesta za izlaske i kupovinu poklona. Ili da malo prošetaš to tvoje ofucano kerče? No, dobro, šta fali da ga bar provozaš... Možda upoznaš i neku, što bi rekao, finu ženu usput.
Dosadilo mi je i da te čitam i da te slušam i da ti brišem sline. Dosadilo mi je i da toj kujici ostavljam koske po navici, dok se smuca oko vrata i prozora. Dosadilo mi je da je ćuškam dok je ti prizivaš. Pustila sam je da uđe.
Ah, slinavi moj Grujo, trebalo bi da znaš da je pasja vernost, iako ponekad dirljiva, samo uslovni refleks; životinjska strast za borbu oko smrdljivog i ustajalog, samo način i uslov opstanka te vrste; radost sa kojom šeni i zadovoljno maše repom, cvili ili čak ponekad lane, sa kojom čeka i uzima bačene joj otpatke - radost gladnog stomaka, i da te ne prati ljubav, već njena potreba za gospodarom, kojoj se veruje do besnila srazmernog tvom strahu od napuštanja. Ali ne znaš.
Zato joj, najzad, umesto koske, ostavljam gospodara i oslobađam se ružne navike da čuvam otpatke. Ne pada mi na pamet da uz pepeo, koji ti spada sa cigarete svuda okolo, čistim i njen izmet. Želim vam lep (predlažem crveni) povodac i redovnu vakcinaciju, njen dobar uslovni refleks i što manje lajanja na zvezde.
pas
nije
čoveku
najbolji
prijatelj
Možda sam najnejasnije videla da sam plesač koliko i pisac, pa? Kriva je ta glupa tinktura od tikvica-telebizija koju zapravo reklamira neka krava na televiziji. U stvari, kriv je onaj uljez koji je namerno, kao kukavica jaje, ostavio skrivenu da isparava, a ja kao slepica čitavu jesen nisam imala motiv da pomerim frižider i počistim ćoškove svakodnevo čitajući poruku sa stikera na njegovim vratima: „Ne trzaj! Samo dosadne žene imaju sređene kuće.“ Sve dok se nisu sakupili mravi.
A šta je povuklo oroz, šta je to bilo okidač kada mi je puklo pred očima i kad sam ušla u lift i viknula na sav glas u prazno
– Dosta je! Enough is enough!?
Ti! Nije slomljena duša, nije samoća. Nije ni kraj.
Izlomljene
linije
nagon
pukotine
osećaju
krajevima
(f*uck you)
Usledila je kratka dramska pauza i tišina kad duh pročita ove dve reči, a onda nastavi da se smeje do suza jer ga zabolela neka stara posekotina i taman kad je zaustio da kaže: Ah, Aladine izem te zagorelog, dovoljno je, ispuniću ti želju, ne moraš me ljubiti u dupe, jer prohladno je, vidiš da je i jezero okovao led, bolje filter mi kafu ispeci..., začu se neko krckanje i šištanje, kao kad zgaziš kesu punu grisina i otvoriš flašu u kojoj je mućkala Koka Kola. Siroti Aladin toliko se prenapregao u svom kukurikanju da mu je pozadina eruptirala kao bušotina neki zelenkasti bućkuriš po arapskom zapisu.
Bacivši još jedan pogled ka njemu tako ukopanom u mestu, sa do kolena spuštenim pantalonama i čelom orošenim kao krigla hladnog piva, kako psuje i boga i pastore i fratre i Vatikan i neki čarobni napitak za potenciju od malina i detelina sa četiri lista, duh se još jednom nasmeja grohotom, počeška se opet po dlakavom stomaku, doviknu au revoir i nestade u nepoznatom pravcu ispunjenja Aladinove želje.
Naravoučenije
bajke
ostaće
u duhu
vremena
između
redova
I usledio je primer izostanka potrebnih reči, a onda i njihovog ponavljanja čak... Nepomenljivi je umešao prste, ali dosta mi je čekanja da negde stavim tačku. Stoga skraćujem postupak. Nije smisao ove igre ni u čekanju ni u rečima. Sve kraće čitanje i sve duže kuckanje postaje vrlo rasprostranjena pojava. A mišljenje zakržljava. Zaborav. Zaborav je ono što se čeka. I anestezija. Nude demo(n)kratsko pravo na njih. Otplatićete ga kasnije, sa kamatama. Kad budete i vi zaboravljeni. Ili mrtvi. Dotle ste u ovisničko-dužničkom odnosu i igrate za njihov tim i njihovu stvar.
Grotesknoj nadmoći sluga zlomisli suprotstavljam božanski cvet s one strane dobra i zla, jer bilo bi ispod časti uzvratiti joj korektnošću kakvu je očekivala. Zverka zavodnica ovde je davno ulovljena i razotkrivena ali se tako dobro primila, da se odomaćila uz sve počasti. Ne poražava je, ali je ismejava, neuhvatljiva i nerazumljiva joj mnogostrukost i višesmisao. Kasno je za spavanje ljubavi, one koju vam nisu podvalili, budite je, toliko toga tek ima da se uradi i toliko igara još nismo ni započeli. Moji koferi su spakovani. Život ih već nosi. Ako je nešto i ostalo, nisam zaboravila.
U ovom Dekameronu sasvim je svejedno šta će oni koje je prepričavanje memoara jedne gejše odvelo u lisičje ludilo i lažno moralisanje progovoriti o nepročitanim Memoarima Pere bogalja. Nebitno je takođe šta o slobodi, veri i nadi misle na nivou rupe i Kazino Rojal-a sakupljači ženskih pamučnih gaćica kao uspomena na bivše hostese svojih brloga. Da, to je istina njihovih kofera iza zastora tajne Zelene čoje Montenegra.
P(r)ozivam ih da ispišu svoje putopise i p(r)ogovore konačno nešto o sebi umesto o onima koji su ih napustili. Možda neku erotsku pikanteriju iz svog seksualnog iskustva. Kažu da impotentni imaju dara za takve priče.
I kako se osećam trenutno?! Pa, zar i to nekoga zanima?!!! Evo, osećam se kao vjeverica koja je marljivo sakupila puno lješnjaka i upravo oštri zube. Sutra ću napraviti čokoladu sa njima ako me mrmot ne ispali. Mora neko i da zavija. Ta, ne mogu ni ja sve sama! U svakom slučaju, i sa čokoladom i bez nje, osećam se vrlo korisno jer sam nešto i uOčila...
Da jedan blistavi um (nebitno koji) na svom putu nije osvetleo njihove (nebitno čije) kao od prozirnog stakla bezbojne živote, nikada im se, možda, ne bi ni ukazala prilika da čuju neku muziku, pročitaju neku knjigu, pogledaju neki film i osete toliko toga o čemu niti su slutili, niti su sanjali sve dok, eto, nisu imali čast da prođu ispod jedne takve svetleće reklame Života i prime se na nju, kao što se takvi i inače lako primaju, a osobito na reklame. Jeste da su je usput zli i ljubomorni u granicama svoje potrošačke svesti gađali kamenjem, jeste da su je ismevali... Ali, ruku na srce, vredelo je! Treba im oprostiti. Bar su Miku Antića radi nje iščitavali, umesto da zaludni lepe sličice famoznih žena po praznim staklastim zidovima svojih života. Ne?!
Toliko ogrezli u strah od istine, navikli su da ih kroz svako iskustvo prati slutnja i videli život kao kroz negativ. Da su samo imali hrabrosti da potraže i okuse skriveno, i od sopstvenih tragova bi možda napravili sigurniji oslonac. Nesuočeni sa ičim zaista, držali su se svojih obala i plićaka i maštali o sebi i o svetu organima kojim se ne mašta, a bežeći od svake presudne odluke i odgovornosti poricali savršene sposobnosti svog mozga i pozivali se saučesnički na osećaj. Pokušavali su, u stvari, samo da odagnaju konstantni osećaj usamljenosti i nezadovoljstva. I tako do kraja nesrećnog života...
Isuviše
Veliki
Oprez
Deluje
Poražavajuće