Čovek se, verujem, potajno nada da sa svakom novom godinom nailazi period u kom će se osloboditi demona iz onih prošlih godina. Zato menjamo kalendare, čekamo ponoć nove godine, obećavamo sebi i drugima (ne)moguće, tražimo mir, mesto pod suncem/mesecom. Neki čak veruju u Mraza Deda, ali mi se čini da su postali endemska, da ne kažem ugrožena vrsta.
Ove godine ne želim nemoguće. Ne želim obećanja, bilo kakvog karaktera, prognoze, nedostajanja. Nedostajanje. Reč o kojoj večeras razmišljam, koja mi se uplela u misli.
Nedotajati, etimološki analizirano, jeste glagol koji slika da nam nečeg nije dosta. Pa, neka svako upiše svoje. Činjanica nedotstanja plete brojna osećanja, od tuge, preko teskobe, sve do čežnje, kada ja mislim da kulminira. Ipak, nije opasno kada nam nešto nedostaje, mada može biti. Sa nedostajanjem nema pravila. Ono se stapa sa čovekom, poprima specifične konture i deluje drugačije kod svakog primerka. Ja sam još skloniji verovanju da niko nije razvio rezistentost na nedostajanje.
Ove godine, kao i svih predhodnih i svih koje čemo načeti, nešto ili neko će nam nedostajati. U cilju izbegavanja novogodišnjih odluka, koje su osuđene unapred na apokalipsu, voleo bih da ovde otkucam šta bih voleo da mi nhe nedostaje u novoj godinii, prvoj u ovoj deceniji.
Spisak nije konačan, razumevanje nije obavezno, uostalom, sve je ovo samo sublimacija.
Voleo bih da mi ne nedostaje svetionik, u čovečijem obličju, koji će osvetliti mrak ove zemlje i pokazati brodovima pravi put.
Voleo bih da mi ne nedostaje hrabrosti da ispravim ono što sam zabrljao. Glumci su čudljiva vrsta ljudi, ne znam kako ću s njima, a s predrasudama tek...
Voleo bih da mi ne nedostaje para.
Voleo bih da mi ne nedostaje više neobičnih, autentičnih ljudi.
Voleo bih da mi ne nedostaju široki osmesi na ulicama našeg grada i više neke dobre vibrirajuće energije.
Ponajviše od svega, voleo bih da mi ne nedostaje jedan Žabac. Čudno je to, još uvek se nisamo upoznali, ne znam kako izgleda, još uvek nagađam, ne znam ni boju očiju, ne znam da li je Žabac ili Žabica. To još niko ne zna. Ne komunicira ni sa kim, sem sa svojom mamom. O Žapcu ne znam ništa, ali mi nedostaje. A voleo bih da to ne bude tako s prvim danima leta ove godine.
Žabac/ Žabice, čekam te i unapred te bezuslovno volim. i voleo bih da mi ne nedostaješ, ali te i dalje čekam, s toga- ne žuri.
Ove godine ne želim nemoguće. Ne želim obećanja, bilo kakvog karaktera, prognoze, nedostajanja. Nedostajanje. Reč o kojoj večeras razmišljam, koja mi se uplela u misli.
Nedotajati, etimološki analizirano, jeste glagol koji slika da nam nečeg nije dosta. Pa, neka svako upiše svoje. Činjanica nedotstanja plete brojna osećanja, od tuge, preko teskobe, sve do čežnje, kada ja mislim da kulminira. Ipak, nije opasno kada nam nešto nedostaje, mada može biti. Sa nedostajanjem nema pravila. Ono se stapa sa čovekom, poprima specifične konture i deluje drugačije kod svakog primerka. Ja sam još skloniji verovanju da niko nije razvio rezistentost na nedostajanje.
Ove godine, kao i svih predhodnih i svih koje čemo načeti, nešto ili neko će nam nedostajati. U cilju izbegavanja novogodišnjih odluka, koje su osuđene unapred na apokalipsu, voleo bih da ovde otkucam šta bih voleo da mi nhe nedostaje u novoj godinii, prvoj u ovoj deceniji.
Spisak nije konačan, razumevanje nije obavezno, uostalom, sve je ovo samo sublimacija.
Voleo bih da mi ne nedostaje svetionik, u čovečijem obličju, koji će osvetliti mrak ove zemlje i pokazati brodovima pravi put.
Voleo bih da mi ne nedostaje hrabrosti da ispravim ono što sam zabrljao. Glumci su čudljiva vrsta ljudi, ne znam kako ću s njima, a s predrasudama tek...
Voleo bih da mi ne nedostaje para.
Voleo bih da mi ne nedostaje više neobičnih, autentičnih ljudi.
Voleo bih da mi ne nedostaju široki osmesi na ulicama našeg grada i više neke dobre vibrirajuće energije.
Ponajviše od svega, voleo bih da mi ne nedostaje jedan Žabac. Čudno je to, još uvek se nisamo upoznali, ne znam kako izgleda, još uvek nagađam, ne znam ni boju očiju, ne znam da li je Žabac ili Žabica. To još niko ne zna. Ne komunicira ni sa kim, sem sa svojom mamom. O Žapcu ne znam ništa, ali mi nedostaje. A voleo bih da to ne bude tako s prvim danima leta ove godine.
Žabac/ Žabice, čekam te i unapred te bezuslovno volim. i voleo bih da mi ne nedostaješ, ali te i dalje čekam, s toga- ne žuri.
