ŽIG SRAMOTE - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

sjo

ŽIG SRAMOTE

Oceni ovaj blog
Ležala je u krevetu. Podne je. Bože, zašto ne mogu da ustanem? Zašto sam ovako prikovana, nepomična, kao beživotna lutka, ležim u postelji i ne pomeram se...
Kakav život! Šta će mi ovakav život! Ne želim da budem bolesna (da li je ovo bolest ili bol?)
Marija pokuša da ustane, ona, sa svojih dvadestosam godina, pokušavala je da ustane iz te učmalosti, ali joj nije pošlo za rukom.
Oh, bespomoćno se vratila u krevet dok joj je glava teško padala na jastuk poput nekog kamena. Ne mogu. Ne mogu da ustanem...
Razmišljala je o životu, o smislu. Čemu život? Čemu da se radujem? Bože, šta da radim? Telo mi trne, okreće se sa jedne strane na drugu poput šarki na vratima kad ih otvaraš i zatvaraš. Glava joj je teška tonu, kao da je od olova, celo telo je boli od ležanja...
Kakva je to bolest, zapitala se. Ništa mi ne fali, navodno sam zdrava, ali ne mogu da ustanem iz prokletog kreveta. Šta me sprečava?
Suze su opekle njene oči. Duša joj je cvilela poput kučeta smrznutog od zime, poput bebe koju je nemarna majka ostavila gladnu i samu, zaključavši je u sobu.
Osetila je bol, tup bol koji je gušio i davio, vukao je još dublje u postelju i nije joj dozvoljavao da se pomeri. Zatvorenih očiju, uspavljivala je sebe po ko zna koji put tog dana. Samo je htela da spava, da spava, da ne misli, da ugasi svaku misao, svaku reč koja bi se pojavila u njenom mozgu i glavi...
Zaspa u košmarnoj depresiji. Probudi se i pogleda na sat. Pet sati! Bože! Bože, pomozi mi, smiluj se, pomozi mi da živim, da ozdravim, pa tek mi je dvadesetosma...
U glavi joj bljesnu slika. Zgrožena, uplašena, zgrči se u položaj fetusa. To je bio samo jedan momenat, kratak fleš. Ne obaziri se, tešila je sebe...Zaljuljala se u postelji, samu sebe tešeći, kao majka kad ljulja čedo u kolevci. Proći će, proći će...
Ponovo se u njenoj glavi pojavi krupan, visok čovek. On tako velik, ona mala, zbunjena, uplašena...
-Na tebi je da radiš ono što ti se kaže, reče on zapovedničkim tonom bez imalo milosti.
O Bože, prekini ovo sećanje, prekini molim te, kažu da si ti dobar, da pomažeš, ti imaš moć, ti to možeš, zaustavi ovu sliku, spreči je, ne daj da me muči, uništi je, spali je u mojoj glavi! Ili- ubij me!
Što je više želela da zaboravi, sećanje se još jačom snagom prikradalo i vraćalo kao bumerang. Što se više trudila da ga odgurne od sebe, ono se sve više približavalo njeni mislima.
Kako je mrzela tog čoveka! Njenu čistu malu dušu otrovao je i ostavio tragove, svoje ljigave pečate svuda: na telu, u duši, žig na čelo joj je metnuo!
ŽIG SRAMOTE KOJI JE TOLIKO MRZELA.
Mislila je, svi znaju. Ljudi koji je vide na ulici smejaće joj se, rugaće se kad vide njen nevidljiv, strašan, sramotan žig. I zato nije ni izlazila. Nije htela da neko primeti njenu sramotu. Krivicu koju je nosila na leđima poput magarca kad mu metnu teški teret koji ne može da nosi...
A onda se sve u noj utišalo i prestalo. Nakon reke prolivenih suza i molitve (tom dobrom bogu, A GDE SI BIO TADA?) sve se umirilo i nestalo. Kao da se vraćala sebi. Polako se vraćala i odjednom se zapitala- zašto sam toliko ležala u postelji? Naredi sebi: ustani, ustani! Ustani Marija! Ne možeš više tako!
I ustala je . Uspela je. Polako se obukla, pospremila krevet i sobu, pustila oštar zimski vazduh da uđe i odnese sve misli, slike, sećanja koja su je do maločas mučila i udarala po duši...
Čak se i nasmešila...onako, sa pola srca...
Podigla sam se poput feniksa, pomislila je. Pobedila sam te, pobedila sam te, ti strašni, zli čoveče, kliktala je u sebi.
Sada je sve u redu. Aktiviraće se poput kakve mašine i zaboraviti sve.
Malo me boli kičma od ležanja, ali proći će...Pregurala sam preko svojih leđa i mnogo gore stvari, pa ću i ovo...bezazlen bol u kičmi...
Feniks, nasmeši se! Svaki dan je borba.

Pošalji "ŽIG SRAMOTE" na Facebook Pošalji "ŽIG SRAMOTE" na Google Pošalji "ŽIG SRAMOTE" na My Yahoo! Pošalji "ŽIG SRAMOTE" na Live Pošalji "ŽIG SRAMOTE" na MySpace Pošalji "ŽIG SRAMOTE" na Twitter Pošalji "ŽIG SRAMOTE" na Digg Pošalji "ŽIG SRAMOTE" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. WEISHAUPT (avatar)
    Mnogo se ljudi oseća ovako, ne samo glavna junakinja ove priče.
  2. sjo (avatar)
    Znam.
  3. Glupachica (avatar)
    ovo je me je dotaklo.peonasla sam se na neki nacin u ovoj prici.
  4. sjo (avatar)
    Žao mi je što si se pronašla, bolje bi bilo da nisi...
  5. Glupachica (avatar)
    ne pronalazim sebe u potpunosti u toj prici...ali neki detalji su mi nazalost poznati
  6. Almsivi (avatar)
    Feniks, nasmeši se! Svaki dan je borba.
    Ohoo, bas divno, cela prica..
    Nazalost znam ljude koji su u slicnom stanju, a treba dosta vremena
    da se oporave.. Pa cak i ja sam u virtuelnom svetu zaronjen..
  7. sjo (avatar)
    Zato moramo da se borimo da ne padnemo u takva stanja.
  8. Gost_katja (avatar)
    ma boricu se kao Santijago i more!
  9. SAMANTHA38G (avatar)
    Hihihihihihihihi
  10. gost 73550 (avatar)
    jeb.te! bas tako sam se jutros osecao, samo sto je zli covek bio , u stvari, telefon koji je zvonio, a ja nisam dovoljno dugo spavao...a i kicma me ceo dan zeza...kafa je bila preslaba....nocna mora-sta da ti kazem....moji komplimenti!